Pisac u šumi paradoksa

Zašto pišemo? Pretpostavljam da svako ima odgovor na ovo jednostavno pitanje. Postoje predispozicije, sredina, okolnosti. Nesposobnosti, takođe. Ako pišemo, znači da ne delujemo. Da se pred stvarnošću osećamo teško, tražimo drugi način reagovanja, drugi način komuniciranja, distancu, vreme za razmišljanje. Ako preispitam okolnosti koje su me navele na pisanje – ne činim to iz razloga dopadljivosti, već zbog brige za tačnošću – jasno vidim da je na početku svega, za mene, rat. Rat, ne kao potresni trenutak u kom se proživljavaju istorijski trenuci, kao na primer, francusko selo koje su s obe strane bojnog polja u Valmiju opisali, Gete sa nemačke, a moj predak Frasoa, sa strane revolucionarne vojske. To treba da bude uzbudljivo, patetično. Ne, rat je za mene ono što su proživljavali civili, a posebno mala deca. Ni u jednom trenutku to mi nije delovalo kao istorijski trenutak. Bili smo gladni, bio nas je strah, bilo nam je hladno, ništa više. Sećam se da sam video trupe maršala Romela koje su prošle ispred prozora, penjući se uz Alpe u potrazi za novim prolazom ka severnoj Italiji i Austriji. Nije mi to ostavilo upečatljiv utisak. Sećam se, međutim, da nam je u posleratnim godinama nedostajalo svega, a posebno pribora za pisanje i knjiga za čitanje. U nedostatku papira i naliv-pera, crtao sam prva slova na poleđini bonova, služeći se plavom i crvenom stolarskom olovkom. Zato i danas volim grube podloge i obične olovke. U nedostatku knjiga za decu, čitao sam bakine enciklopedije. One su bile predivna predvorja za kretanje u upoznavanje sveta, za lutanje i maštanje ispred tabli sa ilustracijama, mapama, spiskovima nepoznatih reči. Prva knjiga koju sam napisao zvala se Le Globe à mariner (Zemljin šar za mariniranje). Usledila je biografija zamišljenog kralja zvanog Danil III – možda beše od Švedske? A onda pripovest jednog galeba. Bio je to period zatvaranja. Deca nisu smela da se slobodno igraju napolju, jer su bašte oko kuće moje bake bile minirane. Sećam se da me je, u šetnji, put vodio uz ogradu od bodljikave žice oko terena na obali mora, uz preteći natpis na francuskom i nemačkom, sa mrtvačkom glavom. Mogu da razumem da je u tom kontekstu postojala želja za bekstvom – za maštanjem i zapisivanjem izmaštanog. Moja baka po majci je, između ostalog, odlično pripovedala, a dugi poslepodnevni sati bili su rezervisani za priče. Wene su bajke uvek bile veoma maštovite, a mesto radnje bila bi šume – možda afrička, Makavejska šuma na Mauricijusu – a glavni lik je bio luckasti majmun, koji bi uvek pronalazio izlaz iz najopasnijih situacija. Nešto docnije sam otputovao u Afriku, gde sam otkrio pravu šumu, manje-više bez životinja, ali me je domorodac iz sela Obudu, na granici Kameruna, odveo na obližnji breg da slušam krike gorila, dok su se udarale po grudima. Sa tog puta (u Nigeriji mi je otac bio lekar u afričkim plemenima), doneo sam ne materijal za buduće romane, već svojevrsnu drugu ličnost, u isti mah i sanjalačku i fasciniranu realnim – kontradiktornost koju sam ponekad osećao do patnje – a koja me pratila čitavog života. Sporost života je tolika da je bilo potrebno da prođe veći deo postojanja kako bih shvatio šta to znači. Knjige su u moj život ušle nešto docnije. Bilo je to nekoliko biblioteka koje je moj otac uspeo da sjedini, a koje su poticale od njegovog nasledstva raštrkanog posle progona iz rodne kuće u Moki (Mauricijus). Tada sam saznao istinu koja deci nije odmah očigledna, da su knjige blago vrednije od