Duvači američkog stakla

Posle očekivane euforije, iznenada neočekivani tajac! Našim amerofilima zastao je dah u grlu – neko muklo krkljanje posle zlokobne vesti da su zemlje neoliberalnog kapitalizma zaskočene naprasnom recesijom, krahom sistema finansijskih „derivata“ – jednom reči: zaigrala mečka i pred američkim vratima. Umesto „barakomanije“ muk, šok, stres. Ni priznanje sopstvenih grešaka (da li samo grešaka) nesrećnog Buša, za koga sami Amerikanci kažu da je najgori predsednik u dosadašnjoj istoriji SAD, ne mogu da prikriju povesnu činjenicu da je Zapadu, jednom prepotentnom i duboko nepravednom društvenom sistemu, došao kraj. Na delu je, naime, dubinski sistemski efekat koji se može i mora odstraniti samo temeljnom promenom suštine bića zapadnoevropskog sveta, ogrezlog u sebičnosti, nepravdi, nemoralu, zločinstvima i antihumanizmu. Ovde ne pije vodu „rekonfiguracija“, već menjanje i nalaženje novih osnova za izgradnju pravednijeg, humanijeg i demokratičnijeg društva. Staklena menažerija američkog društva (virtuelnog sna) raspada se u paramparčad, a naši duvači američkog stakla ostaju nemi jer su i njihovo idolopoklonstvo i njihova pamet ostali u bezvazdušnom prostoru, bez životnih sokova, bez lažnih snova. Otuda je uzaludna i naša ambicija da naslutimo šta Srbija može da očekuje od dvojca (sa kormilarom ili bez njega) Obama – Klinton, jer sam duboko ubeđen da ni oni to sada ne znaju. Uputnije bi bilo upozoriti naše duvače američkog (ipak krhkog) stakla da se uzmu u pamet i da sačekaju da se trenutno stanje razbistri da ne bi, opet, bezglavo jurnuli u pustaru i glupo samozagubljenje. Tu najpre mislim na „američke kursiste!“ koji su u vrhu našeg sadašnjeg režima – u vladi, u policiji, u vojsci, u sudstvu, u nauci, u politici. Sorošovi pitomci i plaćenici u brojnim nevladinim organizacijama mogli bi, takođe, da stave prst na čelo i razmisle vredi li i dalje služiti tuđim (često i neprijateljskim) interesima, a tzv. nezavisni novinari, kao preplivači najgrubljeg američkog bulšita, trebalo bi, malčice, da se „samolustriraju“ da ne bi doživeli sudbinu gubitnika – širom sveta poznatih zaljubljenika u „American dream and way“. Pred svima nama je, takođe, zadatak da što organizovanije, ozbiljno i što realnije sagledamo celokupno naše okruženje, da bismo pametno odabrali najcelishodnija rešenja za svaku priliku, ne samo da odgovorimo na zahteve svetske krize, već i najpre da se sami menjamo, da idemo u susret događajima, i da tako, bez većih iskušenja, sačuvamo i unapredimo našu društvenu zajednicu. A za to su nam potrebne mnogo ozbiljnije društvene snage, intelektualni i moralni potencijali, sposobni da iznesu sve zadatke. Branislav H. Milošević, prof. filozofije, Vranje