Ožalošćeni tabloidi

Sedam što ministara što potpredsednika vlade, dva bivša ministra, dva najjača pokrajinska funkcionera, neutvrđen broj zamenika, sekretara, pomoćnika, poslanika, savetnika, ambasadora, reformatora i kik boksera - grešite, to nije bilans tupe strane “Sablje”, već samo visokog izbornog cenzusa 28. decembra. Naravno, lako je biti zloban na početku raščišćavanja u srpskoj politici, koje se uoči Nove godine nije dogodilo, nego je tek počelo i potrajaće. Ozbiljnija od toga jeste činjenica da nikada u Srbiji, čak ni u vreme kada izbora nije bilo, nije toliko veliku vlast i toliko mesta u medijima uživala grupa ljudi sa toliko malo podrške među građanima. Kada bi se tome pridodali oni koji su uspeli da se ubace na liste velikih stranaka, bilans izborne “Sablje” bio bi još porazniji pokazujući da, osim Demokratske stranke Srbije, Demokratske stranke i G17 plus, DOS nije bio ništa više do grupa građana koji su se pametno rasporedili u 18 vagona bez karte.

Preveliki udar da danas bar ne bi pljuštale optužbe. Nenad Čanak, jedan od lidera liste Zajedno za toleranciju, tvrdi da je za sve kriva Demokratska stranka, jer raspisala je izbore, a niti je zabranila radikale, niti se potrudila da obori visoki izborni cenzus. Jožef Kasa u srdžbi ide korak dalje. Gotovo blizak ideji o kolektivnoj krivici, on veruje da to što manjinska koalicija nije prošla cenzus, govori koliko je Srbija raspoložena prema toleranciji. Istina, jedan od nosilaca te liste Branislav Kovačević, lider Koalicije za Šumadiju, osvojio je tek nešto više od trista glasova u svom Kragujevcu, što će reći da se nije proslavio ni među sugrađanima, a ni među Kovačevićima, kojih je u prestonici Obrenovića ostalo nešto više od tog broja. Sa druge strane, malim strankama nije ostao dužan Boris Tadić optužujući ih da su rasipne jer su u vetar bacile pola miliona glasova. To je, da su ostali da sede kod kuće, reformskom bloku moglo da donese još oko pola miliona glasova, koje je na kraju D’Ontov sistem u najvećem broju raspodelio radikalima i Koštunici.

Istina o netolerantnima i rasipnima, naravno, nije na sredini nego u bližoj prošlosti. Naime, dobar deo propalog korpusa pokojnog DOS-a činile su partije nekadašnjeg Saveza za promene, široke i heterogene grupe okupljene oko Đinđićevih demokrata. Prvobitna Đinđićeva ideja bila je da se te partije posle najviše pola godine od formiranja Saveza utope u DS, da njihovi lideri budu nagrađeni dobrim mestima i da se politička scena ukrupni. Ideja, međutim, nije bila realizovana zbog vrlo prozaičnih razloga: liderima malih partija se dopalo, a Đinđića je očekivao sukob u DOS-u, zbog čega mu je bila potrebna lepeza dobro raspoređenih lidera koji se u Privrednom sudu nisu vodili kao njegova svojina, nisu mnogo zapitkivali, a reagovali su čim ih protrlja. Kao duhovi iz Aladinove lampe.

Posle je stvar bila poslovična: DOS nije bio samo grupa koja je apsolutno vladala Srbijom sa minimumom podrške, već se tako teška i kabasta pojavila kao najveća smetnja profilizaciji političke scene. Iako je u samom DOS-u bilo najviše partija levičarske socijaldemokratske provenijencije, na kraju su se na izbornim listama kao borci za radnička prava i socijalnu pravdu pojavili radikali obećavajući čestitiju privatizaciju i hleb po cenama iz vremena Brežnjeva; delimično zahvaljujući toj blokadi Srbija nije uspela ni da formira evropsku narodnjačku desnicu, što su opet radikali umeli da naplate; bilo je lakše da u DOS-u međusobno sarađuju republikanci i monarhisti, nego oni koji su bili u Šilerovoj i oni kojima se nije ukazala čast; bolje su se razumeli ekonomski liberali i intervencionisti nego oni koji su poslovali sa Sejšelima i oni koji su radili sa Bujanovcem; više su se razumeli zatočnici samostalne Srbije i srpskocrnogorske države nego oni koji su verovali da je za reforme ključno da na mestu nekog direktora bude njihov čovek i oni koji su se slagali s tim samo ako bi na tom istim mestu bio njihov čovek.

