Papiri umesto hektara

Katarina Preradović Umesto fabrike i 30 ari zemlje na Dorćolu, vrednih najmanje desetak miliona evra, Beograđanin Igor Mešulam dobiće kroz proces restitucije najviše pola miliona evra i to u obveznicama na 15 godina. Za njega će tako dugo očekivana restitucija, kako kaže, umesto pravde predstavljati novu, ovoga puta još bolniju nepravdu, jer će dobiti 20 puta manju vrednost od realne. „Komunistički režim je mojim precima, Jevrejima, oduzeo tekstilnu fabriku Elka, koju je osnovao 1920. godine moj pradeda Haim Elias, kao i zemlju na potezu između Strahinjića bana i Dušanove ulice. Radi se o zgradi površine 5.000 kvadratnih metara, 30 ari zemlje i još oko 500 kvadrata stambenog prostora. Fabriku, kasnije poznatu kao Staklopan, u privatizaciji je kupio Eltim, a zatim prodao Gorenju, što znači da je po predložnom zakonu ne mogu dobiti nazad. Spreman sam da prihvatim zamenu imovine ili da mi bar vrate građevinsko zemljište, čijih je desetak ari neizgrađeno. Ali država neće ništa od toga već samo da mi da obveznice do 2030. godine. To je za mene neprihvatljivo. Pravdu ću tražiti pred ovdašnjim sudovima, jer sam građanin ove zemlje, a ako to ne da rezultate, moraću u Strazbur“, priča ogorčeni Mešulam za NIN. On je samo jedan od više hiljada naslednika, koji će umesto višemilionske imovine dobiti novčano obeštećenje limitirano na pola miliona evra. Slična sudbina čeka i Mirjanu Čanić Radojlović, koja za sebe kaže da je kolateralna šteta predložene restitucije. „Ovakav predlog zakona je dokaz da se nama nije promenio režim, promenili su se ljudi, ali njihovo razmišljanje je u suštini isto - komunističko. Oni naprosto odbijaju da vrate našu imovinu“, kaže Radojlovićeva. Ova osamdesetogodišnja doktorka u penziji, još visprena i oštrog jezika, ipak ne skriva suze kad govori o trospratnoj kući u Vlajkovićevoj 10 u Beogradu, u kojoj je odrasla, površine čak 1.400 kvadrata. Danas sa porodicom živi desetak metara dalje i svakodnevno prolazi pored prelepog zdanja koje su gradile tri generacije njenih predaka, a koja je danas samo jedna od zgrada koje koristi Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. „Zgradu je koristio grad Beograd do 2007. godine. Tada je neko iz Vlade bacio oko na lepo zdanje u centru grada i republika ga je preuzela za svoje potrebe. Danas tu „stoluje“ Kalanovićeva i po svemu sudeći zgradu nam neće vratiti jer je navodno neophodna za funkcionisanje države“, priča naša sagovornica. Ni drugu imovinu koju potražuje - vilu Milicu, sada znanu kao Vajati u Smederevu, letnjikovac njenih predaka iz doba dinastije Obrenovića, kao i obližnji vinograd, Radojlovićeva neće dobiti nazad. Oduzetu vilu je svojevremeno prisvojio Sartid, pa je prodata zajedno s njim US Steel-u. Američki kupac ju je prodao lokalnom biznismenu. „Nonsens je da sam celog života čekala neko oslobođenje, od Nemaca, komunističke vlasti, i verovala u demokratiju, da bih eto dočekala novu nacionalizaciju svega što je mojoj porodici tako bolno oteto, a sada je na putu definitivnog otuđenja“, napisala je između ostalog doktorka Radojlović u dirljivom pismu Božidaru Đeliću, potpredsedniku Vlade Srbije zaduženom za pitanje restitucije. Nikakav odgovor nije dobila. Pomenuti naslednici spadaju u nemalu grupu onih kojima se oteto neće vratiti u naturi. Iako je deklarativno opredeljenje predlagača Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju da se ide pretežno na naturalnu restituciju, ograničenja i izuzeci su toliki da stari vlasnici veruju da je zakon gotovo obesmišljen. Čak i sami predlagači tvrde da će kroz proces restitucije biti vraćeno u privatni sektor oko četiri milijarde evra, od čega dve milijarde u državnim obveznicama. Dakle, u najboljem slučaju pola-pola, a u praksi izvesno daleko manje u naturi. Ovako važan zakon Srbija dobija u potpunom cajtnotu, čini se više kao uslov za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU i aranžman sa MMF-om, nego kao ispravljanje višedecenijske nepravde. Nacrt zakona, predstavljen tek u avgustu, nije ostavio dovoljno vremena za ozbiljnu javnu raspravu, pa ni za detaljnije preporuke Evropske komisije. Iz ove institucije ipak stigla je sugestija