Čaplinovske mogućnosti velikog talenta

Preminula je 3. decembra 1978, u zoru, u svom beogradskom stanu u Majke Jevrosime ulici, mesec dana pre osamdeset drugog rođendana. Poslednju predstavu, 226. “Gospođu ministarku”, odigrala je dvadeset pet dana ranije, 8. novembra. Kada je 1929. na sceni Narodnog pozorišta prvi put izvedena ta Nušićeva komedija, ona je nastupila u ulozi ministarkinog sina Rake. Živka ministarka bila je, naravno, ona za koju je Nušić i pisao komad – Žanka Stokić. Kada je 1947. nekadašnji Raka preuzeo ulogu Živke Popović, kritičari nisu mogli izbeći poređenja sa Žankom, ali su, kao Eli Finci, primetili da je “njena komika – komika neposredna, iz prve ruke, zasnovana na pažljivoj opservaciji živih modela i spontano saobražena zakonima i potrebama scene, prelazila rampu u talasima koji su se pristizali i nadovezivali, bez počinka i kraja”. Govorila je: “Ja igram Ministarku, ali ona meni nije nikakva sprdnja: ja nju volim i neću da je ponizim.” Ko je Živka ministarka? “Mala žena, obična, priprosta, dobila vlast, izludovala se, razbila se, i šta? Ništa. Nema je. Obriše ruke i ode.” Nušić je na početku i na kraju njenog glumačkog veka. Dok je u Skoplju, gde je njena porodica od 1915. do 1918. provela u bežaniji, stajala pred pozorištem, zureći u plakate i fotografije, prišao joj je jedan čovek i upitao je: “Mala, hoćeš li unutra?” Ušla je, i to na scenu, kao statista. Čovek koji ju je uveo, zvao se Branislav Nušić. Nušića će 1920. sresti u Beogradu, opet pred pozorištem. Pitao ju je: “Zašto vi ne igrate?” Od komšinice je uzela šešir sa širokim obodom i velikim perjem rajske ptice, pa pelc, i “tako nafrakana” stala pravo pred Milana Predića, direktora Drame Narodnog pozorišta. Posle nekoliko minuta Predić je rekao: “Gospođice, angažovani ste.” Deset godina kasnije ona je nekrunisana vladarka beogradske scene, u fahu koji Velibor Gligorić ovako opisuje: “Tip Bobićeve je tip napuštenog deteta, odraslog samostalno pod žarkim suncem, divljačnog, a upotrebom noktiju u ljubavi.” Jedna skica za portret iz tih dana: “Malen, skladan i vrlo dopadljiv stas, lepa, izrazita glava, mnogo živog, dinamičnog temperamenta, prave imaginacije, nepresušan stvaralački duh, dosta osećajnosti, topla, po potrebi mazna, detinjasta i ljupka dikcija.” Stanislav Vinaver beleži: “Najdivnija osobina Bobićeve jeste da ona na bini ne živi samo od scene do scene; ona je uvek zaposlena na bini; svaki pokret, usklik, šapat, osvrt, mig, ćutanje – sve je to život njene uloge.” Na vrhuncu glumačke slave oglašava se kao dramski pisac. Objavljuje komediju “Naši maniri”. U proleće 1933. na pomolu je književna afera: navodno se iza imena Bobićeve krije jedan poznati pisac. Glumica predlaže Krležu, Nušića i Kulundžića za članove suda koji će oceniti da li je ona autor “Naših manira”. Pokazaće se da je posredi novinarska patka. Nastaviće da piše komedije, od kojih će najveću popularnost steći “Porodica Blo”. Nemački oficir, koji je 1941. sreće pred pozorištem, pita je: “Zašto vi, gospođo, ne igrate u pozorištu?” Odgovara: “Gospodine, ja sam komičarka, i ne mogu da se smejem dok je moja zemlja pod okupacijom!” Iako je završila samo dva razreda Ženske radničke škole u Kruševcu, gde je i rođena, kao jedno od petoro dece Jelisavete i Vladislava Vlajka, zvanog