Naša strategija

Dobrica Ćosić, kao mislilac koji je uvek beskrompromisno svoj, daje osnove za početak duhovne i nacionalne obnove srpskog naroda i države. To, međutim, nikako nije dovoljno ukoliko ne počnemo da se razumno oslobađamo opasnih nacionalnih iluzija. Pre svega treba podvući razliku između Srbije pre 1991. i posle. U sastavu zajedničke južnoslovenske države, Srbija je bila deo zajednice koja je težila da očuva nezavisnost sa jasnom strategijom organizovanja dela sveta van blokovske podeljenosti. Takva politika je donela rezultate koji su vidljivi i danas. Kad god imate sreću da razgovarate sa učenim ljudima iz zemalja koje su imale sličnu opredeljenost poput jugoslovenske, uvek vas pitaju sa dozom sete šta se to dogodilo sa zemljom koja je bila uzor mnogih naroda (uključujući i dve supersile današnjice - Indiju i Kinu!). S druge strane, ako govorite o Srbiji posle 1991, neretko nađete sebe kako branite sopstveni narod od raznih konstrukcija koje su dobile globalne razmere - prosto je neverovatno da jedan narod ujedinjuje i doživljava istovetne osude iz tako nepomirljivih krugova kao što su tabor neokonzervativaca i grupe islamista. Geostrateški dezorijentisana, iznutra posvađana, bez jasnog nacionalnog programa, Srbija i srpski narod su predstavljali idealnu metu za napade i sa Istoka i sa Zapada. U našem povezivanju pre svega s nama samima, a i sa spoljnim svetom, moramo da se koristimo sa što više potencijala koje nam naša prošlost, sadašnjost i budućnost pružaju. A to pre svega zavisi od strategije za koju se budemo odlučili, kako vlasti i opozicija tako i građani. Marko St. Tasić, elektronskom poštom