nekretnina ili bankovnih računa. U knjigama, često starim i u povezu, otkrio sam velike tekstove svetske književnosti, Don Kihota sa ilustracijama Tonija Johanota, Život Lazarilja Tornesa; The Ingoldsbdž Legends, Guliverova putovanja. Velike nadahnute romane Viktora Igoa Devedeset i treća, Pomorci, ili Čovek koji se smeje. Balzakove Golicave priče, takođe. Ali knjige koje su me najviše obeležile, su zbirke putničkih pripovesti, u najvećem broju posvećene Indiji, Africi i Maskarenskim ostrvima, kao i veliki tekstovi o istraživanjima od Dimona d’Irvila Abe Rošon, Bugenvila, Kuka i, naravno, Čudesna putovanja Marka Pola. U učmalosti malog provincijskog grada, uspavanog pod suncem, a posle godina provedenih u Africi, sa ovim sam knjigama zavoleo avanturu, što mi je omogućilo da predosetim veličinu realnog sveta, da ga istražujem pre istinktom i čulima nego saznanjima. Na neki način sam veoma rano mogao da osetim protivrečnu prirodu dečjeg života, u skloništu u kom može da se zaboravi na nasilje i takmičenje, a i da se uživa u posmatranju spoljnjeg sveta kroz prozorski okvir. U trenucima koji su prethodili objavljivanju za mene vrlo iznenađujuće počasti švedske akademija, iščitavao sam knjižicu Stiga Dagermana koju posebno volim; zbirku političkih tekstova Diktatura tuge. Nisam se slučajno iznova udubio u čitanje ove otrežnjujuće i gorke knjige. Trebalo je da putujem u Švedsku da bih primio nagradu koju mi je prošlog leta dodelilo udruženje Dagermanovih prijatelja i posetim mesta u kojima je pisac proveo detinjstvo. Uvek sam bio osetljiv na Dagermanovo pisanje, na tu mešavinu detinje nežnosti, naivnosti i sarkazma. Na njegov idealizam, na pronicljivost sa kojom ocenjuje svoju epohu, uznemirenu posleratnu epohu, za njega vreme zrelosti, za mene vreme detinjstva. Posebno sam se zadržao na jednoj rečenici, imajući utisak da se ona u tom trenutku – kada sam upravo objavio roman Jadikovka o gladi – odnosi na mene. Evo te rečenice, tačnije, odlomka: “Kako je moguće, na primer, ponašati se sa jedne strane kao da na svetu ništa osim književnosti više nema važnost, dok je, sa druge strane, nemoguće ne videti da se ljudi oko nas bore protiv gladi, prinuđeni da misle da je za njih najvažnije koliko će primiti na kraju meseca? Jer se (pisac) sapliće o novi paradoks: on koji je želeo da piše samo za one koji nemaju dovoljno hrane, otkriva da samo oni koji imaju dovoljno hrane, imaju slobodnog vremena da primete njegovo postojanje” (Pisac i savest). Ova “šuma paradoksa”, kako ju je nazvao Stig Dagerman, upravo je područje književnosti, mesto odakle pisac ne treba da teži bekstvu, već naprotiv, u kome treba da kampuje da bi prepoznao svaki detalj, istražio svaku stazu, imenovao svako drvo. Nije uvek reč o prijatnom boravku. I evo njih – njega koji je verovao da je u zaklonu i nje koja se uzdala u njegovu stranicu kao u intimnu prijateljicu koja prašta – evo njih suočenih sa realnošću, ne samo kao posmatrači, već i kao akteri. Potrebno je da se opredele na koju će stranu da se udalje. Ciceron, Rable, Kondorse, Ruso, Madam de Stal, ili u skorije vreme Solženjicin ili Hvang Sun-Von, Abdelatif Labi ili Milan Kundera morali su da krenu na put izbeglištva. Za mene koji sam uvek imao – osim u kratkom ratnom periodu – mogućnost da se krećem, zabrana života u mestu koje smo izabrali jednako je neprihvatljiva koliko i lišavanje slobode. Ali sloboda kretanja kao privilegija za posledicu ima paradoks. Pogledajte drvo sa nakostrešenim bodljama usred šume koju nastanjuje pisac: nisu li ovaj čovek, ova žena, zaokupljeni pisanjem, maštanjem, članovi vrlo srećne i ograničene happdž fenj? Zamislimo ekstremnu, zastrašujuću situaciju – onu koju proživljava najveći broj ljudi na planeti. Onu koju su proživljavali nekada, u vreme Aristotela ili u vreme Tolstoja – sluge, ubogi u Evropi srednjeg veka, narodi porobljeni u vreme prosvetiteljstva, narodi sa obale Arike prodavani u Goreji, El Mini, u Zanzibaru. A i danas, u trenutku kada vam se obraćam, svi oni koji nemaju pravo na reč, oni sa druge strane govora. Pre me obuzima pesimistička Dagermanova misao, nego Gramšijev militantni zapis ili Sartrova razočaranost. To da je literatura luksuz vladajuće klase, da se hrani idejama i slikama koje su strane većini, jeste u korenu nelagode koju oseća svako od nas. Obraćam se onima koji čitaju i pišu. A mogli bismo težiti da ovu reč usmerimo onima koji su isključeni, da ih nesebično pozovemo na gozbu kulture. Zašto je to toliko teško? Narodi bez pisma, kako se antropolozima dopalo da ih nazovu, uspeli su da izmisle totalnu komunikaciju uz pomoć speva i mita. Zašto je to danas, u industrijalizovanom društvu, nemoguće? Da li treba iznova izmisliti kulturu? Treba li se vratiti neposrednoj komunikaciji? Skoro da smo izazvani da mislimo da ovu ulogu danas igra film, ili popularna pesma, ritam, rima, igra. Možda džez, ili u drugim podnebljima kalipso, maloja, sega. Paradoks nije od juče. Fransoa Rable, najveći pisac francuskog jezika, objavio je u davna vremena rat cepidlačenjima ljudi sa Sorbone, bacajući im u lice narodni jezik. Da li je govorio u ime onih koji su gladni? Prežderavanja, pijanstva, gozbe. Dok traje maskarada on je sricao u reči izvanredni apetit onih koji su se hranili mršavošću seljaka i radnika. Svet u svom naličju. Paradoks revolucije živi u svesti pisca poput epskog putovanja viteza sa tužnim licem. Ako postoji nešto nepodobno za njegovo pero, onda je to obaveza da ono nikada ne sme da služi pohvali moćnika, pa makar bilo reč o najlaganijem golicanju. A ako, ipak, praktikuje ovu vrlinu, umetnik ne sme da se oseća opranim od svake sumnje. Wegova pobuna, njegovo odbacivanje, zlonamernosti, ostaju na jednoj strani barijere, na strani jezika moćnika. Poneka reč, poneka rečenica se ispuste. A ostatak? Elegantno i udaljeno odlaganje. Humor ponekad, koji nije ljubaznost očajanja već očajanje nesavršenih, obala na koju ih nasuče silovita struja nepravde. Čemu onda pisanje? Već neko vreme pisac nema drskosti, samouverenosti da veruje da će promeniti svet, da će pripovetkama i romanima poroditi bolji model života. Jednostavno, želi da bude svedok. Pogledajte ono drugo drvo u šumi paradoksa. Pisac želi da bude svedok, a najčešće je običan voajer. Svedok, događa se da umetnik to bude: Dante u Božanstvenoj komediji, Šekspir u Buri – i Sezer u divnoj preradi ovog komada, nazvanoj Jedna bura, u kojoj Kaliban, jašući na buretu baruta, preti da će povesti sa sobom u smrt omražene gospodare. Svedok, on je to ponekad neopozivo, kao Euklid da Kuna u Os Sertões, ili poput Prima Levija. Apsurd sveta je u Procesu (ili u Čaplinovim filmovima), njegovo nesavršenstvo u Koletinom Rođenju dana, fantazmagorija u irskoj pesmi koju je Yojs upotrebio u Fineganovom bdenju. Wegova lepota blista neodoljivim sjajem u The Snonj Leopard Petera Matjesena ili u A Sand Countdž Almanach Alda Leopolda. Wegova zloba u Svetilištu Vilijema Foknera, ili Prvom snegu Lao Šea. Wegova dečja osetljivost u Dagermanovoj Zmiji. Pisac je dobar svedok jedino kada je