Sokrat kao uzor

Skoro svi zapadni intelektualci smatraju život i smrt Sokrata (470-399. p.n.e.) kamenom temeljcem kulturne pismenosti. Ipak, Luis Navija (Luis Navia), profesor filozofije na NJujorškom institutu za tehnologiju, tvrdi u svom nedavno objavljenom delu Sokrat: Istražen život (Socrates: A Life Examined, 2007) da je „malo činjenica” o Sokratu „koje mogu biti prihvaćene bez oklevanja. Za svaku osobinu sa kojom se povezuje, za svaku ideju koja mu se pripisuje može se tvrditi suprotno, pozivajući se na citate iz različitih izvora.” A Navija bi trebalo da „zna znanje” – on je jedan od izdavača njegove bibliografije: Socrates – An Annotated Bibliographdž ,1988. Zauzimajući takvo stanovište, oslanjamo se na opšteprihvaćene činjenice o Platonu i, kao sekundarnim izvorima, Aristofanu i Ksenofonu. Zahvaljujući njima znamo da je fizički neprivlačan, bedno obučen i kompulzivno pričljiv Atinjanin proveo čitav život u rodnom gradu nervirajući sugrađane, hodajući ulicama i radeći ono što ga je učinilo slavnim: uvlačio je ljude u filozofski dijalog (tako danas vidimo te razgovore), iako sam nije pisao filozofska dela. Godine 399, nakon obnove atinske demokratije, Sokrata su optužili da ne poštuje gradska božanstva, izmišlja nove bogove i kvari omladinu. Porotnici su ga proglasili krivim, većinom od 280 glasova, prema 220. Odbio je ponudu da pobegne i izbegne smrtnu kaznu, pravdajući to principijelnim stavom da je obavezan pokoriti se zakonima Atine, bili oni pravedni ili ne. Ispio je čašu kukute, ostavljajući zapadnoj kulturi lik i delo koji nisu „bučeći i hučeći”, ali su sigurno dugotrajniji od sledbeništva određenog „pogleda na svet”. Tri najslavnija Platonova dijaloga – Odbrana Sokratova, Kriton i Fedon – najbolje oslikavaju njegovo suđenje, razmišljanja u zatvoru i smrt, u tom redosledu. Oni su nam ostavili plemenitog otpadnika koji predstavlja „usamljenog intelektualca dok se opire uklapanju u društvo, pobornika racionalizma, liberalizma, individualizma i sekularizma”, kako Emili Vilson, asistentkinja na klasičnim naukama Univerziteta u Pensilvaniji, opisuje u Sokratovoj smrti (Emily Wilson, The Death of Socrates, 2007) danas preovlađujuće viđenje njegovog lika. Prihvatajući Navijine prigovore, Sokrata takođe smatramo nosiocem skromne tvrdnje da njegova mudrost leži u njegovom neznanju, kao i ubedljivijeg pravila da, kako kaže Navija, upotreba razuma za ispitivanje sopstvenog života „neumoljivo vodi pravednosti, a pravednost sreći”. U ranoj renesansi, Marsilio Fičino umnogome poredi Sokrata i Isusa, a Erazmo piše da ćemo „u Sokratovom životu naći ono što je u skladu sa Hristovim životom”, iako je Tertulijan još ranije žustro odbacio takvo poređenje, kao i Luter, i mnogi drugi nakon njega. Montenj, uprkos mnogim razlikama, ocenjuje Sokratovu dušu kao „najsavršeniju koju je upoznao”. Do XVIII veka, po Vilsonovoj, „Sokratova smrt postaje kulturnom opsesijom svuda u Evropi, Engleskoj i Americi.” Mislioci prosvetiteljstva videli su je kao „vrhunac njegovog života – trenutak koji otkriva pravi karakter, ili iskupljuje sve njegove mane”. Sokrat je učinio da Didro „rida s divljenjem i srećom”. Za Rusoa on je bio „poštovanja vredan predstavnik filozofskog neznanja”, iako previše individualista. Volter, autor komada Smrt Sokratova, objašnjava da je „smrt ovog mučenika u stvari bila veličanje