Enklitika za plakanje

O “zloupotrebi povratne zamenice se” piše mi Branislav V. Nedeljković iz Aranđelovca, navodeći primere iz štampe i sa televizije, s komentarima: “proširuje se kolovoz (neki elastičan kolovoz!), zatvara se tunel (valjda ima neki automatski zatvarač?), popravlja se most (dobro je kad to može sam da uradi)...” On dodaje da je u “Politici”, u jednom naslovu, preneta izjava jednog člana vlade koji kaže “odradiće se” (to i to), dok je u emisiji “Ključ” jedan zvaničnik rekao: “U međuvremenu su se neke institucije ukinule.” Od ovih pet primera, zapravo, prva tri su sasvim ispravna. Mada naše gramatike o tome daju vrlo oskudna objašnjenja, povratna zamenica u našem jeziku ne služi samo za povratne glagole (tipa oblačim se) nego – u trećem licu jednine – i za bezličnu konstrukciju (npr. “Više se priča nego što se radi”) i za građenje pasiva, prvenstveno u sadašnjem vremenu. Ako kažem “Ostrige se jedu sirove”, to svakako ne znači da ostrige jedu same sebe, nego da ih ljudi jedu. Pasivni oblik koristimo kad ne želimo da navedemo vršioca radnje: nije bitno ko jede ostrige (ko god ih voli), ko proširuje kolovoz ili ko popravlja tunel (radnici zaduženi za taj posao). U izjavi člana vlade smeta pre svega glagol “odraditi”, koji je poslednjih godina ušao u modu: u Srbiji više niko ne radi (niti se išta uradi), svi samo odrađuju. Primer sa televizije je nesumnjivo pogrešan. U prošlom vremenu mogao se upotrebiti pravi pasiv (U međuvremenu su neke institucije ukinute), dok ovako izgleda kao da su institucije ukinule same sebe. U dodatku NIN-a od 16. oktobra, Mirjana Krstić iz Novog Sada pročitala je tekst o Slobodanu Jovanoviću u čijem podnaslovu stoji: “Na aerodromu u Nikšiću, gde se popeo u avion za Kairo i emigraciju, je plakao pred Jovom Đorđevićem, svojim ljubimcem...” Šaljući mi foto-kopiju, Mirjana je zaokružila reči “je plakao”. Jasno je zbog čega. Enklitika “je” ne može doći posle umetnute rečenice, pa je umesto “je plakao” trebalo napisati “plakao je”. Ako pogledamo mesto u tekstu iz koga je uzet podnaslov, videćemo da tamo stoji: “Posle je došlo bekstvo... u Nikšić gde se popeo u avion za Kairo i emigraciju. Na aerodromu je plakao pred Jovom Đorđevićem, svojim ljubimcem.” Tu nema greške, jer su avion, Kairo i emigracija u prethodnoj rečenici, a enklitika je na pravom mestu – posle naglašene reči “aerodromu”. Kada se na osnovu teksta piše podnaslov, često je neophodno skratiti i prepraviti “izvađenu” rečenicu, ali treba paziti da pri tom ne dođe do greške. Među “biserima” koje mi povremeno šalje prof. Vladimir Vuković iz Šapca nađe se i poneki gramatički, kao “U svakoj vreći nalazilo se dve do četiri kese s novcem” (vest o hvatanju nekih kradljivaca, emitovana na televiziji B-92: treba, naravno, nalazile su se dve do četiri kese). Ipak, znatno je više “grešaka u mišljenju” – mutnih, glomaznih i rogobatnih rečenica kakve su svojstvene kancelarijskom jeziku. Posle pljačke jedne banke, u Dnevniku RTS, jedan policajac je rekao: “U cilju bezbednog lišavanja slobode počinilaca, pristupili smo razbijanju stakla na automobilu.” Od policajca se bolji stil i ne očekuje, ali se naš čitalac iznenadio kad je ugledna doktorka iz šabačke bolnice, na Televiziji Šabac, rekla: “Pacijent je dužan da bude obavešten o ishodu bolesti.” (Dužni su valjda lekari da ga obaveste, a pacijent ima prava da bude obavešten, i to ne o ishodu, što zna i sam, nego o nalazima i o dijagnozi.) U šabačkom diskontu “Maksi”, kraj police s televizorima stoji natpis: “Maksimalna pojedinačna kupovina ovog artikla je 1 komad.” U kvizu “Pitanja za šampiona”, pošto takmičar nije znao da objasni šta znači belo roblje, voditelj mu je pročitao “tačan” odgovor: “Belo roblje je trgovina makroa ženama.” Obe rečenice nastale su iz iste naopake logike, to jest iz brkanja objekta sa radnjom: ako je jedan komad – kupovina, onda nije čudo što je belo roblje – trgovina. Inače, definiciju ovog poslednjeg izraza sastavljači kviza su mogli naći u Matičinom Rečniku srpskog jezika: “žene koje su otkupom ili na silu odvedene u hareme ili javne kuće”.