Skupa kratkovidost

Energetski rat nad Evropom Na Božić 2009. godine, gotovo svi mediji u Srbiji su kao glavnu vest izdvojili nestašicu gasa, zbog koje je veliki, još neutvrđeni broj ljudi u danima nakon najradosnijeg hrišćanskog praznika mogao da se greje samo ljubavlju prema Bogu. Što zbog ljubavi prema građanima, kojima nije potrebna još jedna loša vest, što zbog razumevanja za vlast, kojoj se ponovo dogodila viša sila, javnost je pronašla utehu u nezaboravnim konstatacijama u kojima se ističe da je “energetska situacija u zemlji stabilna”, osim što je “u Novom Sadu 25.000 domaćinstava ostalo bez grejanja” (drugi gradovi su izgleda imali grejanje samo zato što mediji tamo nisu imali dopisnike), da EPS ima sasvim dovoljno struje ali se apeluje na građane da istu što manje koriste. I dok odgovaraju na pitanje zašto se smrzavamo, građani će već lako odlučiti da li su za to krivi Rusi, kojima smo “poklonili NIS a oni nas tako nagrađuju”, Amerikanci koji su nahuškali “Ukrajince da razbiju san o ruskoj energetskoj imperiji”, prošla vlada koja nas je uvukla u divlji brak sa Rusima, ova vlada koja je taj brak potvrdila ili možda dramatična neozbiljnost države koja jedina u regionu i šire nema rezerve gasa ni za jedan dan. Zanimljivo je da se još nije pojavilo mišljenje prema kojem je upravo rusko-ukrajinski gasni konflikt najbolja potvrda da je u strateškom interesu Srbije da što pre bude izgrađen Južni tok kroz njenu teritoriju. Iako je za svaku lošu vest prirodno optužiti vlast, Vlada Srbije može biti odgovorna za energetsku krizu kao i sve vlade koje su došle u nepriliku da zavise od dobrih odnosa Moskve i Kijeva. Dakle, veoma malo. Ali Srbija se, na drugoj strani, već odavno u nekim ključnim odlukama ponaša kao neki sporedni objekat međunarodne politike, od kojeg gotovo da ništa ne zavisi a na koji gotovo sve utiče. Mogli smo da velike loše vesti koje se kao lavina valjaju iz velikog, moćnog sveta dočekamo sa više ozbiljnosti, odgovornosti, mogli smo da građane poštedimo infantilnih izjava o svetskoj krizi kao razvojnoj šansi Srbije ili energetskoj stabilnosti dok se stotine hiljada ljudi smrzava, ali sve te probleme nije izazvala ni prošla, ni ova vlada. Oni su samo posledica velikih preloma u svetskoj politici, čiju suštinu tek naslućujemo a prve posledice dobro osećamo. Kada se završi gasni spor, u kojem se jasno odmeravaju snage dve hladnoratovske sile, Evropa će verovatno zaključiti kako mora da pronađe neke alternativne izvore snabdevanja energijom, nove južne, jugoistočne ili zapadne tokove, ali nije jasno kakvu će ulogu Srbija imati u tim pravcima. Božićna gasna kriza, hladni radijatori i prinudno grejanje građana na mazut i struju u Srbiji, pokazala je svu kratkovidost vlasti u Beogradu, koja već duže od tri decenije ne uspeva da dovrši podzemno skladište prirodnog gasa u Banatskom Dvoru. Značaj tog strateškog projekta stručnjaci su političarima predočavali još u vreme bivše SFRJ, ali nikada nije bilo dovoljno novca. Čak ni posle godina sankcija i takozvanog naftnog embarga, kada su nam Rusi gas isporučivali krišom, pravdajući se da gas samo kroz Srbiju tranzitiraju za Bosnu i Hercegovinu. Banatski Dvor je tek simbolično ušao i u Nacionalni investicioni plan i tako stekao status Skadra na Bojani. A da je bilo pameti, do sada bi bila dovršena ne samo prva faza, kojom se obezbeđuje skladištenje 300 miliona kubnih metara gasa, već i druga, koja predviđa da se u ovom iscrpljenom ležištu gasa napravi rezerva od čak 800 miliona kubnih metara ovog energenta. Da bi se završila prva faza Banatskog Dvora, u koji je letos počelo utiskivanje gasa, potrebno je, inače, nekoliko godina. Do sada je u ovaj projekat uloženo oko 100 miliona evra, a potrebno je uložiti još toliko, s tim što bi polovina ovih sredstava išla za opremu a polovina za plaćanje gasa koji treba uskladištiti. Da je to urađeno, na primer, da je finansiranje obezbeđeno iz NIP-a, sada bi Srbija imala uskladištenih 300 miliona kubika gasa i mogla bi svakodnevno da crpi po pet miliona kubika. I, ne bi bilo restrikcija