Car, obućara, stekla je vrlo temeljno samoobrazovanje. Odlično je govorila nemački, a “iz inata” je učila engleski da bi čitala Dikensa u originalu. Jednu sezonu, 1929, provodi u Berlinu. Gleda i sluša Maksa Rajnharta i Piskatora. Gleda, kao opčinjena, Marlenu Ditrih. Hugo Klajn još na njenim počecima uočava “upravo čaplinovske mogućnosti velikog talenta”. U predratnim godinama ulazi u dramski složenije uloge. Igra Hedvigu u Ibzenovoj “Divljoj patki” i Šoovu Kleopatru. Izjavljuje da će pozvati pisca, gospodina Bernarda Šoa, da oceni da li je ona dala pravu Kleopatru. Igra Dikensovog Davida Koperfilda. Borivoje Stojković smatra da je to “sigurno jedna od najlepših i najvećih umetničkih kreacija i Bobićeve i uopšte na beogradskoj sceni, i spada među sjajne tvorevine u istoriji srpske glume”. Sa skopskom predstavom “Koštane” gostuje 1937. u Beogradu. “Politika” piše: “Mi smo svakako imali boljih pevačica u toj ulozi, ali bolje glumice nismo.” Kata u “Koštani”, Stana u “Stanoju Glavašu”, Mica u “Vlasti” – to su dramski vrhunci Qubinke Bobić u njenom posleratnom repertoaru. Milan Dedinac piše čitav esej o Gospa Mici: “Gospa Mica gleda se u pozorištu sa radošću, a od Gospa Mice u životu beži se… Wena Gospa Mica, zaokupljena svojom mukom, ne mari za sabesednika na sceni. Ničeg u njenoj glumi sračunatog na lak i upadljiv efekt.” Reditelj Braslav Borozan kao bitan element glumačkog bića Bobićeve, bez kojeg nema velikog komičara, navodi “duboko skriveno zrno tuge u srcu”. Samo dvaput je Qubinka Bobić, kaže Borozan, umetnički otkrila tu tugu srca: kao baba u “Stanoju Glavašu” i majka u “Koštani”. Jedan kritičar je posle njenih prvih uspeha zapazio da je “gđica Bobić stvorila svoju specijalnost od uloga dobrodušnih, malih divljakuša koje krešu u brk istinu celom svetu”. Privatno jednostavna, prirodna, neposredna, srdačna, nasmejana, umela je da bude preka. Imala je sočan, oštar jezik, i slobodan, kritičko-ironični odnos prema društvenim konvencijama, naročito konvencijama patrijarhalne sredine. Dobar njen prijatelj svedočio je kako je znala da se raduje kao dete i da bude prgava kao filozof. “U pozorište nikada nisam ulazila kao u hram”, govorila je. “Pozorište je moja kuća.” I zaista, osim Narodnog pozorišta, druge kuće gotovo da nije imala. Dugo je i suvereno vladala pozorišnom publikom. Kako? Deo odgovora je sadržan u zapisu iz onog vremena: “Qubinka se dopada ne samo kao lik koji prikazuje, već ona u tom liku. Qudi često idu nju da vide, a ne samo ono što ona na sceni treba da postane.” Godinama nije menjala svoju stazu: pozorište – “Mažestik” (sa nerazdvojnim prijateljem Mirkom Milisavljevićem, u “Ministarki” dr Ninkovićem) – kuća. Nije se udavala. Objašnjavala je: “Pozorište je skup hobi koji traži celog čoveka.” Nije imala neispunjenih glumačkih želja. “Ono što sam htela, ja sam igrala. Ništa nije ostalo neostvareno.” Nije stigla da sredi svoje “Dolazeće priče sa susednih stolova” koje je “pokupila po kafanama, slušajući šta ljudi pričaju”. Kada je stoti put odigrala Živku ministarku, 1971, izjavila je: “Želim da se definitivno povučem sa scene i da pišem. A ako mi baš zatreba scena, imam je i na ulici.” U jednoj drugoj prilici poverila se: “Igraću dok ne padnem mrtva!” Gotovo da joj se ispunila potajna, romantična želja da umre na pozornici.