Nema para za mrtve duše

Ove godine, zajedno sa sredstvima Nacionalnog investicionog plana, srpska kultura je raspolagala sa 0,8 odsto sredstava iz nacionalnog budžeta. Iduće godine, ta suma će biti veća od 1 odsto, i to je, kada je pre šest meseci postao ministar kulture, bio prevashodni cilj Nebojše Bradića. Mala hronologija o budžetu glasi: U prvobitnoj varijanti ponuđeno je 6. milijardi i 100 miliona, potom je dobijeno još 800 miliona i očekuje se 600 miliona iz NIP-a – ukupno, 7 i po milijardi dinara za kulturu u 2009. godini. Pitamo ministra Bradića šta znači informacija da je to znatno manje u odnosu na tražena sredstva koja su iznosila 8,6 milijardi dinara? - U tu sumu su bili uključeni i neki zahtevi, tačnije želje određenih institucija koji nisu uvaženi. Reč je o traženim sredstvima za investicije i rekonstrukcije, ali Ministarstvo finansija to nije uvažilo. Zbog čega? - Zbog veoma slabe realizacije u prošloj, tačnije ovoj godini u pojedinim institucijama kulture, Ministarstvo finansija nije opredelilo dodatna sredstva za 2009. godinu. Međutim, Ministarstvo finansija je izašlo u susret Ministarstvu kulture da poveća sredstva za programe, pa je od milijardu i 800 miliona traženih sredstava za programe, dobijeno milijardu i 600 miliona. Ovo je veoma važan podatak, jer sredstva za program su zapravo sredstva kulturne politike. Naravno, mi znamo da je svim institucijama kulture potrebna ozbiljna reorganizacija i finansijska podrška. Šta je najveći problem u tim kućama kulture koje su kompletno na budžetu? - Postoje institucije koje uspešno posluju i rade, kao što postoje i pojedinci koji svojim radom reprezentuju kulturu Srbije u svetu i njihovi projekti će dobijati podršku u narednom periodu. Postoje institucije kulture koje imaju lošu ili neadekvatnu organizaciju rada, zbog čega se rasipaju energija i novac koji te institucije dobijaju iz budžeta. Na Ministarstvu je da pokuša da stvori jedan efikasniji model koji će omogućiti da se planirana sredstva troše tako što će ostvarivati određeni cilj u kulturi. Pojedine institucije kulture, upravo one koje troše najviše novca iz budžeta, godinama se nalaze u permanentnoj krizi? - To je problem koji se iz godine u godinu prenosi, a ne rešava. To je preživljavanje koje je u nekim institucijama već mera stvari. Ono je posledica uvreženog, rekao bih socijalistički utemeljenog uverenja, da institucija postoji prevashodno zbog onih koji su u njoj zaposleni, odnosno zbog njihovih prinadležnosti, a ne zbog misije koju treba da obavlja. Ne postavlja se pitanje u obrnutom smeru. U radni odnos u tim institucijama su se često primali oni koji ne mogu ili ne žele da oživljavaju te institucije, da ih stručno usmeravaju i garantuju uspeh kulturne misije. I tako, oni nemaju mnogo motiva da se bore za produktivnost, ili za poseban kvalitet, pogotovu ne za promene? - Mora se jasno reći, u kontekstu ove priče, da Ministarstvo kulture Srbije nije ministarstvo za rad i socijalnu zaštitu. Taj posao usklađivanja plata i prinadležnosti zaposlenima pripada nekim drugim ministarstvima. Narodno pozorište, na primer, ima više od 800 zaposlenih, a slična pozorišta u regionu imaju 500 zaposlenih. Ta akumulacija zaposlenih mora da se rešava određenim socijalnim programom i aktiviranjem potencijala koje ta institucija ima. Najpre treba reformisati samo Narodno pozorište tako što će se stvoriti model koji će biti funkcionalan. Praksa je da svaki novi ministar, prvo što uradi kad dođe na tu funkciju, pokrije dotadašnje gubitke Narodnog pozorišta i onda se nastavlja po starom? - Tačno je, i to je bila nužnost. Ali sada treba reći da su određene istorijske nepogode prošle, politički potresi nisu više opravdanje za nerad i podastiranje lažnih podataka o broju zaposlenih, o potrebama i radu određenih institucija. Toga su, verujem, danas svesni i direktori tih kuća, pa očekujem da će i oni uskoro izaći sa konkretnim predlozima kako da te institucije menjaju. Ne možemo se i dalje praviti ludi pred pitanjem – imati ili biti. Nije stvar