i vanredne situacije za Božić. A da je ovaj projekat urađen u potpunosti, dakle, da danas imamo skladište sa rezervom od 800 miliona kubika, Srbija bi mogla da zaradi nadomeštajući gas onim zemljama koje su bez njega ostale zbog ukrajinsko – ruskog spora. Ovako su naši političari prinuđeni da mole za pomoć Mađare i menadžment “Gasproma”. Sa premijerom Mađarske Ferencom Đurčanjom predsednik Srbije Boris Tadić se dogovorio da ta zemlja Srbiji u narednim danima isporučuje dnevno od milion do dva miliona kubnih metara gasa. Kada bi se ispunila nadanja srpskog predsednika, da “Gasprom” preko beloruskog gasovodnog sistema Srbiji dostavlja još oko milion kubnih metara gasa dnevno, to bi, sa domaćom proizvodnjom gasa (iz ležišta u Vojvodini i skladišta u Banatskom Dvoru), bilo oko četiri miliona kubnih metara gasa. U optimalnom slučaju. Realna kalkulacija je, međutim, daleko od onoga što bi Srbiji obezbedilo tople radijatore. Jer, male su šanse da postoje tehnološke mogućnosti da budu transportovane bilo kakve količine gasa preko Belorusije. Razlog tome su, kako se pravdaju u “Gaspromu”, ograničeni kapaciteti gasovoda kroz Belorusiju, koji je ovih dana prebukiran jer, problem sa manjkom gasa ima čak dvadesetak evropskih zemalja. U svakom slučaju, sa mađarskom pozajmicom i domaćom proizvodnjom “Srbijagas” će moći da zadovolji bar deo urgentnih prioriteta potrošača gasa u Srbiji. Zimi je, inače, Srbiji u ovako hladnim danima potrebno 11 miliona kubnih metara gasa dnevno (10 miliona iz uvoza). Kada bi se obezbedile dnevne isporuke od četiri do pet miliona kubika, gas bi mogao da se isporučuje gradskim toplanama koje ne mogu da se preorijentišu na potrošnju mazuta. Najavljujući spoljnopolitičku ofanzivu, kako bi Srbija obezbedila dovoljne količine gasa za hitne potrebe, Tadić se u vreme pisanja ovog teksta nadao uspehu pokušaja preko gasovoda u Belorusiji. “Nama je potrebno da pokušamo da nađemo dva do tri miliona metara kubnih gasa i krenuli smo u novu spoljnopolitičku ofanzivu u traganju za novim količinama gasa. To ćemo pokušati da obezbedimo preko gasovoda iz Belorusije, ali na putu do nas ima mnogo korisnika i gladnih usta i veliko je pitanje da li ćemo to i uspeti”, realno je konstatovao Tadić. Ostaje da se vidi hoće li se, kada ova akcija bude završena, Tadić i ostali srpski političari pobrinuti da nam se ovakva situacija ne ponovi. To je neophodno jer potrošnja električne energije u Srbiji je u sredu, 7. januara bila oko 141 milion kilovat-časova. Za četvrtak su iz Elektroprivrede Srbije očekivali potrošnju od oko 147 miliona kilovat-časova. “Kako se narednih dana očekuje dalji pad temperature, moguć je dalji rast potrošnje. Elektroprivreda Srbije, zahvaljujući odličnom radu svojih proizvodnih kapaciteta koji su u toku leta pripremani za zimu, obezbeđuje dovoljno električne energije i za taj nivo potrošnje. Za sada, i pored rasta potrošnje i povećanog opterećenja niskonaponske mreže u distribucijama, nema kvarova koji bi mogli da se označe kao poremećaji u snabdevanju. Ali, iako je elektroenergetska situacija stabilna, to ne znači da ima uslova za uključivanje svih mogućih uređaja za grejanje na električnu energiju. Da bi se na distributivnom nivou zadržao ovaj nivo snabdevanja, kako ne bi bilo tehničkih problema izazvanih prevelikom potrošnjom, potrebno je da se električna energija štedi i da se, gde god je to moguće, za grejanje koriste drugi energenti. Svi potrošači svojim ponašanjem i načinom trošenja električne energije – uključivanjem kućnih uređaja – bitno utiču na stanje u elektroenergetskom sistemu i značajno mogu da pomognu ili odmognu EPS-u, ali i sebi, da se u vanrednim okolnostima održi stabilnost mreže”, saopšteno je iz EPS-a. Struja je, međutim, jedini energent dostupan onima koji žive u zgradama koje su, inače, prikopčane na daljinske sisteme grejanja. Sreća u nesreći je što se u većini gradskih toplana i dalje može sa gasa preći na grejanje mazutom. Ovog naftnog derivata Naftna industrija Srbije AD, inače, na lageru ima za oko mesec dana, jer je cena