da se predvidi i zamena imovine za drugu odgovarajuću, kao i insistiranje da ne bude diskriminacije. Supstitucije u predloženom zakonu nema, a zbog diskriminacije već su se oglasili vojvođanski Nemci, ali i crkve i verske zajednice, nezadovoljne što se i njima naknadno ukida mogućnost zamene imovine. „Radeći ovaj zakon rukovodili smo se sa tri principa - da se ispravi nepravda, da se ne napravi nova i da se ne ugrozi fiskalna stabilnost zemlje. Kada se sva tri kriterijuma slože, dobija se ovaj zakon, koji je u ovom trenutku po meri Srbije“, tvrdi za NIN Goran Radosavljević, državni sekretar u Ministarstvu finansija i autor predloženog zakona. Šta predviđa zakon „po meri Srbije“? Predlog zakona kaže da će se imovina vraćati u naturi gde god je to moguće, pre svega poljoprivredno i građevinsko zemljište, šume, ali i nepokretnosti u javnoj svojini. Starim vlasnicima trebalo bi da budu vraćeni i objekti koji sada imaju status reprezentativnih, ali su izuzetak zgrade za koje postoje ugovori sa ambasadama i rezidencije koje koriste Vlada, predsednik Republike i Narodna skupština. Bilans imovine koja podleže restituciji još nije konačan, ali prema do sada prijavljenim potraživanjima, oko 150.000 zahteva, između ostalog, traži se vraćanje 6.000 stanova, 9.000 kuća, 4.600 hektara građevinskog i 300.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Za sve ono što ne bude moglo da se vrati u naturi, predviđene su obveznice koje će biti nominovane u evrima, a ne u dinarima kako je bilo prvobitno zamišljeno. Obveznice će se emitovati od 2015. do 2030. godine, osim za vlasnike koji imaju više od 70 godina i koji će biti obeštećeni u roku od najviše pet godina. Najveći iznos koji će bivši vlasnik moći da primi kao obeštećenje je ograničen na 500.000 evra. Sve što ne bude vraćeno u naturi, moraće da se plati i to uglavnom novcem poreskih obveznika. Obveznice u vrednosti šest odsto BDP-a (kod nas je to dve milijarde evra) uzete su po uzoru na Češku, koja je po broju stanovnika, veličini i modelu uporediva sa Srbijom. „Upravo prve dve godine isplate – 2015. i 2016. predstavljaće mali finansijski udar pošto će se preklapati sa otplatom stare devizne štednje. Nakon 2016. nećemo imati značajnih finansijskih problema“, kaže Radosavljević. U ovom trenutku postoji veoma gruba procena da će godišnje izdvajanje za isplatu obveznica iznositi između 130 i 170 miliona evra. Radosavljević napominje da će biti tri izvora finansiranja – jedan je fond od privatizacije u kome trenutno ima oko 110 miliona evra, drugi su sredstva od konverzije zemljišta (50 odsto će ići za restituciju), a najveći deo će ipak biti pokriven iz budžeta republike. Iako ne može da precizira iznos, očekuje da će iz prva dva izvora moći da se isplati akontacija i prve dve godine obeštećenja. Po gruboj računici NIN-a, to znači da 1,7 milijardi evra treba da pokriju poreski obveznici sredstvima iz budžeta, a olakšavajuća okolnost je ta da prema Zakonu o budžetskom sistemu i fiskalnim pravilima, isplata po osnovu restitucije ne ulazi u ograničenje od 45 odsto javnog duga koji ne smemo da pređemo. Stari vlasnici listom su ogorčeni zbog predloga zakona. Najviše zbog odbijanja njihove, ali i sugestije EK da je potrebno uvesti zamensku restituciju. „Ukoliko se ne uvede supstitucija, biće vraćeno samo nešto minimalno poljoprivrednog zemljišta i gotovo ništa drugo. Gradsko građevinsko zemljište će kroz konverziju biti dato tajkunima koji su kupovali preduzeća u sumnjivoj privatizaciji, a nekretnine uglavnom neće biti vraćene. Čak ni one u državnom vlasništvu jer su navodno neophodne za funkcionisanje republike i lokala. Jasna je namera vlasti da zapravo ništa ne vrati u naturi već da sve svali na teret građana, koji će iz budžeta otplaćivati obveznice“, tvrdi za NIN Mile Antić, koordinator Mreže za restituciju. Radosavljević objašnjava da bi otvaranje mogućnosti supstitucije dovelo do diskriminacije, jer je nemoguće svima zameniti imovinu, a svi to očekuju. Tako bi vlasnici prodatih nepokretnosti tražili da im Vlada izgradi nove stanove, što država finansijski ne bi mogla da izdrži. Podseća da su neke zemlje, poput Slovenije, imale predviđenu supstituciju, ali