filozofije”. Dolazeći do XX veka, Vilsonova prebrzo pokušava da naznači sve one koji su, kroz književne, umetničke i filozofske radove, uobličili poimanje savremenog Sokrata, od Bertolda Brehta do Valtera Mozlija, tako da deluje kao užurbani doktorand, završavajući poglavlje, ne bi li što pre odradila posao. Opisujući Mozlijevog detektiva iz priče, Sokrata Fortlava, Vilsonova piše: „Izlazeći iz zatvora, nakon odsluženja doživotne robije zbog ubistva, Sokrat hoda prljavim ulicama Los Anđelesa...” Ups – čini mi se da bi neki atinski sofista možda i naseo na ovo! Sposobnost Vilsonove, da učini smislenim sve detalje na koje nailazi, umanjuje njen uski fokus na Sokratovu smrt (što je razumljivo, budući da je njena knjiga deo serijala naslovljenog sa „Profili u istoriji”, istražujući „ikoničke događaje” u istoriji i njihov „život nakon smrti”). Takvo posmatranje iz samo jednog ugla – za razliku od Navije, Vilsonova nije duboko zašla u sokratovsku filozofiju – čini da ona zvuči nesigurno u vezi sa trenutnim statusom njene teme. S jedne strane, ona istrajava na poziciji da „jedina smrt, od sličnog značaja u našoj istoriji, jeste ona Isusova” i da je „Sokrat, za mnoge ljude u XXI veku, lični, intelektualni i politički heroj, jedan od najistaknutijih ’dobrih momaka’ istorije.” S druge strane, ona primećuje da je „vrlo upadljivo da su, tokom XX veka, mnogi ključni pisci, filozofi i umetnici, obratili srazmerno malo pažnje na Sokrata. Nekolicina njih, kojima je bilo stalo do Sokrata i njegove smrti u XX veku, imali su intelektualni i kulturni status nalik Erazmu, Volteru ili čak Fukou. Umirući Sokrat izgleda da je nestao sa središnje pozicije u zapadnoj kulturi.” Ona pita: „Da li se naša kultura u toj meri izmenila od vremena drevne Atine ili od XVIII veka, te nam Sokratova smrt više nije od velike važnosti?” Ako je to slučaj, teško da će tihi entuzijazam Vilsonove preokrenuti ovaj trend. Kada razmišlja o Sokratovoj smrti, ona pronalazi da je „rastrzana između velikog divljenja i jednako preplavljujućeg osećaja besa”. Naravno, Vilsonova ceni Sokrata kao „čoveka koji je sili govorio istinu” i onog koji „nije ostavio nijednu tradicionalnu ideju nepreispitanom”. Ali ona ne odobrava to što „nikada nije svoja uverenja ozbiljno doveo u pitanje”, a izgleda da je bio „istovremeno arogantan i neiskren”, „nadmen i iritantan”. Štaviše, „teško je poštovati čoveka koji je zanemarivao svoju ženu i sinove da bi mogao provoditi više vremena sa svojim prijateljima, razgovarajući o definicijama običnih reči”. Ukoliko poslednja tvrdnja zvuči pajtonovski, ona to zapravo nije, što ukazuje na jedan od problema ove knjige – njen čudan ton, posebno na početku. Tu Vilsonova nastoji da zvuči usklađeno i ubedljivo, ali dostiže samo žaljenja vredan pokroviteljski izraz: „Možda se Sokrat držao podalje od naše kulture previše dugo. Vi, čitaoci ove knjige, razmišljaćete o njenoj temi u kontekstu sopstvenih interesovanja. Nadam se da će vam to pomoći da razumete Sokratovu smrt kao istorijski događaj koji se desio davno. Morate pronaći sopstvenu viziju Sokrata.” Navedeno Vilsonovu pozicionira blizu stava izraženog u epigrafu Tomasa Makolija na početku knjige: „Što više čitam o Sokratu, manje me iznenađuje to što su ga otrovali”. Ona neuvijeno tvrdi da su „Atinjani možda imali dobre razloge da na smrt osude ovog čudnog, radikalnog