Bez novih radikalnih trendova

Među članovima žirija za izbor prestižne književne nagrade IMPAK Dablin ove godine nalazi se i Beograđanka Vesna Bjelogrlić-Goldsvorti, profesorka na Univerzitetu Kingston u Londonu, gde predaje savremenu englesku književnost i kreativno pisanje. Našim čitaocima Vesna Goldsvorti je poznata po memoarskoj knjizi “Černobiljske jagode” i studiji “Izmišljanje Ruritanije: imperijalizam mašte”, kod nas objavljene u izdanju “Geopoetike”. Irska književna nagrada IMPAK Dablin dodeljuje se već 14 godina, a među prethodnim laureatima nalaze se i Orhan Pamuk, Mišel Uelbek, Havijer Marijas, Kolm Tojbin. Među predloženim knjigama koje su ove godine u izboru ima i naslova prevedenih i kod nas: “Hiljadu čudesnih sunaca” Haleda Hoseinija, “Bekstvo” Helen van Rojen, “Padač” Dona De Lila, “Plameni sjaj” Trejsi Ševalije, “Čezil Bič” Ijana Mekjuena, “Slapovi spasenja” DŽozefa O’Konora, “Zakucavanje” Nika Hornbija, “Avanture nevaljale devojčice” Marija Vargasa LJose, “Okupljanje” En Enrajt, “Šta je izgubljeno” Ketrin O’Flin, “Svet bez kraja” Kena Foleta. U konkurenciji su i knjige poznatih pisaca, kao što su: Filip Rot, Majkl Ondaatje, Haruki Murakami, DŽojs Kerol Outs, Artur Perez-Reverte, Tomas Kenili, Majkl Čabon, Čak Palahnjuk, En Pačet, Suzan Vriland, Nurudin Farah, Ali Smit, Penelope Lajvli, Piter Heg, Rouz Tremejn, Ričard Zimler, DŽenet Vinterson. Sredinom novembra u Dablinu je održana ceremonija na kojoj su proglašeni članovi žirija i predstavljene knjige u konkurenciji za nagradu IMPAK Dablin, a dobitnik će se znati u maju sledeće godine. Pod zastavom Srbije, koju su nosili vatrogasci Dablina u svečanim uniformama, nalazila se i Vesna Goldsvorti. O pravilima glasanja za nagradu IMPAK Dablin, o aktuelnoj britanskoj književnoj sceni, ona je za naš list govorila iz Londona. Kako je došlo do poziva za učešće u ovom žiriju? - Poziv na učešće dobila sam posle nekoliko nastupa u književnim debatama u Irskoj. Ja sam, rekli su u obrazloženju, pravi čovek – odnosno prava žena – za ovaj posao, pošto su retki pisci koji su ujedno univerzitetski profesori engleske književnosti a koje pri tom živo zanima prevedena književnost, najpre slovenska, naravno, ali i skandinavska, nemačka, francuska. I u Britaniji me izdavači pitaju za recenziju kada im neko preporuči knjigu za prevođenje, posebno ako dolazi sa teritorija bivše Jugoslavije. Moram, međutim, priznati da se to ne dešava onoliko često koliko bih ja želela. Britanci objavljuju relativno malo prevedene književnosti. Kada se sabere ogroman broj knjiga koje mogu da čitaju na engleskom – od Kanade i Amerike, preko Afrike i Indije, do Australije i Novog Zelanda – sasvim je jasno zašto je to tako, ali je meni ipak žao što se prevedena književnost ne “probija” u onoj meri u kojoj to zaslužuje. Zato je za mene lično IMPAK posebno važna nagrada, pošto pomaže plasman prevedene književnosti. Reklo bi se da posle Man Buker nagrade, priznanje IMPAK Dablin ima veliki odjek na engleskom govornom području. Zašto je tako? - IMPAK Dablin je najveća (po novčanom iznosu) nagrada na svetu koju možete dobiti za jednu knjigu; preciznije, jedan roman – sto hiljada evra. Veća je od Bukera; Nobel je veći, ali se dodeljuje za životno delo. IMPAK Dablin može da dobije i veoma mlad pisac. Novac, naravno, nije presudan, ali je tu i velika reklamna mašinerija. IMPAK-ova nalepnica na knjizi podiže prodaju nagrađene knjige širom sveta – zarada od te prodaje često je veća i od same nagrade – zato što je do sada bila pouzdan znak književnog kvaliteta. Sa jedne strane, romani za IMPAK-ovu nagradu prolaze kroz više “filtera” nego Buker – prvo za njih glasa gotovo dve stotine biblioteka širom sveta, po književnoj vrednosti a ne popularnosti, a tek onda se sastaje žiri. Sa druge strane, konkurencija je mnogo veća nego za Bukera, pošto