da ona uglavnom nije sprovedena zbog problema u praksi. Neće se vraćati privatizovana preduzeća, kod kojih će se ići na obeštećenje na osnovu nekadašnje vrednosti kapitala uz revalorizaciju u odnosu na vrednost dolara iz 1945. godine. Neće se vraćati ni otkupljeni stanovi kao ni nepokretnosti koje služe državnim i lokalnim organima. To znači ni zgrada u Vlajkovićevoj 10 koju potražuje Radojlovićeva. Procenu o tome šta je državi i opštinama zaista potrebno vršiće one same, pa je malo verovatno da će Vlada izmestiti iz brojnih starih zdanja u centru grada rasuta ministarstva i preseliti ih u polupraznu Palatu federacije ili da će se opštine po Srbiji odricati lokala i poslovnog prostora od čijeg izdavanja ubiru prihode. Radosavljević tvrdi da će sva imovina države, lokala i javnih preduzeća proći kroz gusto sito i da će se zadržati samo zaista neophodno za njihovo funkcionisanje. Ipak, sito je u rukama onih koji tu imovinu sada koriste. Posebna sporenja na relaciji predlagač - stari vlasnici izbijaju kod vraćanja gradskog građevinskog zemljišta. Predloženi zakon kaže da se neće vraćati izgrađeno građevinsko zemljište, neizgrađeno ako je tu već planirana neka gradnja, zemljište koje koriste privatizovana preduzeća itd. Lista izuzetaka je poduža. Čuvena Dulićeva uredba već je omogućila konverziju prava na korišćenje ovog zemljišta u pravo vlasništva, a stari vlasnici i ranije su upozoravali da je to urađeno namerno pre restitucije kako bi se izbeglo vraćanje u naturi. Danas, kaže Antić, gotovo ništa od toga neće se vratiti. Radosavljević priznaje da su u procesu privatizacije mnogi kupili preduzeća da bi trgovali nekim drugim pravima, ali napominje da sada, kada takva uredba već postoji, najviše što se moglo (na ivici ustavnosti, kaže on) jeste da se konverzija oroči na dve godine, a podnošenje zahteva za nju na 60 dana. Ono što predlagač zakona naziva ograničenjem kod konverzije, za Antića je „samo efikasnija pljačka nacionalizovane imovine po skraćenom postupku“. „Primili su nas Đelić i Dulić da bi tu sramnu odluku da ubrzaju konverziju predstavili kao nešto u našu korist. To je vrhunac licemerja. Pitali smo ih za koga, za koje to tajkune, čuvaju državnu imovinu koju nisu ni popisali. Nisu nam ništa odgovorili“, ogorčen je Antić. Ukoliko ne budu prihvaćene sugestije da se uvede zamenska restitucija i ukoliko se iz procedure ne povuku izmene zakona o crkvenoj restituciji, stari vlasnici najavljuju razne vidove otpora. „Organizovaćemo proteste ispred Skupštine i Vlade Srbije, a ako ovakav predlog bude usvojen, pozvaćemo sve stare vlasnike na bojkot zakona, tj. da ne podnose zahteve za povraćaj imovine. Time ćemo mafijaško-partokratskim strukturama pokazati da ne pristajemo na pokušaj da kroz ovakav zakon legitimišu pljačku“, kaže Antić, najavljujući i obraćanje međunarodnim institucijama. Hoćemo li dobiti restituciju po meri tajkuna, po meri vlasnika ili zaista po meri Srbije, odlučiće Skupština Srbi je, u kojoj je moguće amandmanima popraviti predlog. Iako već ima najava da će opozicija biti protiv, vladajuća većina mogla bi i sasvim nategnuto da progura ovaj zakon do kraja septembra, optužujući u suprotnom stare vlasnike kao krivce za odlaganje evropskog puta Srbije. Sa koga smo očito opasno odlutali, jer čak i nepravdu učinjenu sopstvenim građanima, ispravljamo samo po nalogu Evrope, uz obavezno uvrtanje ruke. A onda je sve mnogo bolnije. Javni poziv u decembru? Nakon usvajanja zakona, starim vlasnicima biće poštom vraćena sva dokumentacija koja se sada nalazi u Direkciji za imovinu. Kada država raspiše javni poziv za podnošenje zahteva, a Radosavljević to očekuje već u decembru, vlasnici će zahtev i potrebnu dokumentaciju predavati na posebnim šalterima pošte. Zahtevi će ići u buduću Agenciju za restituciju, koja će nastati proširivanjem sadašnje Direkcije i počeće sa radom 1. januara 2012. godine. Agencija ima rok od šest meseci da donese rešenje o svakom kompletnom zahtevu. Prva vraćanja u naturi moguća su već u prvoj polovini 2012. godine, a onima koji će dobiti obveznice, pre 2015. biće isplaćena akontacija u visini od 10 odsto od osnovice obeštećenja, a maksimalno do 10.000 evra.