Junaci vremena

On ima dvadeset četiri godine, visok je 198 cm i jedan je od najbržih plivača na planeti. Rođen je u Americi, u svetu gde se sve meri dolarom, pliva za Srbiju i postiže svetske, evropske rekorde, osvaja medalju na Olimpijadi u Pekingu. U Ajdhovenu, dok svira himna “Bože pravde” za njegovo zlato, otkriva majicu na kojoj piše “Kosovo je Srbija” i biva suspendovan. Nacija ga prihvata kao junaka, mediji stavljaju na prvo mesto, a on se ne kaje što je postigao svetski rekord i što je poslao političku poruku. Ministri se guraju uz njega da ih nacija bar na kratko vidi u pozitivnom kontekstu, obećavaju mu stan, finansiranje priprema, novac za medalje, veliki reditelj se slika sa junakom na obroncima Mokre gore kraj poklona od nekoliko ari zemlje. I tu prestaje radosni deo priče o Miloradu Čaviću. Stan nije dobio, odluka o novcu za medalje pluta administracijom, a bazena za trening jednog od najbržih plivača na svetu nema. Vreme je krize, država nema para. Ali, svaki od stotinak činovnika jedne ekspertske stranke sam bi mogao da podnese troškove za pripreme a njih trojica i da izgrade bazen za izuzetne talente. Svi njihovi prihodi su međutim u izravnoj vezi sa državnim poslovima, one države koja nema para. Problem naravno nije u novcu nego u tome što je Čavić proizveo niz problema u jednom uređenom sistemu, skoro savršenom. Junak je postavio merila, otvorio utakmicu, afirmisao vrlinu, volju i rad. Stekao je ugled, on je dignitas. U vrednosnom sistemu starog Rima to je sveukupno poštenje, ponos, porodica i preci, inteligencija, dela, sposobnosti, znanje i njegova vrednost kao čoveka. On kao pobednik nosi venac od trave, a na prstu prsten od gvožđa. Ali činovnici nisu dignitas nego cunnis i ne učestvuju u utakmici jer ne mogu da je dobiju, zato varaju junaka u tišini i iz mraka. Cilj je da mu se oslabi entuzijazam i ospore ideali, da izgubi volju i ode da pliva za SAD. Da je njegov uspeh bio posledica dogovora jednog kruga ili partije, ne bi bio varan, ali kako je uspeh postigao kao slobodan čovek, mora da plati cenu svoje slobode. Varanje je bilo uspešno u slučaju dva rasna dara, Monike Seleš i Jelene Dokić, činovnici su učinili sve što su mogli da ih ne zadrže, nisu učinili ništa, i manje od toga. Prihod je bio značajan, nije postavljen sistem vrednosti. Neki drugi ljudi su idoli našeg vremena: jedan šticer deviza, jedan motač toalet papira i jedan veliki konobar. Potonji je autor nezaboravne rečenice “ko se nije snašao neka crkne”. Svi su listom deca i unuci, pa i praunuci Titovih oficira i činovnika, druga i treća generacija komunističke vlasti u Srbiji, danas već u odeći drugih ideologija. Otvaranje utakmice bi bio i njihov kraj i zato se ona neće dogoditi. Osim varanih junaka postoje i zaboravljeni junaci, ne sa namerom zaboravljeni, već zbog vere da ništa ne valjamo i zato nemamo koga da se sećamo. Zaboravljene junake nadvisuje poslednji despot Srbije, Đurađ Branković (1377-1456). Visok, otmen, ratnik na glasu, vitez reda Zmaja, najbogatiji čovek svoje epohe. U žrvnju između katolika i Osmanskog carstva pet godina provodi u jedinstvenoj emigraciji: sa 1.500 konjanika, dvorom, porodicom, umetnicima i filozofima luta od Ugarske i Austrije do Dubrovačke republike, sa tovarima srebra i moštima svetaca. Pete godine pravi vazalski ugovor sa Portom i vraća se kući. Slučaj potresno sličan egzodusu srpske vojske 1915. ne po obimu ali tolike tragičke dubine. I on i solunski ratnici su sačuvali vatru nacije kojoj pripadamo. Na toj vatri se ogrejao i veliki akademik, koji je u svom dugom životu