se za IMPAK kandiduju i Amerikanci, i romani prevedeni na engleski. Ove dve ogromne grupe pisaca ne konkurišu za Bukera. Da li se žiri sastajao, koliki je broj knjiga u izboru? - U izboru ove godine je 146 romana, koje ja treba da pročitam do maja iduće godine! Moram priznati da sam značenje te činjenice u potpunosti shvatila tek kada se kamionet “Kraljevske poštanske službe” zaustavio pred mojim vratima u Londonu. “Gde da unesemo isporuku, gospođo?”, pitao je poštar iza koga je stajalo šest ogromnih kutija punih knjiga. Međunarodni žiri se sastao prvi put u Dablinu desetog novembra: ceremoniji investiture, imenovanja sudija, koja je zaista bila svečana, prisustvovali su novinari, diplomatski kor, poznati irski pisci. U žiriju je pet pisaca: osim mene, jedan Kanađanin, jedan Irac, jedna Britanka i jedna Švajcarkinja. Predsednik žirija, koji nema pravo glasa ali je zadužen da prati ispravnost postupka, bio je vrhovni sudija Apelacionog suda Sjedinjenih Američkih Država: dokaz da se pravila kojih se pridržavamo uzimaju veoma ozbiljno. Da li je moguće izdvojiti neka originalna ostvarenja? - Među takmičarima ima dva nobelovca – Doris Lesing i DŽ.M.Kuci, dobitnika Pulicerove nagrade, Bukera, vodećih imena svetske književnosti, ali i meni nepoznatih pisaca koji se takmiče svojom prvom knjigom. Naišla sam već na nekoliko zbog kojih sam sedela i čitala čitavu noć. Nije mi jasno kako ću se odlučiti za koga da glasam. Ne smem, međutim, da kažem koje su to knjige, jer su članovi žirija zakleti na tajnost. U Dablinu kladionice već primaju opklade za mogućeg pobednika, tako da to nije za šalu! Klađenje na dobitnika Bukera ili IMPAK-a velika je tradicija, naravno i velika zabava. Književno-kritičke opaske ostrvskih kladioničara uvek su mi veoma zanimljive. S obzirom na to da za ovu nagradu mogu konkurisati i stranci čija su dela prevedena na engleski, ima li kandidata sa naših prostora? - Da, uslov je da je roman objavljen na engleskom u toku kalendarske godine koja se takmiči (za nagradu 2009. takmiče se dela iz 2007), i da je prevedeno delo originalno objavljeno najranije četiri godine pre toga, znači ne dolaze u obzir novi prevodi starih knjiga. Nema, nažalost, kandidata iz Srbije, Crne Gore, BiH i Hrvatske. Iz Slovenije kandidovan je Vlado Žabot sa romanom “Sukub”, čiji je prevod na engleski objavio slovenački PEN. Kandidovana su i dva bugarska romana čije je prevode objavio izdavač “Hristo Botev”. Dakle, engleski prevod ne mora da objavi engleski izdavač. Veoma je važno, međutim, da prevod bude izuzetan, nema smisla ni pokušavati sa engleskim koji imalo “škripi”. Ako nagradu dobije prevedeni pisac, 75 hiljada evra ide piscu, 25 hiljada prevodiocu. Da li pratite književnost koja danas nastaje na prostorima bivše Jugoslavije? - Pratim, koliko mogu, kako književnost koja nastaje na prostorima bivše Jugoslavije, tako i onu koju pišu pisci potekli sa tih prostora na Zapadu. Iz svake posete roditeljskom domu u Beogradu vraćam se sa koferima punim knjiga: samo u proteklih nekoliko meseci pročitala sam nove knjige srpskih pisaca Vlade Bajca, Sanje Domazet, Dragoljuba Popovića i Vladana Matića. Iz Bosne i Hercegovine svoje nove romane mi uvek pošalju Muharem Bazdulj i Nenad Veličković, i tome se veoma radujem: posebno mi je milo što se Nenadov rad konačno pojavio na engleskom, a Muharem i ja “delimo” poljskog izdavača. Pisala sam nedavno izveštaje o romanima “Elijahova stolica” hrvatskog pisca Igora Stiksa, kao i za “Crnca” Tatjane Gromače. Iz Crne Gore Janko Andrijašević mi je poslao svoju knjigu “Moje katedrale” koju sam takođe sa zanimanjem pročitala. Znači, pratim dešavanja i ličnim naporom i srećnim slučajem. Da li se ta književnost uklapa u aktuelne svetske tokove? - Nisam sigurna koliko trenutno postoji nešto što se može nazvati “tokom” – sve je sada toliko