Drugim rečima, DOS je na samom kraju, kada je došlo da reč reforme još samo pominje Čeda Jovanović, funkcionisao kao neka vrsta merkantilnog udruženja, čiji ideološki kodeks je sadržavao manje teksta nego statut “Anđela pakla”. Zato je, koliko god danas bilo teško sastaviti vladu, uloga Zorana Živkovića, koji je presekao, bila istorijska. Srbija je počela da proređuje i politički uobličava političku scenu, za šta će joj verovatno biti potrebna najmanje još dva izborna ciklusa.

Šta je, dakle, ono što, osim činjenice da ih više neće biti u parlamentu i vladi, objedinjuje Čovića, Mihajlovića, Batića, Kasu, Čanka, Kovačevića, LJajića, Isakova? Ništa osim što su imali malo manje sreće od anektiranih Orlića, Svilanovića, Mićunovića, Koraća, Trajkovića ili Velje Ilića, koji je uz pomoć Vuka uspeo da sačuva firmu. Ili Perišića i Veselinova, koji su unapred znali da im je džaba posao. Kao ni sam DOS, ne objedinjuje ih ništa jer, da nije tako, lako bi se dogovorili da naprave rimfuz koaliciju, osvoje nešto glasova, uđu u vladu i nastave da zapovedaju.

Šta, na primer, imaju zajedničko Nebojša Čović, koji je davno podigao kuću, i Dragan Milovanović, koji iz vlade izlazi u najgore vreme, kad su radovi ostali na pola? Ništa: Čović je predstavnik “plave krvi” političara, neka vrsta tipa iz gornjeg doma, što će reći da tu zvezdu jedni loši izbori neće moći da ugase. Naravno, reč je o tome da Čović neće dugo sedeti pakujući konzerve u svom FMP-u budući da je savladao ono čega je DOS imao najmanje - političku tehnologiju. To će reći da je i previše onih koji sa izbora izlaze sa sasvim dovoljno birača i sa previše tipova po kancelarijama kojima je političko delovanje nesavladiv napor. Čoviću će zbog toga biti dovoljno da sedi i čeka, Kosovo mu ionako neće ni pobeći niti će se naći junak koji će, pošto utvrdi da Nebojša dole nije uradio ništa, reći da on može bolje. Drugim rečima, malo je verovatno da je Čović završio svoj angažman u politici, kao što je malo verovatno i to da će nastaviti da izlazi sa svojom strankom na izbore. On je komplementaran svima, ima nešto principa, od kojih nijedan nije ideološki, može i levo i desno, i na struju i na baterije, i svi koji imaju biračko telo, trebaju čoveka Čovićevog kalibra da bi tom telu na kraju govorili o rezultatima i drugi put ga poveli na izbore.

Takav rasplet sa Čovićem može da pokvari jedino njegova analiza izbora koja bi mu pokazala da je od svih gubitnika jedino on mogao da prođe bolje da nije bio pozicioniran tamo gde je bila najveća gužva, da nije vodio tako estetizovanu i tako beskorisnu kampanju, da je podsetio da je jedino on (uz Isakova) unutar vlade bio glas opozicije, da je izbegao hapšenje u “Sablji” i da ga je zbog svega toga vladina propaganda nekoliko puta provukla kroz teško blato. Ovako, Čović ostaje najpoželjnija partija u grupi izbornih luzera, ako ni zbog čega, a ono zato što je samo on uspeo da na Kosovu i u južnoj Srbiji razbije espeesovsko-radikalski birački monopol, ma koliko se tu radilo o malim brojevima.

Sudeći prema izbornoj kampanji, član “gornjeg doma” mogao bi da bude i Dušan Mihajlović. Pogledajte: prvo, malo je onih koji su bili spremni da vode skupu kampanju znajući da neće napraviti rezultat. I, drugo, još manje je onih spremnih da potroše novac svesno praveći parodiju od izborne kampanje i rugajući se smrtnicima koji veruju da je za uspeh u politici potrebno dovući dovoljan broj ljudi da zaokruže vaše ime na listi.

Naravno, to što Mihajlović sebe rado vidi kao crnu ovcu, ne svedoči o vidri koja pati od psihičkih poremećaja. Koliko će ta vidra umeti da pliva i koliko su tvrdnje da je reč o čoveku koji je u stanju da preživi i sopstvenu političku smrt utemeljene, pokazaće se vrlo brzo: najkasnije onda kada njegov naslednik uđe u ministarstvo, sedne u fotelju, a onda ga napadnu kosturi iz ormara. Mihajlović će zato biti najpoželjniji sagovornik novih vlasti ne zbog toga da bi objasnio zašto njegova reforma policije izaziva podsmeh kod ozbiljnog sveta, već zato što će iz njegovih ormara izaći bar polovina afera dosovske vlasti, u kojima mnogih ima više nego njega i njegovih ljudi, ako se ne računa komandna odgovornost. Drugim rečima, ako će Čović preživeti zahvaljujući svojoj političkoj veštini, Mihajlović ima razloga da se uzda u miraz. S tim što je i to neka veština. Nije lako imati toliko neprijatelja kao on, a da nikome od tih niste na prvom mestu za odstrel, a još umete da pružite informaciju o onima koji na prvom mestu jesu.