stigao da solunski front i podvig naših predaka proglasi samoubistvom i ospori smisao njihovog junaštva i njih same. Kao neko ko je najviše uzleteo baš na toj temi, kad je postao član “Otpora” istoriju je zamenio ideologijom i shvatio da su srpska vojska i država zapravo izgubili Prvi svetski rat. O Đurađu Brankoviću se ponešto i zna, ali o Mari Branković ništa. Qude koji o njoj mogu nešto ozbiljno da kažu možemo da nabrojimo na prste dve ruke. Kod Grka Kala Maro i despina, amerisa kod Turaka, sultanija Mara u Srba. Kći Đurađa Brankovića, žena sultana Murata II, pomajka i vaspitač Mehmeda II “El Fatiha”, osvajača Konstantinopolja, pregovarač tokom Osmansko-mletačkog rata, dobrotvor derviških tekija, zaštitnica Hilandara i jedina žena koja ga je posetila na poziv samog bratstva. Kad Kozimo Mediči odlučuje da osnuju neoplatonsku školu obraća se sultaniji Mari i uz njenu pomoć pronalaze se originalni Platonovi spisi. Otvaraju se vrata renesanse. Mara je junak, zato nije ideal naših činovnika nego jedan devizšticer, jedan motač toalet papira i jedan veliki konobar. Osim prevarenih i zaboravljenih, postoje i prezreni junaci. Gavrila Principa (1894-1918) za teroristu proglašavaju istoričari u regionu kao i naša zapadna čaršija, i vide kao glavnog krivca za Prvi svetski rat. Da on nije pucao u okupatora rata ne bi bilo. Činjenice međutim govore drugačije. Franc Konrad Fon Hozendorf, načelnik generalštaba Austrougarske vojske od cara traži da pokrene preventivni rat protiv Srbije, i to 1906, 1908, 1909, 1912, a od januara 1913. do januara 1914. zahtev za preventivni rat je upućen dvadesetpet (25) puta, kao i u maju 1914. Šta predstavljaju činjenice. Ništa. Princip je naravno kriv za rat. Istine radi, mora se reći da odnos prema junacima nije samo naš fenomen nego svetski. Vilijem Šekspir se po izlasku iz krčme udavio u gustom londonskom blatu, dela su mu štampali postmortem zahvalni glumci od prstena koji im je za života poklonio. U Stratfordu na Ivonu je njegov portret koji je neko po sećanju naslikao tristotinak godina kasnije, a za grob mu se ne zna. Ne zna se ni za Mocartov grob. Sahranjen je bez kovčega u zajedničku grobnicu sa sirotima i samoubicama. Fridrih Šiler, čarobnjak dramskog i pesničkog dara, pokopan je, doduše u sanduku od čamovine, takođe u bezimeni grob. Neko je naknadno našao njegovu lobanju, pojavila se međutim još jedna, ali niko ne želi da proveri njihovu autentičnost i da ih na DNK jer se sumnja da nijedna nije Šilerova. Tako se imperije odnose prema svojim junacima, zašto onda mi da se ljutimo na naše činovnike. A šta čeka dolazeće junake, mlade matematičare, fizičare, sportiste, dramaturge? Desetak drama mladih pisaca stoji neizvedeno zato što je Generalna pozorišna uprava Srbije tako odlučila. Igraju se provereni partijski pisci i pisci iz okruženja, za mlade nema mesta. Jer, ako zaigraju, uspostaviće se sistem vrednosti, počeće utakmica i državni pisci neće biti veliki. Zato se to neće desiti. Možda je pravi junak našeg vremena gospođa koja kao da je došla iz slavnog komada Žaka Popovića “Razvojni put Bore Šnajdera”. Bora kaže “drugovi i drugarice, ja sam odmogao koliko sam mogao, vi sad nastavite dalje.” . I gospođa je odmogla koliko je mogla i za svoj trud dobila odlikovanje velike Francuske. Šta očekuje budućeg junaka? Slava, ljubav nacije, da deci daju ime po njemu, da ga poštuju, da traje kroz vreme, i da trpi. Ako to dolazećem junaku nije dovoljno, onda, neka mu babo kupi pečenja jarećeg. Zato, Čaviću, samo napred, u pravu si, čeka te venac od trave, čeka te dignitas.