svedok uprkos sebi, kada se njegovo telo od toga brani. Paradoks je da ono o čemu svedoči nije ono što je video, niti čak ono što je izmislio. Gorčina, ponekad i očajanje, dolaze od toga što nije prisutan na sudu. Tolstoj nam pokazuje nesreću koju Napoleonova vojska donosi Rusiji, a ipak se ništa u toku istorije nije promenilo. Madam de Diras piše Uriku, Harijet Bičer Stou Ujka Tominu kolibu, ali reč je o narodima robovima koji menjaju svoju sudbinu, dižu pobune i osnivaju pokrete otpora protiv nepravde u Brazilu, Gvajani, na Antilima i prvoj crnačkoj republici na Haitiju. Delovanje je ono što bi pisac iznad svega želeo. Delovanje, pre nego svedočenje. Pisanje, izmišljanje, maštanje, kako bi njegove reči, imaginacije i snovi intervenisali u stvarnosti, menjajući duše i srca, i otvorili novi svet. Međutim, upravo u ovom trenutku, šapuće mu glas da to neće moći, da vetar društva oduva reči, da snovi nisu himere. S kojim pravom želeti da budeš bolji? Da li je zaista na piscu da traži rešenja? Nije li on u poziciji seoskog čuvara u komadu Knok ili trijumf medicine, koji bi želeo da spreči zemljotres? Kako bi pisac mogao da deluje, kada jedino što ume jeste da se seća? Wemu će pripasti samoća. Ona je tu oduvek. Kao dete bio je preterano osetljiv, zabrinut, prijemčiv, ona devojčica koju opisuje Kolet, koja može samo da gleda roditelje kako se uništavaju, da krupnim crnim očima uvećava bolnu pažnju. Samoća je magnet za pisce, oni u njenom društvu nalaze suštinu sreće. Reč je o protivrečnoj sreći, mešavini bola i radosti, komičnoj pobedi, gluvom i sveprisutnom bolu, poput male muzike koja nas ne pušta. Pisac je biće koje najbolje gaji tu otrovnu a neophodnu biljku, koja raste samo na tlu nesposobnosti. Želeo je da govori za sve, za sva vremena: a evo ga, u svojoj sobi, ispred previše belog ogledala prazne strane, pod abažurom koje propušta tajno svetlo. Pred prejakim ekranom računara, slušajući zvuk prstiju koji klikću po tasterima. To je njegova šuma. Pisac odveć dobro poznaje svaku stazicu. Ako ponekad iz nje nešto i pobegne, poput ptice koju pas podigne u zoru, to biva pred njegovim zapanjenim pogledom – to se dogodilo slučajno, uprkos njemu, uprkos njoj. Ali ne bih želeo da se zadovoljim prihvatanjem negativnog stava. Književnost – na to sam hteo da dođem – nije arhaično opstajanje koje bi logično trebalo da zamene audiovizuelne umetnosti, posebno film. Ona je složen put, težak, ali koji danas smatram potrebnijim nego u vreme Bajrona ili Viktora Igoa. Dva su razloga za ovu neophodnost: najpre, što književnost sačinjava jezik. To je i prvi smisao reči: lettres (reč na francuskom znači “slova” i “književnost”, prim. prev.), odnosno ono što je napisano u Francuskoj; reč roman označava zapise u prozi koji su prvi put od srednjeg veka upotrebljavali novi jezik koji je svako govorio, romanski jezik. Novela, takođe, dolazi od ove ideje o novini. Otprilike u isto vreme u Francuskoj je prestala da se za pesnika upotrebljava reč rimeur, od rima, da bi se govorilo o poeziji (poésie) i poetama (poètes) – od grčkog poiein, stvarati. Pisac, poeta i romansijer su stvaraoci. To ne znači da izmišljaju govor, već da ga upotrebljavaju kako bi stvorili lepotu, misao, sliku. Zato ne bismo mogli da ih se lišimo. Jezik je najveličanstvenije otkriće čovečanstva, ono koje prethodi svemu, zajedničko svim drugim. Bez govora nema nauke, tehnike, zakona, umetnosti, nema ljubavi. Ali ovo otkriće, bez doprinosa govornika, postaje virtuelno. Može da se potre, svede, nestane. Pisci