Poruka u cevi

Ponovo je oživela fraza o vrelom beogradskom asfaltu, odnosno o pucnjavi i mafijaškim obračunima balkanskih podzemnih klanova. Nekako baš u ovo produženo vrelo beogradsko leto dogodio se jedan takav obračun u Zemunu, kod firme „Teleoptik“. U automobilu marke „mercedes“ izrešetana su dva muškarca, Danilo Radonjić (63) iz Bara i DŽenan Ramović (34) iz Podgorice. U Ulici cara Dušana na njih je iz automobila u pokretu ispaljeno 20 hitaca, mercedes sa žrtvama nastavio je da se kreće i udario u drugo vozilo u kojem su se nalazili muškarac, žena i dete koji su lakše povređeni. Pucnji se nisu čuli a ubice su netragom nestale u pravcu Tršćanske ulice, što navodi na zaključak da je reč o profesionalno izvedenom napadu, poput mnogih tokom devedesetih godina i početkom ove dekade. Događaj je oživelo nemile slike iz devedesetih, kada su beogradske raskrsnice, ulice i kafane bili mesta obračuna razuzdanih bandi, nastalih na ratnom i posleratnom haosu iz kojeg Srbija po svaku cenu teži da se izvuče. Mnogi su se podsetili serije ubistava, ne samo poznatih kriminalaca, poput Arkana, Ćente Kneleta..., već i ondašnjih zvaničnika, kao što su ministar vojni Pavle Bulatović i načelnik Uprave javne bezbednosti Radovan Stojičić Badža, ili „ugledni“ privrednici, poput Kundaka, pa sve do famoznog „audija smrti“ po kome je bio poznat zemunski klan (koji je ubio i premijera Zorana Đinđića). Likvidacija Crnogoraca u Beogradu počinje još osamdesetih i devedesetih godina, a izreka „pošalji poruku za Beograd“, aktuelna je, izgleda, i danas. To znači da se svađe između kriminalnih grupa uvek završavaju tako što se obeležena meta likvidira u Beogradu. Asocijacija sa tim godinama je neminovna i kada se pogledaju biografije ubijenih lica. Ime Danila Radonjića poznato je od 1985. godine, kada je na njega ispred kafane „Sabor“ na Beogradskom sajmu pucao pokojni Andrija Lakonić Laki. Radonjić ponovo dolazi u žižu javnosti 2009. godine kada je nestao njegov sin Slobodan (30), vlasnik radnje sa luksuznim pićima i slatkišima na Vračaru. Poslednji put je viđen sa Lukom Đurovićem iz Bara, sa kojim je bio prijatelj od malih nogu. Međutim, taj isti Luka Đurović, u januaru 2010. godine osvanuo je na Interpolovoj poternici koju je za njim raspisala Italija. Đurović je optužen pred sudom u Bariju da je kao član međunarodne kriminalne grupe učestvovao u švercu 87 kilograma kokaina. Slobodanu, koji nije imao dosije u policiji od tada se gubi svaki trag. Pomoć u potrazi za sinom, Radonjiću je ponudio njegov kum Branislav Bane Šaranović iz Budve, suvlasnik kazina „Slavija“, koji je te godine izrešetan na Dedinju. Odbegli Baranin Đurović, pominje se kao član ozloglašene grupe Luke Bojovića, koja je, kako se veruje, odgovorna za desetine surovih ubistava u regionu. Prema podacima policije Bojović je od ranije u sukobu sa Radonjićem i njegovim ljudima, još iz vremena kada je Bojović gradio kriminalnu imperiju, zbog čega mu je i zasmetao Radonjić, koji je osnivanjem nekoliko firmi „legalizovao“ novac stečen sa one strane zakona. Da li se radi o opanjkavanju iz podzemlja, ili stvarnim činjenicama, teško je razlučiti jer policija o pomenutim događajima raspolaže samo indicijama, a nešto konkretnije govore samo anonimna lica (iz razumljivih razloga) koja to ne žele i javno da potvrde. Takav jedan izvor i za NIN tvrdi da je Bojović „nešto ’radio’ sa Radonjićevim sinom Slobodanom, kada je došlo do sukoba zbog veće sume novca koju je potraživao Bojović i Slobodanovog misterioznog nestanka pre dve godine“. Danilo Radonjić se, zanimljivo, tada nije obratio policiji za pomoć, već kumu Branu Šaranoviću, za čiju se smrt takođe sumnjiči Luka Bojović, odnosno neko od njegovih izvršilaca iz zemunskog klana, koji je on, navodno, nasledio. Samo je puka slučajnost što prilikom pucnjave u Zemunu nije bilo i nevino stradalih, kakve ovakvi obračuni nose sa sobom. Ali sasvim dovoljno za strah od budućih sličnih obračuna. Mnogo je imena iz sive zone i mnogo sličnosti sa prošlim vremenima. Tek da se ne zaboravimo i pomislim da smo mnogo bolji nego pre dvadesetak godina.