Germanova zavetina

Štucujem bradu u Vidovu, a nemam ogledalo, pa se ogledam na prozorskom oknu. I nešto razmišljam, gore, na Suvoj planini u nedelju; kako li bi brada stajala Bokiju Kluniju? Da li moćno, kao meni i Jovanu Krstitelju? Ili bi to bila brada Čede Jovanovića? Ah, ko li ga samo nagovori? Stilisti, stilisti! Kome sve niste doakali, naravno, u najboljoj nameri. Oduvek je brada odavala ozbiljnost, dodavala na muževnosti. U stara arijska vremena muž bez brade i perčina bio je kao tikva bez korena, a ćosavac je bio za podsmeh celog plemena... Pređem na štucovanje brkova, ali i dalje me kopka; kakav bi bradonja ispao od Borisa Tadića? I kako bi mu stajala, recimo, šubara i kokarda? Jer, kada ga, onomad, slušaš na smotri mladih oficira, streseš se, pomisliš; evo, sad će da zgrabi onu sablju isluženog američkog ajatolaha Vuka Draškovića i da gromko zapeva: “Spremte se, spremte evroskeptici, silna će borba da bude...“ I, zaista, plašim se jurnuće put Kosova i, jednim udarcem, poseći će Tačija... Plandujem u senci moćnih hrastova koji su se nadvili iznad Vidovog hrama i štite ga od Nepobedivog Sunca, a ono, danima prži travu i mlado drveće čije korenje do štuknule vlage ne dopire. I, po suvoplaninskim selima, žene se, već, spremaju da idu u dodole, pa sve propituju žilave, spečene starice; kako ono idu, tačno, reči za dodolske pesmice? Kako ono beše? „Oj, Đermane, Đermane, pušti ćišu molimo te...“ Jer, u mom zavičaju, za kišu mole Germana, a ne Peruna, a još manje svetog Iliju. U nedelju, Zoran Dinar vozi me u svom „mercedesiću“ u selo LJubatovicu da mi pokaže zavetinu svetom Germanu. A zavetina vam je, Beogradčići, jedna kamena krstača, obično ograđena tarabicama, a tu je i kapijica, da uđeš, da poljubiš krst u kamenu, da se prekrstiš, mahinalno, ako ti je, baš, naspelo, i, da zapališ sveću u pesku, u zarđalom loncu... Na kamenom krstu urezana su slova: „Zavet svetom Germanu podižu seljaci iz LJubatovice, decembra 1969. godine“. E, sad, bio je tu raskošan kameni krst „još pre tursko“ i Turke je preživeo, ali ne i „partizane“. Ovdašnji udbaši su, posle oslobođenja, Germanovu zavetinu u Nišavu bacili... Iiii? Šta je potom bilo? Pa, glavnom udbašu se sin u Nišavi udavio, tu, ispod mosta što vodi za Klenje i LJubatovicu, a tu je, Nišava spora, duboka i mnogo podmukla. Sin drugog udbaša otrovao se plavim kamenom u vinogradu. A treći udbaš? E, on je poboljevao, poboljevao, sušio se, venuo i ugasio od „nepoznatu boljku“. Drevni, arijski bogovi su, brale, osvetoljubivi, surovi, hoću reći, nisu milostivi kao ovaj hrišćanski, a zbog kojeg je, ipak, proliveno mnogo nevine krvi... K. G. Jung, moj guru iz Švice gricka srebrnastu patarensku lulicu i pilji u Germanovu zavetinu: “Još daleke 1936. godine, napisao sam važan tekst o starogermanskom vrhovnom bogu Vodanu kome su prinošene i ljudske žrtve, najčešće, ratni zarobljenici, a kasnije i hrišćanski emisari. I taj germanski bog Vodan ima iste osobine kao Vid, vrhovni bog Srba. I Vodan je, kao i Vid, rađen u hrastovom drvetu i nestao je, nekako, istovremeno, sa Vidom, to jest, kada su hrišćani te hrastove obarali i palili. Ali, posle grdnih hrišćanskih vekova, posle razočarenja u malokrvno hrišćanstvo, dubokopotisnuti arhetip krvožednog Vodana izronio je iz podzemlja germanske psihe, i, nezadrživo zaposeo kolektivnu svest, izazivajući pomamu i ludilo Nemaca...“ Ovde Jung povuče dug dim iz lule, pa zagledan u Trem iznad Suve planine nastavlja: “Trudio sam se da, u ono vreme, razumem ponašanje Nemaca pod vlašću Hitlera. Gledao sam na Nemce kao na žrtve koje su pale u ruke boga živoga, pomahnitalog Vodana. Zbog toga sam, kasnije, dosta ispaštao, jer su mi prišili da sam bio fašista... A to što, ovde, u istočnoj Srbiji, slave boga Germana, to samo znači da su Germani i Srbi nekad bili srodna plemena koja su slavila iste bogove. Ali, neka viša sila, neka sudba, Srbe je od Nemaca, odavno, odvojila. NJima boga Vodana ostavila, vama boga Vida dala, a boga Germana, evo, delite po pola.“ Vraćamo se iz LJubatovice za Vidovo. Kad, tiruli, tiruli. Biljana me iz Bgd. obaveštava da su „paprike na Bajloniju preskupe, pa ne bi bilo loše da kupim dva džaka na belopalanačkoj pijaci... Prelazimo preko mosta sa koga je sin onog udbaša skočio. Eeej, zavetinu boga Germana baciti u Nišavu! Koja je to pamet bila i čemu se dobrom, zatim, nadala!? Čim sam došao u Vidovo, odmah sam bogu Vidu pristupio. Prvo sam ga poljubio u Nepobedivo Sunce što mu stoji na grudima, zatim, dugi dvoručni mač, pa rog obilja, a poljubim u čelo i Vidovog konja koji mu je stalno pod nogama. I, čujem sebe kako glasno govorim: “Bože Vide, bojim se za one Srbe koji bi da ti naude...“ Tu se, pak, stvori, na punoj mesečini moja Crna, sjurila se sa Sirijusa pa frkće od besa: “Bolje se ti boj za sebe! Nemoj da te zbog boga Vida zalepe da si fašista kao što su Junga oklevetali što je žalio Nemce koji su postali žrtve boga Vodana.“