Pogrešna politika prema Srbima i Rusima

Bivši ministar inostranih poslova Francuske Iber Vedrin je, uz Fransoa Miterana i Žaka Delora, ličnost koja će biti nezaobilazna u istoriji druge polovine XX veka ove velike evropske zemlje. Ekspert za međunarodna pitanja, Evropljanin koji ne zaboravlja svoje korene i svetski čovek kome je centar sveta njegov Pariz, ali i Wujork, Berlin, Rim pa i Moskva – i dalje je tražen i veoma cenjen i na levici i na desnici. Bio je jedan od čelnih pregovarača u Rambujeu i jedan od evropskih političara koji je zažalio što je Miloševićeva (ne)diplomatska tvrdoglavost dovela do bombardovanja Srbije. Poznato je i njegovo svesrdno angažovanje oko rešavanja “kosovskog pitanja”. U pretprazničnoj gužvi (božićni praznici počinju 24. decembra) bilo je, naravno, vrlo teško za ovog i dalje veoma angažovanog diplomatu da daje intervjue, ali je izdvojio neko vreme da govori za novogodišnji broj NIN-a. Gospodine Vedrin, političar ste koji se neprestano zalagao za dijalog (“Treba razgovarati čak i sa đavolom”). To dolazi direktno iz francuske tradicije, diplomatske i intelektualne. De Gol, Malro, Miteran, a ja bih rekla, i Sarkozi... - Što se tiče dijaloga, treba razlikovati više stvari. Najpre treba uspostaviti dijalog među predstavnicima različitih religija i kultura, sa najboljim namerama, ali to nije dovoljno da promeni politiku, geopolitiku i mentalitete najšire publike. Diplomatski dijalog dolazi kasnije. Ta je metoda stara koliko i diplomatija. Ne treba onemogućavati dijalog s bilo kim. Ostaje da se vidi pod kojim uslovima. To podrazumeva jasne ideje i sposobnost pregovaranja. Direktno su povezani događaji oko konflikt Rusije i Gruzije i odluka Amerike i određenog broja zemalja, među kojima je i Francuska, da se srpskoj autonomnoj pokrajini Kosovo da pravo na otcepljenje i državu. Šta je rešenje ovog teškog pitanja, kako za Srbiju, tako i za međunarodno pravo o suverenitetu država? - Da je sve bilo u poslednjih šest godina urađeno tako da se dođe do suštinske autonomije za Kosovo, Zapad ne bi, možda, imao razloga, ili izgovora, da određuje nezavisnost ove pokrajine. U poslednje vreme, legitimni interesi srpskog naroda nisu bili dovoljno uzeti u obzir. Očigledan primer je Mitrovica. Sada treba naći pragmatična rešenja u okviru evropske perspektive (tu je i misija Evropske unije EULEKS). Ipak, sve to ne opravdava rusku surovost na Kavkazu, čak i ako je gruzijski predsednik pravio brojne greške. Istinski početak Evrope bio je na Balkanu. Danas je Balkan od nove Evrope tretiran kao provincija koja mora da nauči da bude Evropa. Sve republike-države bivše Jugoslavije (izuzev Slovenije) čekaju pred vratima Evrope. I pre nego što se otvori Sezam, hoćete li nam reći zašto Evropa ne podržava više i energičnije proevropske snage u Srbiji? - U prethodnom periodu, Evropska unija je isuviše sledila šematizovanu američku politiku Yordža Buša u odnosu na Srbe i Ruse. Francuska je 2000. godine predsedavala Evropskom unijom i mi smo ovom problemu prišli drugačije što je pospešilo Koštuničinu pobedu protiv Miloševića. Smatram da treba više podržavati ekonomski i politički proevropske snage u Srbiji i omogućiti im evropsku perspektivu. Evidentan je problem Zapada i islama, Amerike i islama. U ratu u Bosni je on dobio dramatske i tragične forme. Vi ste bili kritičar teorije “sukoba civilizacija”. Bili ste protiv rata u Iraku, ali za francusko angažovanje u Avganistanu... - Dozvolite mi da vas ispravim: verujem da u tezi o mogućem “sukobu civilizacija” nažalost ima i istine. Nije to “teza” koju treba osuđivati, nego je to rizik koji treba u svakom slučaju otkloniti zapadnoevropskom spoljnom politikom koja će biti manje apsurdna i manje pristrasna na Bliskom i Srednjem istoku. Evropljani su, u principu, svojom prošlošću predodređeni da zasnuju politiku koja nije manihejska. A kad govorimo o ratu u Avganistanu, ne zaboravite da su taj rat na početku odobrile Ujedinjene nacije. Ali je njegov cilj postao košmaran i konfuzan. Tu politiku, zatim, treba redefinisati i to ne treba da se tiče samo Zapada. Rešenja treba da budu ne samo vojna, nego i regionalna i politička. Kako vi vidite tu novu ulogu Francuske u Evropi i Evrope u svetu? Nije li američka kriza (ne samo finansijska) dobra prilika za afirmaciju proverenih evropskih vrednosti? - Ono što Zapad gubi, nije samo moć i bogatstvo nego apsolutna vlast i monopol nad istorijom. Wegova vlast će ostati velika ali relativna, s obzirom na nove sile i sile koje se ponovo javljaju, čija moć neće biti u dogledno vreme slomljena krizom. Zapad će morati da siđe sa svog Olimpa da bi odbranio svoje interese i svoje vrednosti u raznovrsnoj dinamici haosa u ljudskom društva. To je trenutak koji će omogućiti Evropljanima da se potvrde, pod uslovom da budu odlučni u nameri da postanu moćna sila i jedna od važnih tačaka multipolarnog sveta. Kada predsedniku Sarkoziju određeni politički krugovi prebacuju srdačne odnose sa Vladimirom Putinom, vi ga uzimate u zaštitu, braneći time principe realne politike (Francuskoj su potrebni ruski gas i petrolej). - Da, ja sam zaista za to da Zapad izađe iz himera nerealnog pristupa svetu da bi vodio realnu, savremenu i inteligentnu politiku. Ovim hoću da kažem, jedna realna spoljna politika ne bi mogla automatski da onemogući Ameriku i svet koji je prati da ne podlegnu fascinaciji lako zarađenog novca, finansijskim malverzacijama i finansijskom riziku. Sada bi konačno bilo potrebno da G-20 uspostavi red i nadvlada destruktivne snage.