su, u izvesnoj meri, njegovi čuvari. Kada pišu romane, pesme, pozorišne komade, oni jezik čine živim. Oni ne koriste reči, već naprotiv, u službi su jezika. Slave ga, izoštravaju, transformišu, jer je jezik preko njih i kroz njih živ, i prati društvene i ekonomske preobražaje epohe. Kada su se, u prošlom danu, oglasili rasistički teoretičari, isticale su se fundamentalne razlike između kultura. U nekoj vrsti apsurdne hijerarhije, ekonomski uspeh kolonijalnih sila dovodio se u vezu sa navodnom kulturnom superiornošću. Ove teorije se, poput grozničavog i nezdravog pulsiranja, tu i tamo ponovo iznedre da bi opravdale neokolonijalizam ili imperijalizam. Neki bi narodi bili u zaostatku, ne bi stekli pravo građanstva (na reč) zbog činjenice ekonomskog zaostatka ili tehnološke arhaičnosti. Ali, da li smo uočili da svi narodi sveta, gde god da su i kakav god im je stepen razvoja, koriste jezik? A svaki od jezika jeste složena, razrađena, analitička logička celina, koja omogućava da se izrazi svet – kadra da iskaže nauku ili izmisli mitove. Pošto sam branio postojanje ambivalentnog i pomalo arhaičnog bića kakvo je pisac, hteo bih da kažem drugi razlog postojanja književnosti, jer se on više dotiče lepog posla kakvo je izdavaštvo. Mnogo se, danas, govori o globalizaciji. Zaboravlja se da je fenomen započeo u Evropi još u renesansi, početkom kolonijalne ere. Globalizacija nije loš izbor po sebi. Komunikacija čini bržim progres u medicini ili naukama. Možda će generalizacija informacije otežati sukobe. Da je bilo Interneta, možda Hitler ne bi uspeo u mafijaškoj zaveri – koju bi, možda, njegova bizarnost sprečila da se iznedri. Živimo, izgleda, u eri Interneta i virtuelne komunikacije. To je dobro, ali čemu služe zapanjujuća otkrića bez podučavanja koje nam omogućava pisanoi jezik i knjiga? Opskrbiti najveći deo čovečanstva ekranima sa tečnim kristalima u ravni je utopije. Ne stvaramo li novu elitu, ne povlačimo li novu liniju između onih koji imaju pristup komunikaciji i znanju i onih koji ostaju isključeni. Veliki narodi, velike civilizacije nestale su jer ovo nisu razumele. Velike kulture, koje se nazivaju manjinskim, umele su da opstanu do današnjeg dana zahvaljujući usmenom prenosu znanja i mitova. Priznanje doprinosa ovih kultura je neophodno i blagotvorno. Ali želeli to ili ne, iako nismo još u dobu realnog, ne živimo više u dobu mita. Nije moguće da se utemelji poštovanje i jednakost drugoga, a da se svakom detetu ne pruži blagodet pisanja. Danas, nakon dekolonizacije, književnost je za muškarce i žene našeg vremena jedan od načina za izražavanje identiteta, borbe za pravo na govor i mogućnost da se čuju u različitosti. Bez njihovog glasa, bez tog poziva, živeli bismo u svetu tišine. Kultura na svetskom nivou tiče se svih nas. Ali ona je posebno odgovornost čitalaca, tj. izdavača. Istina, nepravedno je da Indijanac sa dalekog kanadskog severa, da bi ga čuli, treba da piše na jeziku osvajači – engleskom i francuskom. Iluzorno je verovati da će kreolski jezik Mauricijusa ili Antila moći jednako lako da se čuje kao pet-šest jezika koji apsolutno gospodare medijima. Ali, ako putem prevoda svet može da ih čuje, događa se nešto novo i optimistično. Kultura je, kao što rekoh, zajedničko dobro čovečanstva. Ali da bi se to zaista desilo, trebalo bi svima pružiti iste uslove za pristup kulturi. Knjiga je za to, u svoj arhaičnosti, najbolje sredstvo. Praktična je, ekonomična, lako se njom rukuje. Ne zahteva posebno tehnološko umeće i može da se čuva