u tome da se ima više, nego da se bude više. Imati više novca je pozicija u kojoj bi svako bio zadovoljan. A biti više prisutan u kulturi, to podrazumeva povratak zadatku kulture u funkciji razvoja. To znači ne razmišljati o kulturi samo kao o javnoj službi, o zaposlenju koje je jednog dana stečeno i koje je večno. Idealno je, naravno, imati i biti. Ali, ne može se stalno insistirati na tome da je novac za kulturu nedovoljan i da treba da se uvećava, a da se radi po starom. Lako je proverljiv broj “mrtvih duša” koje su zaposlene u pojedinim kućama kulture, a faktički ti ljudi samo primaju platu. Finansijska kriza je dodatni razlog da se takve institucije brže menjaju nabolje. Wihovo neograničeno finansiranje po bilo kom osnovu, samo će produžavati lažnu sliku o njihovom mestu, ulozi i značaju. U današnjem sistemu kulture postoje moćne institucije koje štite svoje zaposlene i kada oni ništa ne rade, i pojedinci kojima je teško da se izbore za projekte i kad su najbolji? - Problem sistema je to što je on zatvoren. I to je ono što mora da se menja. Ni transformacija institucije, još manje rekonstrukcija njihovih zgrada nisu dovoljni. Mi mislimo da treba osnivati i nove institucije. Projektovanje i planiranje rada novih institucija spada u red ciljeva kojima težimo i koje smatramo neophodnim. Nije stvar u neodmerenoj hrabrosti ili neupućenosti ili neutemeljenim ambicijama. Postoji potreba da se motiviše kreativnost, u institucijama i van njih. Ne možemo se baviti samo konzerviranjem prošlosti kulturnih institucija, već i odgovornim staranjem o njihovoj budućnosti. Kako odgovarate onima koji smatraju da je od povećanog budžeta nesrazmerno veći deo otišao za programe u kulturi, u odnosu na sredstva potrebna za finansiranje institucija kulture? - Za programe u kulturi danas ima više sredstava nego ikada – milijarda i 637 miliona dinara. To je dobro, jer stvara mogućnost da se rešava dinamička pozicija kulture. Taj novac treba da bude korisno i efikasno utrošen za unapređivanje kulture. S druge strane, mi već godinama imamo situaciju da neke osnovne institucije kulture ne rade, ili slabo rade. Oni koji smatraju da treba povećano ulagati u takve ustanove, zapravo brane one birokratsko-socijalističke pozicije na kojima su te institucije u prošlosti urušavane. Ministarstvo ima određeni novac koji daje pojedincima, grupama i institucijama, ali ima i pravo da traži rezultate ulaganja. Ministarstvo kulture će uvek dati novac za dobar program svake kulturne institucije, to je svakom jasno. A dobri programi treba da stvaraju nove vrednosti. Reklo bi se da vaša dosadašnja aktivnost pokazuje potrebu za povezivanjem sa zemljama u regionu kao mogućnost da Srbija ima bliži put ka evropskim fondovima kulture, ali i da stekne, ili povrati, svoju lidersku ulogu u ovom delu Evrope? - Ti dobri kontakti koje sam lično imao, ali i drugi vidovi saradnje kad je reč o Ministarstvu kulture, pokazali su širinu prostora na kome se može delovati zajedno sa zemljama u najbližem okruženju, ali sa drugim zemljama sveta. No, postoje i one veze koje se stvaraju institucionalno, sistemski i spadaju u red kulturno-diplomatskih aktivnosti, u oblast javne diplomatije, izgradnje i jačanja kulturnih veza. Naše ministarstvo je iniciralo da se budući, bilateralni i međunarodni ugovori o kulturnoj saradnji potpisuju direktno na nivou ministarstava kulture, a ne da budu delovi paketa o ukupnoj saradnji. Kulturna saradnja u regionu je posebno značajna i kao poruka koja se može dobro primiti u nekim drugim, važnim organizacijama kao što su Savet Evrope i UNESKO. Svi projekti prekogranične saradnje, pre svega između zemalja koje su nastale iz bivših jugoslovenskih republika, veoma su dobro prihvaćeni u programu kulture 2007-2012. Postoje i evropski fondovi koje nismo dovoljno prepoznali, i naše je da ih učinimo vidljivim za buduće korisnike iz Srbije. A Ministarstvo će pružiti svu stručnu pomoć kako bi projekti koji apliciraju iz naše zemlje bili moderni i kvalitetni i da bi stigli tamo gde treba.