fragmentovano. Mislim da su postmodernistička intertekstualna poigravanja početkom osamdesetih bila poslednje što bih ja nazvala trendom. Ni u književnoj teoriji i kritici već gotovo dvadesetak godina nema nekih radikalno novih trendova. Naravno, pomalo uprošćavam stvari – to je tema za akademsku debatu, a ne za intervju. Književnost sa naših prostora drži korak po kvalitetu i onda kada je veoma različita od onoga što se piše na Zapadu, što je svakako dobro. Nisam sigurna, međutim, pošto to manje pratim, da li to važi i za šire polje književne publicistike i beletristike – istoriografiju, biografiju, putopisnu prozu – ti žanrovi pune britanske knjižare često zaista izuzetnim delima. Koji pisci danas dominiraju britanskom književnom scenom? - Teško je govoriti o dominaciji, pošto se već tridesetak godina književnost zapravo vidljivo raslojava: dovoljno je samo pogledati, sada na kraju godine, liste najboljih knjiga po mišljenju britanskih kritičara, pa da shvatite da se retko koje ime pomene dva puta. Ako biste sudili po prostoru koji im se ustupa u novinskim stupcima, onda je možda to još uvek generacija Ijana Makjuana i Salmana Ruždija koja se pojavila kasnih sedamdesetih. Nekada “manjinski” glasovi, kao sto su Hanif Kurejši, sa kojim predajem kreativno pisanje, ili Zejdi Smit, sada su sam centar književnog establišmenta. Roman i dalje caruje, ma koliko da pričamo o smrti tog žanra. Poezija se jako malo čita, mada je performans – javno izvođenje poezije -ponovo u modi. Veoma je popularna prirodnjačka književnost, nature njriting, tj. pisanje o prirodi (planinama, šumama, pticama) na jedan visokoknjiževni način. Pisci kao što su Mark Koker, Ričard Mejbi, Robert Mekfarlejn koji pišu u tom žanru, osvajaju velike književne nagrade. Oni ne dolaze iz prirodnih nauka već iz književnosti; Mekfarlejn predaje englesku književnost na Kembridžu, Mark Koker je studirao književnost i kreativno pisanje. Koker za londonski “Gardijan” piše kolumnu “Sa sela” (“Countrdž Diardž”) u kojoj beleži promene pejzaža, opisuje životinje i ptice koje viđa na svojim šetnjama. Nedavno me je zamolio da mu za novu knjigu o pticama i ptičarima napišem listu ptica čija se imena na mom maternjem jeziku koriste metaforički (recimo, kada nekoga nazovemo “guska” ili “ćurka”). Smejala sam se pokušavajući da se prisetim srpske ornitologije, i sada se šalim da sam na mala vrata i ja nešto doprinela ovom književnom žanru. Vaše “Černobiljske jagode” su doživele mnoga strana izdanja i prevode. Kako stranci doživljavaju vašu jugoslovensko-englesku priču? - “Černobiljske jagode” upravo izlaze na portugalskom. Ove godine sam dosta gostovala po Poljskoj, gde je prevod izašao nedavno, i u Rumuniji. Tamo je knjiga zaista odjeknula. Na promociji je govorio gradonačelnik Bukurešta, a dobar deo je prenela rumunska televizija. Imala sam književne večeri u Kopenhagenu i Geteborgu, i veoma lepo gostovanje u Liverpulu koji je ove godine Grad evropske kulture. Ta knjiga me je uvela u domene reklamiranja bestselera u kojima sebe nisam nikada videla: slikanje za modne časopise, gostovanje u večernjim televizijskim programima gde mi se ne postavljaju ovako ozbiljna pitanja kao danas. Naravno, mojim izdavačima je to veoma milo, a ja pokušavam da sačuvam ironijsku distancu. Milo mi je, međutim, što je u obaveznoj lektiri na kursevima savremene engleske književnosti već na desetak britanskih univerziteta, tako da se njena književna vrednost, nadam se, ne gubi iz vida. “Černobiljske jagode” donele su mi ogromno mnogo zadovoljstva, ali se uvek šalim i da je ta priča o mom životu kidnapovala moj život: taman pomislim da sam odradila turneje, kada se knjiga pojavi negde drugde pa onda – Jovo nanovo. Nije lako pisati nešto novo u toj halabuci, mada bih bila dobar kandidat za pisanje komparativne studije svetskih aerodroma!