u svim klimatskim uslovima. Wena jedina mana – ovde se posebno obraćam izdavačima – jeste što je još teško dostupna u mnogim zemljama. Na Mauricijusu cena romana ili zbirke poezije odnosi važan deo kućnog budžeta. U Africi, jugoistočnoj Aziji, Meksiku, Okeaniji knjiga je i dalje nedostupna. Ova boljka nije neizlečiva. Suizdavaštvao sa zemljama u razvoju, stvaranje fondova za javne biblioteke ili bibliobuseve i pojačana pažnja prema potrebama i pisanju na tzv. manjinskim jezicima – koji su brojčano ponekad većinski – omogućili bi književnosti da i dalje bude čudesni način upoznavanje sebe, otkrivanja drugoga, slušanja koncerta čovečanstva u bogatstvima njegovih tema. Prilično mi se dopada što još govorim o šumi. Baš zato mala rečenica Stiga Dagermana odzvanja u mojoj memoriji i želim da je stalno iznova iščitavam, da se ureže u mene. U njoj ima nečeg očajavajućeg, ali istovremeno radosnog, jer se u gorčini nalazi deo istine koju svako traži. Kao dete sam maštao o toj šumi. Zastrašivala me je i privlačila istovremeno – pretpostavljam da su Palčić, ili Hensel svakako osećali istu emociju, kada se zatvarala za njima, sa svim opasnostima i čudesima. Šuma je svet bez repera. Pod zagušujućom težinom drveća, u tmini koja tu vlada, možete se izgubiti. Isto bi se moglo reći o pustinji ili o otvorenom moru, gde se svaka dina, svako brdo sklanja da bi ustupilo mesto novom brdu, novom identičnom talasu. Sećam se kad sam prvi put osetio šta može da predstavlja književnost: u Zovu divljine Yeka Londona, jedan od likova, izgubljen u snegu, oseća kako ga hladnoća polako obuzima dok vukovi zatvaraju krug oko njega. Spušta pogled na već umrtvljenu ruku, pokušavajući da, jedan za drugim, pomeri svaki prst. Ovo otkriće je za dete imalo nečeg magičnog. To se zove svest o sebi. Šumi dugujem jednu od svojih najvećih književnih emocija u zrelom dobu. Dešava se pre oko trideset godina u oblasti Srednje Amerike nazvanoj El Tapón de Darien, Čep, jer se u to doba tamo prekidao Panamerički put koji je trebalo da spoji dve Amerike, od Aljaske do Ognjene zemlje. Panamski zemljouz je u ovom delu prekriven gustom šumom, kroz koju je moguće putovati jedino ploveći uzvodno rečnim tokom u pirogama. Ova je šuma nastanjena Indijancima, podeljenim u dve grupe, Embere i Vaunane, a obe pripadaju ge-pano-karipskoj jezičkoj grupi. Stigavši tu sasvim slučajno, bio sam toliko fasciniran narodom da sam u dva navrata za tri godine boravio dosta dugo. Sve vreme nisam činio ništa osim što sam išao u avanturu, od kuće do kuće – jer ovaj je narod tada odbijao da se grupiše u sela – i učio da živim ritmom koji je bio potpuno različit od onoga što sam do tada poznavao. Poput svih pravih šuma, ova je bila posebno neprijateljska. Trebalo je napraviti inventar svih opasnosti i svih načina za opstanak. Treba da kažem da su, u celini, Embare bili veoma strpljivi prema meni. Moja smotanost ih je zasmejavala. I mislim da sam im, u izvesnoj meri, vratio kroz zabavu ono što su oni mene u mudrosti naučili. Nisam mnogo pisao. Šuma nije idealno mesto za to. Vlaga kvasi papir, toplota suši hemijske olovke. Ništa od onoga što radi na struju ne traje dugo. Stigao sam tamo sa ubeđenjem da je pisanje privilegija i da mi uvek ostaje da se njime branim od problema egzistencije. Zaštita, na neki način, svojevrsno virtuelno staklo iza kog sam mogao da se sklonim od nepogoda. Pošto sam prihvatio prvobitni komunistički sistem koji upražnjavaju Indijanci, kao i njihovo duboko gađenje prema autoritetu i sklonost