Zablude i neznanje

Ovih nedelja Televizija Srbije, kažu, tuče sve rekorde gledanosti zahvaljujući domaćim igranim serijama. Jedna od njih je Ranjeni orao, a potpisuje je Zdravko Šotra (75). Kaže da ga je posle prvih epizoda zadovoljan zvao generalni direktor RTS-a Aleksandar Tijanić sa predlogom da još nešto radi: - A ja već deset godina govorim kako ću da zatvorim dućan. Ali, ne da đavo, pa radim sve teže i zahtevnije stvari. O tom težem i zahtevnijem ćemo kasnije u ovom razgovoru; sada je na dnevnom redu Ranjeni orao, delo spisateljice Milice Jakovljević, poznate kao Mir Jam, čiji su romani između dva svetska rata mamili uzdahe i suze, uglavnom ženske publike. A napisala je knjige pod nazivom – To je bilo jedne noći na Jadranu, Časna reč muškarca, Dama u plavom, Devojka sa zelenim očima, Greh njene mame, Mala supruga, Nepobedivo srce, U slovenačkim gorama... Sestra pisca Stevana Jakovljevića (autor znamenitog dela Srpska trilogija) ubrzo je pala u zaborav, a reklo bi se i u nemilost. Posle Drugog svetskog rata spominjana je uglavnom u kontekstu melodrame koja se u Srbiji nikada nije primila. Danas, 56 godina posle smrti Mir Jam, Zdravko Šotra je odlučio da je vrati na velika vrata na male ekrane. Hoće li uspeti u tome, videćemo dok traje serija. A zasad treba objasniti šta znači podatak na špici da je serija rađena prema knjizi Ranjeni orao; tačnije, koliko se sagovornik NIN-a držao originalnog štiva, odnosno romana. Preciznije, šta je trebalo raditi. • • • - Trebalo je, najpre, razbiti predstavu koja postoji o Mir Jam, da je to felerična literatura, jer kad hoćete da kažete kako neko loše piše, onda kažete da piše kao Mir Jam. Posleratne generacije su za Mir Jam najviše znale preko adaptacije koju je napravio pokojni Mihiz. Govorite o njegovoj dramatizaciji “Ranjenog orla” koja je u dva maha kao predstava igrana u Ateljeu 212? - Da. Mihiz u tom svom obraćanju reditelju doslovce kaže: Uzeo sam deset odsto iz ovog srceparatelnog romana i napravio sam iz travestije komediju. Da ismejemo taj žanr i to predratno društvo. Naravno, ja mislim da je time ismejana i sama Milica Jakovljević kao pisac. Soja Jovanović je to režirala i narod se lepo zabavljao gledajući Ranjenog orla sedamdesetih godina prošlog veka u Ateljeu 212. Slično je u istom pozorištu ponovila mnogo godina kasnije i rediteljka Alisa Stojanović. Vi ste prvi put pročitali roman kada ste prihvatili da radite seriju. Zar niste i sami bili daleko od te vrste literature? - Tačno je. To je bilo prvo što sam uopšte pročitao od Mir Jam. I video da je to klasična ljubavna melodrama, vešto napisana. Zbog čega mislite da je Prohujalo s vihorom ili Dama s kamelijama neka mnogo sadržajnija literatura? Problem je u tome što mi, kao dosta nerazvijen narod, volimo da bagatelišemo sve što imamo, a imamo vrlo malo. Praveći scenario za ovu seriju, pokušao sam da pomerim priču prema današnjem gledaocu. A to znači? - Učinio sam dijaloge prihvatljivijima, dopisao sam neke scene, a u suštini sam zadržao priču kako je napisana. A ona je napisala vrlo razgovetnu priču, bez obzira na to koliko je ona u literarnom pogledu vredna. Dala je vrlo dobre karaktere, dobro razvija radnju, što je za ekranizaciju važno. Prvobitno, i sam sam hteo da imam neku distancu prema ovom delu, pa da u toku događaja, u ofu, dajem razmišljanja junaka. Međutim, kada sam sa glumcima prvi put imao čitajuću probu, video sam da oni ta razmišljanja izgovaraju sasvim normalno i prihvatljivo. Tako sam ceo planirani unutrašnji monolog junaka pretvorio u direktno kazivanje, što se pokazalo kao dobro. Šta je bio vaš osnovni motiv da radite ovu seriju? - Moja želja da se bavim rekonstrukcijom građanskog društva koje je počelo burno da se razvija između dva rata. Rat je to prekinuo, a posle rata je to društvo jednostavno zatrto, da bi se na njegovim ruševinama napravilo novo, komunističko i socijalističko društvo. Za neke su tragovi tog društva ostali uglavnom vidljivi zbog zgrada koje su podignute, zbog njihove lepote, od mermernih ulaza pa dalje. A istorija svedoči da je to društvo počelo da se primiče Evropi, veoma užurbano i veoma uspešno. I serija “Više od igre”, bez sumnje vaš najuspešniji posao u dosadašnjoj televizijskoj karijeri, takođe je vaše bavljenje građanskim društvom između dva rata u Srbiji, po sjajnom tekstu Slobodana Stojanovića? - Upravo zbog te teme serija je dve godine bila u bunkeru, jer u vreme