mazuta u Srbiji viša nego u okolnim zemljama, pa ga je bilo nemoguće izvesti. Do poslednjeg poskupljenja gasa u Srbiji mazut je bio neekonomično gorivo i za gradske toplane ili preduzeća čiji pogoni mogu da rade na ovaj energent. Sada je, međutim, potrošnja mazuta za 25 odsto jeftinija nego potrošnja gasa. Jedini problem pri preorijentaciji sa gasa na mazut je pre ove gasne krize bilo to što NIS insistira da se mazut plati. I srpske toplane i ovdašnja preduzeća zadržali su, međutim, praksu da radije troše i skuplji repromaterijal, samo ako ne moraju odmah da ga plate. Sada, kada je Srbija u potpunosti ostala bez uvoznog gasa, Vlada Srbije je hitno reagovala i uvela vanredne mere koje, između ostalog, propisuju i obavezu prelaska sa potrošnje gasa na korišćenje drugih energenata. Američka briga Glavni krak ruskog gasovoda preko kog se doprema gas u EU ide preko Ukrajine, gde prolazi 80 odsto ruskog gasa namenjenog Evropi. Evropske zemlje plaćaju “Gaspromu” 500 dolara za 1.000 kubika gasa, a Ukrajina je prošle godine plaćala manje od 200. I pored toga, Ukrajina nije na vreme plaćala potrošeni gas, a nije pristajala ni na odluku “Gasproma” da joj se u toku tri naredne godine cene izjednače sa onima koje plaćaju ostali potrošači ruskog gasa u Evropi. “Gasprom” je obustavio sve isporuke prirodnog gasa Ukrajini 1. januara pošto dve zemlje nisu uspele da se dogovore o cenama i tranzitnoj naplati za 2009. godinu, ali je nastavio da snabdeva tokove ka Evropi kroz ukrajinske gasovode. U utorak, međutim, Rusija je smanjila dotok optužujući Ukrajinu da krade gas namenjen Evropi. U sredu, predsednik ruske vlade Vladimir Putin je naredio prekid svih isporuka. Kreću pregovori u kojima Ukrajina insistira da joj se ne povećava cena gasa, inače duplo niža od one koju plaćaju ostale evropske zemlje. Kao kolateralna šteta ukrajinsko–ruskog gasnog spora Bugarska, Hrvatska, Češka, Grčka, Italija, Makedonija, Rumunija, Srbija, Slovačka, Slovenija i Turska ostaju bez ruskog gasa. I ostale evropske zemlje imaju sve više problema, pa tako Austrija, Francuska, Nemačka, Mađarska i Poljska dobijaju sve manje količine ruskog gasa. Evropska unija, koja je najpre insistirala da dve zemlje treba ovaj trgovinski spor same da reše, uviđa da je đavo odneo šalu i iz Brisela insistiraju da se rešenje što pre pronađe. Kao izvesno rešenje pominje se mogućnost da Evropska komisija pošalje posmatrače koji bi kontrolisali koliko gasa ulazi iz Rusije u Ukrajinu, a koliko izlazi ka evropskim zemljama. Problem sve više dobija političku dimenziju. Deo zapadne štampe i američki zvaničnici optužuju Rusiju da koristi energetske izvore kao pretnju svojim susedima. “Presecanje tih isporuka tokom zime stanovništvu je nešto što za nas nije prihvatljivo”, izjavio je predstavnik Bele kuće Robert Vud. Uvidevši da EU neće zavući ruku u svoju kasu i platiti dug od 600 miliona dolara za gas, Ukrajina je, prema nezvaničnim informacijama, već izmirila ovu obavezu. Uz to, u četvrtak 8. januara je Oleg Dubina, direktor ukrajinske gasne kompanije “Naftogas”, izjavio da je “Ukrajina spremna da obezbedi tranzit ruskog gasa u Evropu. Tekuća situacija i postojeće nesuglasice nastali su kao posledica ekonomskih, a ne političkih teškoća. One treba da budu rešene uz uvažavanje ekonomskih interesa obe strane.” Rusija, međutim, traži garancije za obezbeđenje tranzita kao jedan od uslova za obnavljanje isporuka gasa na granice Ukrajine. U svakom slučaju, ovogodišnja ukrajinsko–ruska gasna kriza je u finišu. Problem je, međutim, što se ona ponavlja već nekoliko godina unazad, u januaru, kada je i najveća potrošnja gasa u Evropi zbog grejanja. “Gaspromu” je izgleda dosadilo ovo igranje mačke i miša pa iz Rusije najavljuju da će takvi problemi nestati kada budu izgrađeni alternativni pravci snabdevanja, gasovodi preko Balkana i Severni tok, iz Rusije do Nemačke. “Kriza u evropskim državama i Srbiji izazvana prekidom isporuke ruskog gasa pokazuje koliko je važno da bude izgrađen gasovod Južni tok”, kaže ambasador Rusije u Beogradu Aleksandar Konuzin.