prirodnoj anarhiji, mogao sam da zamislim da umetnost, kao izražavanje pojedinca, ne može da se dešava u šumi. Kod ovih ljudi i ne postoji nešto što bi moglo da liči na ono što u našem potrošačkom društvu nazivamo umetnošću. Umesto slika, muškarci i žene oslikavaju svoja tela, uz opšte odbacivanje da grade bilo šta trajno. Imao sam pristup mitovima. Kad u našem svetu pisanih knjiga govorimo o mitovima, čini se da govorimo o nečem veoma udaljenom, i u vremenu i u prostoru. I sam sam verovao u ovu udaljenost. Sada su, međutim, mitovi dolazili meni, gotovo svake noći. Pokraj vatre od drva, na kućnim ognjištima od tri kamena, uz ples komaraca i leptirica, glas pripovedača i pripovedačica pokretao je priče, legende, pripovesti, kao da govore o svakodnevnoj stvarnosti. Moglo je biti reč o romanu, a ne o mitu. A jedne noći, pojavila se mlada žena. Elvira je u čitavoj šumi Embera bila poznata po veštini pripovedanja. Bila je avanturistkinja, živela bez muškarca, bez dece – pričalo se da je pomalo pijanica, pomalo prostitutka, ali ni u šta od toga ne verujem – a išla je od kuće do kuće da peva, za ručak, bocu alkohola, ponekad za nešto novca. Iako sam imao pristup njenim pričama samo u prevodu – emberski jezik ima književnu verziju mnogo složeniju od svakodnevnog govora – odmah sam shvatio da je velika umetnica, u najboljem smislu koji možemo dati ovoj reči. Boja njenog glasa, ritam ruku koje udaraju po teškim ogrlicama od srebrenjaka na grudima, a iznad svega izraz opsednutosti koji bi joj ozario lice i pogled, ta vrsta odmerenog i ritmičkog zanosa, imali su moć nad svim prisutnima. Na jednostavnu potku mitova – izum duvana, prvobitni par blizanaca, priča o bogovima i ljudima iz duboke prošlosti – dodavala je sopstvenu priču, o lutajućem životu, o ljubavima, prevarama i patnjama, o intenzivnoj sreći koju pruža telesna ljubav, o kiselosti ljubomore, o strahu od starenja i smrti. Ona je bila poezija u akciji, antičko pozorište, istovremeno i najsavremeniji roman. Sve je bila vatreno, silovito, stvarajući u crnoj tami šume, u zvucima insekata i žaba i vrtoglavom letu šišmiša, osećaj koji nema drugog imena osim – lepota. Kao da je u pesmi nosila verodostojnu moć prirode. I tu je ležao najveći paradoks, da je to izolovano mesto, ta šuma, najudaljenija od sofisticiranosti literature, zapravo mesto gde se umetnost izražava najsnažnije i najautentičnije. Potom sam napustio ovu zemlju, nisam više video Elviru, niti bilo kog pripovedača iz Darijenskog. Ali ostalo je mnogo više od nostalgije – ubeđenje da književnost može da postoji, uprkos istrošenosti konvencija i kompromisa, uprkos nesposobnosti pisca da promeni svet. Nešto veliko i snažno, što ih nadilazi, pokreće ih a ponekad i preobražava i vraća u harmoniju sa prirodom. Nešto novo a istovremeno veoma staro, neopipljivo kao vetar, nematerijalno kao oblaci, beskonačno kao more. To nešto što vibrira u poeziji Yalala Edina Rumija, na primer, ili u vizionarskoj građevini Emanuela Svedenborga. Jeza koju osetimo čitajući najlepše tekstove čovečanstva, poput govora poglavice Lumni Indijanaca, Stelta, upućenog predsedniku Sjedinjenih Država, darujući mu zemlju: “Možda smo mi braća...” Nešto jednostavno, istinito, što ne postoji u jeziku. Neki izraz, lukavstvo ponekad, škripeća igra ili prostrane obale tišine. Jezik ismevanja, psovki, proklinjanja, a odmah potom, jezik raja. Upravo njoj, Elviri, posvećujem ovu pohvalu – njoj posvećujem nagradu koju mi švedska Akademija dodeljuje, i svim piscima sa kojima sam – ili