Titovih jubileja, slavlja njegovih ne znam koliko stotina godina, u vreme raznih kongresa i partijskih slavlja, nije bilo zgodno da se na nacionalnoj televiziji veličaju neki junaci između dva rata. A oni su, 1941. godine, takođe bili patrioti, samo je mera patriotizma bila drugačija u odnosu na onu koju je propisala Komunistička partija preuzimajući za sebe sav patriotizam. Ovde, u Ranjenom orlu, defiluju neke dame u šeširima i gospoda u lepim odelima i ja tu ništa ne ulepšavam. To je bilo tako, a naravno, bilo je i ljudi koji su išli bosi. Sada mi se javljaju pripadnici tih beogradskih porodica koji su posle rata ostali gotovo bez svega, pa i bez prava glasa, koji su bili degradirani moralno i materijalno. Deo serije snimali ste u Trebinju. Iz razloga hercegovačkog porekla? - Naravno. U romanu, naša junakinja Anđelka, razvedena i razočarana, odlazi da traži službu u provinciji; tačnije, u Makedoniji. Što bih ja, pored Trebinja, vodio ekipu u Makedoniju? Prvo, to je moj zavičaj; drugo, Trebinje je danas najlepše mesto gde Srbi žive. Bio je problem naći na moru mesto koje bi glumilo neko predratno letovalište u Hrvatskoj, kao što su bili Malinska i Sušak. Moje omiljeno mesto Rose kod Herceg Novog je bilo odlična zamena, jer tamo još uvek automobili ne mogu da dođu među kuće, pa je ono danas kao što je bilo u vreme Austrije kada je služilo kao karantin za brodove koji ulaze u zaliv. Najteže mi je bilo da snimam u Beogradu, jer ovaj grad uopšte ne čuva svoje gradsko jezgro kao spomenik kulture. Postoji jedan projekat koji dugo odlažete, a i on se bavi ljudima između dva rata. Reč je o ponovnom snimanju drame “Šešir profesora Vujića” Milovana Vitezovića, koju je snimio reditelj Vladimir Andrić i koja je 1972. godine prikazana, a kasnije više puta reprizirana, sa ogromnim uspehom. Zbog čega želite to da radite? - Pomenuta drama je bila bazirana na glumačkoj ličnosti Pavla Vuisića u ulozi profesora Koste Vujića, a mene danas zanima jedna šira priča koja bi pokazala atmosferu i život u Beogradu osamdesetih godina 19. veka. Akcenat bi bio na čuvenoj Prvoj muškoj gimnaziji gde je nemački jezik predavao profesor Vujić i bio razredni starešina, a iz te škole je ponikao cvet srpske inteligencije, mnogi od najumnijih Srba prve polovine 20. veka – profesora univerziteta, naučnika, političara, ministara, diplomata... među kojima su bili Mika Alas, Jovan Cvijić, Jaša Prodanović, LJubiša Stojanović. Bio je to veoma zanimljiv period u razvoju Srbije, kada su se školovala njena najbolja deca, a ne samo sinovi imućne beogradske gospode. Vredi danas znati kako su se ti mladi ljudi školovali i kako su napravili svoje uspešne karijere. Jer, sve je počivalo na toj famoznoj Prvoj muškoj, gde je čak i vojvoda Mišić kao mladi poručnik bio nastavnik predvojničke obuke. Voleo bih da tu priču ispričam u šest epizoda. Poslednjih godina snimili ste tri dokumentarno-igrana filma iz ciklusa kojim obeležavate 200 godina Srbije i koji obuhvata period od Karađorđevog ustanka 1804. pa do današnjih dana. Šta je sledeće u ovom dokumentarno-igranom serijalu? - Reč je o filmovima Kneževina Srbija, Kraljevina Srbija i Gde cveta limun žut. Time smo stigli do kraja Prvog svetskog rata. Sada ostaje veoma težak period rada o stvaranju dve Jugoslavije u koje je Srbija uložila svoju samostalnost. Kako reče jedan istoričar, Srbija je sebe uložila u sve Jugoslavije a da nije znala ni kada je u njih ulazila ni kada je iz njih izlazila. Na kraju, ne svojom već tuđom voljom, Srbija je ponovo primila u ruke svoju suverenost i nezavisnost. Ta naša priča je zaista čudna i jedinstvena priča koju treba ispričati, a to je veoma teško. Reklo bi se da ju je teže objasniti? Gde su bili ti silni pametni ljudi o kojima govorite, taj cvet iz Prve muške, kada nije uspeo da povede Srbiju nekim drugim putem kroz istoriju? - Te pameti nije bilo kada je pravljena Kraljevina 1918. godine. Nije tada Jugoslavija pravljena zato što su Srbi hteli da budu u jednoj državi, već zato što su se ostali narodi plašili da će ih progutati okolne zemlje kao što su Mađarska, Austrija, Italija... pa su potrčali u okrilje Aleksandru Karađorđeviću. Kad se stvarala druga Jugoslavija, nijedan Srbin se nije pitao povodom sudbine svoga naroda, odlučila su to dvojica Hrvata, Tito i Šubašić, i Srbi zadugo nisu imali šta da kažu. Naše neznanje o tome ko smo i šta smo je kolosalno, i zato su greške koje pravimo neminovne.