Oseka radikala

Nije prošlo mnogo vremena od raskola u Srpskoj radikalnoj stranci, a rezultati su polako počeli da pristižu. Niko ne kaže da se na osnovu ponovljenih opštinskih izbora u samo četiri opštine mogu izvući ozbiljniji zaključci, ali pravi radikali na njima su prošli slabo, dok su ovi Nikolićevi, na brzinu, uz pomoć medija, prefarbani u modernu evropsku desnicu, ubedljivo na drugom mestu, što nešto govori. A šta govori? Pa upravo potvrđuje da ankete koje su ovih dana pravljene nisu mnogo omanule. U njima se na drugom mestu našla Srpska napredna stranka koja je u anketama visoko kotirana dok još nije ni postojala, pa ni na izbore nije išla pod tim imenom, ali to naše tabloide ne sprečava da kad pišu o broju odbornika, kažu da su na izborima učestvovali kao kandidati Srpske napredna stranke. Nije ovo zanovetanje, nego samo primedba na pisanje nekih novina, koje bez napora, kao ribe u vodi, prave nagle zaokrete, i kampanjom koja ume da bude silovita, kreiraju javno mnjenje, kao da je od ilovače. Ovom uspehu Tominih narodnjaka doprinele su svađe dojučerašnjih stranačkih istomišljenika, ali i medijsko forsiranje reke. Tako će biti još dugo, a nisu te kampanje ni u svetu nepoznate, i tamo se na ekranima i novinskim stupcima vodi pravi rat za procente, što demokratiju polako pretvara u veliku paradu kiča, laži i neodgovornosti izabranih prema građanima. Valjda je Čerčil sve to prvi uočio kad je demokratiju nazvao najboljim od najgorih načina vladavine. Ako je tako u Britaniji, što bismo se mi kočoperili tim izumom politike. Sve to ide po ustaljenom koloseku, izbori su uglavnom farsa, naročito u Srbiji, o suverenoj vlasti građana nema ni govora, to je čista zabluda, vlast nije ni u parlamentu ni u vladi (mada se vlada odavno stavila iznad parlamenta), nego vlast ima jedna mala grupa ljudi koji se o svemu dogovaraju licem u lice, institucije su potpuno zaobiđene, opozicija je slabija nego ikad, mešanje tajkuna u politiku veće nego ikad, i tako živimo mi građani Srbije, kao regionalna sila srednjeg Balkana, od izbora do izbora, kojih će tek biti. LJudi koji čitaju tabloide i gledaju televiziju, a znaju ko je išao na izbore, zbunjeni su kad čitaju ili slušaju o rezultatima izbora. Na Javnom servisu Maja Žeželj kaže, a da ne trepne, kako su u svim opštinama pobedili tadićevci. Neke novine kažu da su svuda pobedili demokrati. To je politikantstvo. Oni ne pominju ni Zes, kao veliku poslaničku grupu, nego samo demokrate. I na ove izbore išla je koalicija “Za evropsku Rumu”, ali to piše na izbornom listiću, u vestima se to ne pominje. Išla je i koalicija “Za evropsku Banju”, opet isti slučaj. Primećeno je da je na svim našim televizijama sve više mladih lepotica koje saopštavaju važne svetske i domaće vesti, što je veliki uspeh našeg nerazvijenog društva, a možda i države. Traže se mlade i lepe novinarke, znanje nije važno. Zato je i objavljen neverovatan podatak prema kome je Mlađan Dinkić hteo da svojoj stranci pribavi ili “Politiku” ili Javni servis. Naravno, ovo nema veze sa Dinkićem, sve je to plod neznanja novinarskog, jer mnogi još ne znaju da u Srbiji ne postoji državna televizija. Zašto ovo pišemo? Pa da ljudi vide kako se u Srbiji ne zna ni ko ide na izbore ni ko pobeđuje na njima. Zvanične liste nisu važne, one će biti pokrštene u medijima onako kako su se urednici dogovorili sa političarima. Zaista, ima televizija i novina koje ispiraju naše mozgove, zaobilaze istinu i ako se na nekoga okome, teško njemu. I obrnuto: Toma Nikolić i njegova ekipa proizvedeni su u velike demokrate, a kad neko kaže da to nije baš tako i da vuk dlaku menja a ćud nikako, to malo ko hoće da objavi. Ovih je dana Nataša Kandić u “Politici” upozorila na ovu podvalu (“Nema razlike između Šešelja i naprednjaka”), ali jedna lasta ne čini proleće. I kad neko nešto ovako napiše ili kaže, tada na scenu stupaju lepotice sa malih ekrana (i to je izlizana fraza, ekrani su i u kućama sve veći) sa onim čuvenim upozorenjem – nećemo o prošlosti, nećemo o istoriji. One bi samo o budućnosti koja se nije desila, a desiće ne kako to društveni i istorijski zakoni nalažu, nego kako se političari i urednici medija dogovore. I onda, naravno, guma eksplodira a kamion se nađe u jarku. Prvo se kaže da svetska ekonomska kriza zaobilazi Srbiju, onda se kaže da će Srbija na tome zaraditi, da bi se danas već govorilo kako nas kriza ne može mimoići. I otpočelo je, ovih dana, onako kako se to u svetu radi – kapitalisti, suočeni sa padom proizvodnje, otpuštaju radnike. Vraćamo se izborima. Zašto su radikali prošli slabo, a u Vrnjačkoj Banji pali su ispod cenzusa. U Rumi su počekom maja, na redovnim izborima, osvojili osamnaest mandata, ovih dana četiri. Četiri puta manje! To su zaista izborni šokovi koji govore da se radikalizam ipak povlači sa naše političke scene, jer za osamnaest godina, koliko postoji Srpska radikalna stranka, taj njihov radikalizam nije doneo ništa dobro, osim svađa, mržnje, pretvaranje parlamenta u veliku verbalnu arenu bez cilja, a bili su i u vlasti sa socijalistima koji su nam doneli rat. Naši birači nisu Englezi, ali i njima je postalo jasno da se od galame ne živi i da je ksenofobija štetna. Daleko od toga da u Briselu i Vašingtonu žive anđeli, ali radikali nisu shvatili da moderno vreme ne podnosi nacionalizam i da se svet mora približiti novim standardima života i vođenja politike, koji isključuju svaki radikalizam i ratove. Medijska propaganda jeste doprinela padu radikala, ali i da nema takvih medija, reč je o ideologiji koju je pregazilo vreme. To je bila politika celog prošlog veka, ali Srbiji nije donela ništa, a odnela je mnoge živote. Zašto smo vodili tolike ratove, za čije babe zdravlje? Šta nam je ostalo od kralja Oslobodioca i kralja Ujedinitelja i radikala Pašića? Samo nauk da Srbi, Hrvati i Slovenci nisu tri plemena jednog naroda, da je svaka nacija u to vreme težila hegemonizmu, i ratovala za teritorije, i da svetsku politiku ne možemo voditi sami, bez jakih saveznika, a pogotovo ne možemo voditi politiku protiv velikih sila koje su nam nekada bile saveznici. A to je nešto na čemu je insistirala Srpska radikalna stranka, zagledana u Rusiju, ne shvatajući da je i Rusija, kao nova ekonomska sila, upućena na saradnju sa Zapadom, i da je taj Zapad poslala u aut upravo vodeći umerenu a ne radikalnu politiku.