Na spisku teško povređenih, ali preživelih u izbornom brodolomu, nalaze se i Čanak, Kasa i LJajić. Paradoksalno, ali za Čankov politički život zaslužno će biti to što ga nisu poslušali i zabranili radikale. Sada, kada se veliki deo Vojvodine plavi od radikalske pobede na parlamentarnim izborima, valja očekivati da će na lokalnim izborima Tomini četnici u pokrajini postati još jači nego na nivou Srbije. To neizbežno znači radikalizaciju prilika, što je voda u kojoj Čankova Prva proleterska pliva kao antifašizam u donacijama. Možda će se na tom polu među čvrstim zagovornicima autonomije koji rešenje ipak ne vide u vešanju Tome o banderu, naći i neki glas dovoljan za preživljavanje Mileta Isakova, za koga su posle parlamentarnih izbora prilike veoma teške. Druga mogućnost za Isakova jeste da svoj mali brod, koji je po ljudskoj čestitosti i političkoj doslednosti na dosta dobrom glasu, veže za neki veći koji nema jako uporište u Vojvodini.

Jožef Kasa je ipak uspeo da za sebe veže biračko telo vojvođanskih Mađara, tako da je njemu do zelene grane ostalo samo toliko da preživi neko vreme bez vlasti i sačeka promenu izbornog zakona. Rasim LJajić, međutim, neće biti te sreće: tri godine u vlasti nisu mu bile dovoljne da suzbije uticaj ekstremnog Sulejmana Ugljanina u Sandžaku, čija je podrška obezbedila veliku pobedu Borisu Tadiću među tamošnjim muslimanima. Više od podrške birača, LJajiću će značiti činjenica da će ga srpske stranke i sa minimalnom podrškom u onim institucijama namenjenim predstavnicima manjina radije tretirati kao partnera nego Ugljanina.

Takve optimističke prognoze teško da mogu da važe i za Vladana Batića. Beznadežno inficiran Zoranom Đinđićem i njegovim projektom partije kao preduzeća, Batić je napravio jedno takvo, s tim što je osnovnoj ideji dodao malo lokalnog kolorita, koji bi mogao postati zanimljiv zamalo “proteranim” crnogorskim direktorima, tradicionalno bliskim organima gonjenja. Naravno, Batić je bio jedna od tipičnih loših investicija DOS-a: zadužen da reformiše pravosuđe, dobacio je do olimpijskog bazena u Zabeli, dok su sudovi ostali beznadežno iskorišćeni i poniženi; hranjen da bi otimao birače od Koštunice, dobacio je do 1,1 odsto; stvoren da bi očitovao brigu DOS-a za srpske “indipendiste”, moraće ideju da prepusti Labusu; glas monarhije u vlasti morao je da se pokloni pred Vukom.

Zapamćen po čuvenoj prošlogodišnjoj skrivenoj kameri, gde se poveo učeni razgovor o butkicama Medlin Olbrajt, Batić je ona podvrsta estradnog političara koja veruje da je Asteriks proizvod medija, a ne čarobnog napitka; bez vizije, bez tehnologije, samo sa apetitom i partijskom mašinom stvorenom zbog sebe same, koja će umirati polako i neprimetno kao bolesnik otkačen sa aparata države.

Ako se svemu tome dodaju izborni brodolomi onih čiji će uticaj na javnost drastično opasti bez obzira na to što se nalaze na listama koje će ući u parlament, kao i onih koji nisu pripadali DOS-u, ali su imali važne uloge u političkom životu, tada se stiče kompletna slika postizborne čistke u Srbiji. U njoj Bane Ivković nikada više neće presuđivati za parlamentarnu većinu; Čedomir Jovanović više neće biti korifej reformi, medije će Beba Popović ostaviti sopstvenoj jednako neveseloj sudbini; Nataši Mićić je vraćen sopstveni konfekcijski broj, LJiljana Nedeljković nije Sfinga pred Koštuničinim kabinetom, novine će se pisati i emisije snimati i bez Žarka Koraća, Pelevićevi kik bokseri i Rističevićevi seljaci u parlament će moći da uđu samo kao turisti...

Čišćenje je počelo. Da li ste primetili da na spisku ožalošćenih nema nikoga osim srpskih tabloida?