mislioca” i nalazi da je „kriv za optužbe” zbog nepoštovanja gradskih bogova. Uprkos angažovanim naporima, uprkos poglavljima u kojima verno skicira Sokratovu misao, društveni kontekst suđenja i gomilu reakcija na njega, ne stiče se utisak da joj se Sokrat dopada. Nasuprot tome, Navija – shvatajući da akademski istraživači „proizvode” određenog Sokrata dajući prednost jednom izvoru, jednom nizu Sokratovih osobina ili određenoj doktrini o njemu – nalazi više poštovanja za manje svetovno nastrojene mislioce, kojima i završava studiju. Možda ponajviše razočarava manjak pažnje koju Vilsonova obraća na nalaze akademskih istraživača u preispitivanju drevnog trijumfa u „odnosima sa javnošću”, kojim je Platon poistovetio filozofiju sa navodnom suštinskom naklonjenošću Sokrata ka apsolutističkim definicijama pojmova. Da bi to izveo, Platon je delegitimizovao pragmatičniji pristup filozofiji, kao i pravo na tu reč velikom retoru i filozofu Isokratu (436-338 p.n.e), Sokratovom mlađem savremeniku, koji, začuđujuće, ne biva pomenut nijednom u knjizi. (Navija primećuje obostrano uvažavanje Sokrata i Isokrata.) Temeljna otkrića u istraživanjima Jun Li Tua, Yona i Takisa Pulakosa, Edvarda Šiapa i drugih, ustanovila su da se savremeni pojam filozofije, sagrađen na Platonovom Sokratu nasuprot Isokratu (mislite o njemu kao o atinskom Yonu Djuiju), oslanja na pojednostavljeno usvajanje Platonovog Sokrata kao merila prave filozofije. Vilsonova, doduše, aludira na istinu koju su učinili vidljivom navedeni istraživači. Ona piše da „u V veku p.n.e. niko nije mogao znati da će Sokratov ograničen skup interesovanja biti poistovećen sa celokupnom mudrošću filozofije (ljubavi prema mudrosti).” Budući da – kako tvrdi Vilsonova, slažući se sa Navijom – ne posedujemo „neposredan pristup istorijskom Sokratu”, ovde nije reč o pogrešnom ili ispravnom razumevanju Sokrata. To je pedagoško i didaktičko pitanje: treba li učiti o Sokratu i Platonu u XXI veku uvažavajući ideološki rat o prirodi filozofije između Platonovog Sokrata i Isokrata, koga je najbolje razumeti kao atinskog „proto-pragmatistu”? Ili ćemo nastaviti sa zastarelom, ali nikada napuštenom tradicijom, u kojoj klasičari daju Platonu za pravo, iskazujući isključivo njegovo viđenje filozofije u kulturnom ratu njegovog vremena? Istina, Vilsonova tvrdi da je „Platon, pišući nakon Sokratove smrti, redefinisao učiteljev rad, razdvajajući ’filozofsko’ proučavanje etike i metafizike od ’sofističkog’ traganja za naukom i govorništvom.” Nažalost, navedeno pre daje za pravo Platonu, koji izgleda kao da postavlja intelektualne aktivnosti na pravo mesto i ništa više od toga. U stvari, Isokrat je takođe upražnjavao filozofsko proučavanje etike, ali bez dogmatizma koju Vilsonova ispravno otkriva iza privida Platonovog Sokrata kao slobodoumnog istraživača ideja. Ostaje li Sokrat od značaja u XXI veku manje će zavisiti od pomodnih obzira koje Vilsonova ima – na primer, od njegovog lošeg kotiranja u vremenu „rodne ravnopravnosti” i već prokaženog dovođenja u vezu sa zapadnom tradicijom „mrtvih, belih muškaraca” – negoli od filozofskog prtljaga koji mu pripisujemo u modernoj kulturi, više nego ikada skeptičnoj prema Platonovim večitim istinama. KARLIN ROMANO (Autor je profesor filozofije i teorije medija na Univerzitetu u Pensilvaniji) Preveo sa engleskog Dejan Aničić