protiv kojih sam živeo. Voleu Šojinki, Šinui Ahebeu, Ahmaduu Kurumi, Mongou Betiju, knjizi Plači voljena zemljo Alena Patona, i Čaki Tomasa Mafoloa. Velikom Mauritancu Malkolmu de Šazalu, autoru koji je, između ostalog, napisao Judu. Mauricijskom hinhi romansijeru Abimanju Unutu za Krvavi znoj, urdu romansijerki Hdžder Qurratulain za epopeju Vatrena reka, Danijelu Varou sa Reiniona, nepokorenom pesniku maloja, kanak pesnikinji Deve Gorode koja je prkosila kolonijalnoj sili do dopadanja u zatvor, pobunjenom Abdurahmanu Vaberiju. Huanu Rufu u Pedru Paramu i pripovetkama iz Doline u plamenu, jednostavnim i tragičnim fotografijama meksičkog sela. Yonu Ridu za Pobunjeni Meksiko, Žanu Mejeru što je dao reč Aureliju Asevedu i pobunjenim Kristerosima iz centralnog Meksika. Luisu Gonsalesu, autoru dela Pueblo en vilo. Yonu Nikolsu koji je pisao o surovoj zemlji u The Milagro Beanfield War, Henriju Rotu, mom susedu iz Wujorške ulice u Albukerkeu (Novi Meksiko) za Call it Sleep. Ž. P. Sartru, za uzdržane suze u komadu Mrtvi bez groba. Vilfridu Ovenu, pesniku smrti na obalama Marne 1914, Y. D. Selindžeru zato što je uspeo da nas stavi u kožu četrnaestogodišnjeg dečaka. Piscima prvih nacija Amerike, Sijuksu Šermanu Aleksiju, Navahou Skotu Momadeju za Imena. Riti Mestokošo, pesnikinji iz Mingana (provincija u Kvebeku) koja čini da drveće i životinje progovore. Hose Mariji Arguedasu, Oktaviju Pasu, Migel Anhelu Asturijasu. Pesnicima oaza Ualata i Šingeti. Velikim maštarima kakvi su bili Alfons Ale i Rejmon Keno. Žoržu Pereku za Koji mali bicikl sa hromiranim upravljačem u dnu dvorišta. Antilijcima Eduaru Glisanu i Patriku Šamoasoau, Haitijcu Reneu Depetru, Švarc-Bartu za Poslednjeg među pravednima. Meksičkom pesniku Omeru Aridhisu koji nas uvlači u život kornjače lire i koji priča o narandžastim rekama kraljeva leptira koje teku ulicama njegovog sela, u Kontepeku. Venus Kuri Gati koja govori o Libanu kao o tragičnom i nepobedivom ljubavniku. Halilu Yubranu. Rembou. Emilu Neliganu. Režanu Dišarmu, doveka. Nepoznatom detetu koje sam jednog dana sreo, na obali reke Tuira, u šumi Darijenskog. U noći, sedeći na podu prodavnice, pod svetlom plamena lampe na kerozin, čita savijen nad knjigom i piše, ne obraćajući pažnju na ono što ga okružuje, ne mareći za neudobnost, buku, promiskuitet, na gorak i nasilan život koji se odvija oko njega. To dete koje sedi ukrštenih nogu na podu prodavnice, u srcu šume, i koje, samo, čita pod svetlošću lampe, nije slučajno tu. On liči kao brat bratu na ovo drugo dete o kome govorim na početku ovih stranica, koje vežba da piše sa stolarskom olovkom na poleđini bonova, u mračnim posleratnim godinama. Podseća nas na dve velike urgentnosti ljudske istorije, na koje, nažalost, nećemo skoro dati odgovor. Iskorenjivanje gladi i opismenjavanje. U svom pesimizmu, rečenica Stiga Dagermana o suštinskom paradoksu pisca, nezadovoljnog što ne može da se obraća onima koji su gladni – hrane i znanja – dotiče najveću istinu. Opismenjavanje i borba protiv gladi su povezani, u uskoj su međuzavisnosti. Jedno ne bi moglo da uspe bez drugoga. Oba traže – zahtevaju našu akciju. Da u trećem milenijumu koji je tek počeo, na našoj zajedničkoj zemlji, nijedno dete, kojeg god da je pola, kojeg god jezika ili religije, ne bude prepušteno gladi i neznanju, izopšteno iz gozbe. To dete nosi u sebi budućnost ljudske rase. Na njemu je kraljevstvo, kako je veoma davno napisao Grk Heraklit. (Izgovoreno u Stokholmu 7. decembra) Prevela s francuskog Jelena Mitrović