Niskobudžetni romani

Nakon Mirjane Đurđević i njenog urnebesnog serijala o inspektorki Hari, zrenjaninska “Agora” prihvatila je i Vuleta Žurića, još jednog pisca “po strani” od glavnih tokova i komercijalnih imperativa tržišta. Tako je ovo malo književno preduzeće iz tzv. unutrašnjosti pokazalo dovitljivost i elastičnost uglavnom nesvojstvenu ovdašnjim izdavačkim “gigantima”. Uporedo s pravovremeno brzim ali zato ne i kusim štampanjem celog niza odličnih, već odavno globalno etabliranih romana ideološki “korozivne” nobelovke Doris Lesing, jednim delom verovatno i zahvaljujući finansijskim efektima istoga, “Agora”, naime, moglo bi se već reći sistematično, prigrljuje i domaće autore koji u istom paketu donose određeni tržišni rizik i spisateljsku subverzivnost. Daleko od toga da Đurđevićevoj nužno prognoziram krajnji uspeh Lesingove, a Žuriću status Bukovskoga ili bar Flena O’Brajena. Reč je o nečemu drugom, što se, verujem, dobro očitava baš u simultanom objavljivanju ovogodišnjih ostvarenja ovih dvaju pisaca. Čim preživim ovaj roman po svoj prilici nije “skandaloznije” štivo od Đurđevićkinih prošlogodišnjih Čuvara svetinje, koji su, uzgred, nedavno doživeli ponovljeno izdanje kod istog izdavača; Mrtve brave, takođe, nisu subverzivnije od Žurićevog vrlo dobrog, ali pre nekoliko godina jedva primećenog Tigrera. Ova književnost zahteva, međutim, jednu vrstu posebnog tretmana u vidu “kumulativnog” prijema koji podrazumeva strpljenje s autorskim konceptima i njihovim “kolateralnim” efektima zarad uvida u ono što predstavlja njihovu ukupnu zanimljivost i osobenost. Prethodni roman Vuleta Žurića, Crne ćurke i Druga knjiga Crnih ćurki, primerice, kao kakvo konveksno ogledalo “deformiše” i dovodi do krajnosti skoro sve ono što je u Tigreru bilo držano na višestruko upletenim, mada prilično labavim zanatskim uzdama imaginacije. Ali to je i dalje isti autorski rukopis, u velikoj meri oslonjen na poetiku burleske, parodije i groteske, onih hibridnih, “polip” žanrova koji ne dejstvuju mimo svakovrsnog preterivanja i “izobličavanja”, kao što ni satirično-parodijska upotreba multimedijalno-trivijalnih žanrovskih matrica u slučaju kvazidetekcijskih romana i pseudokrimića Mirjane Đurđević jednostavno ne funkcioniše izvan njihovog u znatnoj meri apsurdističkog rastakanja i izvrtanja na naličje. Ovogodišnjim narativnim izdancima ova dva samosvesno postranična pisca otuda možda zaista najbolje pristaje odrednica iz podnaslova Žurićevih Mrtvih brava – “niskobudžetni roman(i)”. Ipak, dakle, roman(i), kako primećuje Đurđevićeva u svom podnaslovu; ali pri tom romani koji se – ako već sledimo već pomenutu filmološku metaforu – bez ostatka ostvaruju u niskomimetskom modusu, a to će reći humornim, neretko i lakrdijskim prikazivanjem “prljave” i tzv. visoke književnosti “nedostojne” svakodnevice. Razlike, naravno, postoje, i one se najviše pokazuju u složenosti pripovednog zapleta, koji u najnovijoj “epizodi” Đurđevićkine neobavezne sage o inspektorki Harijeti ide gotovo pravolinijski u podražavanju medicinskog trilera s elementima socijalno-kritičkoga romana i “otvorenim” završetkom što nagoveštava skrivenu dosetku u agatakristijevskom stilu “narator-postaje-traženi-ubica”. U međuvremenu, pripovedanje ne propušta da zabeleži i sve one verističke marginalije kojih se kloni gvozdena istražna logika romana Ko je ubio Rodžera Ekrojda ili nekog sličnog uzornog ostvarenja britanske kraljice književnih zločina, a koje idu od detaljnog opisivanja toalet- ili kafe-rituala do bolničkih banalnosti i novinski tipizovanih uličnih pikanterija. Žurićevo romansijersko glagoljanje, opet, ima doslovno somnabulni oblik uzajamnog “potkazivanja” stvarnosti i snova koji je praktično nemoguće “raščešljati” jer se asocijativno i kalamburski račva na sve strane. Moguće je tek razaznati prisustvo hobi-tematskih opsesija iz prethodnih romana u vidu fudbala (Rinfuz) i estrade (Tigrero), jednako udaljenih ili pak bliskih kripto-političkoj metaforičnosti kojoj diskretno naginje Žurićeva pripovedna fraza. Zato se Mrtve brave “otključavaju” uglavnom na mahove i “separatno”, u odeljcima i segmentima u kojima čitalac raspoznaje sopstvene afinitete, odnosno kolektivne tranzicijske fantazme, prožete tek unekoliko “pomerenim” slikama nepodnošljivo nedostojne realnosti. Stoga se značaj ovih “niskobudžetnih” romana ogleda možda baš u njihovoj egzemplarnosti, u zanatskoj nesavršenosti koja prati pripovednu tematiku i tako tek ovlaš simbolično svedoči o ovom nelepom prelaznom dobu sveopšte krize. Za razliku od nekih drugih, koji nisu odoleli napasti skrivanja svojih beskrajnih narativih pletenija u konceptima tematski (pre)ambicioznih romanesknih ciklusa, autori ovih nedoteranih romana dosledni su u svojoj averziji prema “velikim” zamislima i preozbiljnim konstrukcijama. Odričući se zanatskih alibija i opravdanja, oni nam zapravo upućuju autoterapeutski iskrene romansijerske gestove svoje vrste kroz koje u izvesnom smislu progovara sama tranzicija, onoliko opora i okrutna, onoliko podsmešljiva i gorka koliko samo može da bude danas i ovde.