A na početku – moralna vizija

Možemo odmah zaboraviti nespretnu frazu o našoj „socijalno odgovornoj vladi”. Čak i da je Cvetković čovek čiji bi se autoritet mogao porediti, na primer, sa autoritetom fudbalskog selektora Antića, ova vlada nema nijednu tačku oslonca na kojoj bi mogla graditi „socijalnu odgovornost”. Ne može biti „socijalno odgovorne vlade” iza koje stoji elita koja i dalje veruje u vrednosti koje su onomad formulisali profesori iz Čikaga, koja i dalje pretežno „zna” da je izlaz u totalnoj privatizaciji pre nego u traženju ravnoteže naglašene nacionalizacije i funkcionalne privatizacije. Jer, sad gotovo da je aksiom: „Kapitalizam mora biti drugačiji i u zemlji i u inostranstvu“(londonski Obzerver). „Mora biti pošteniji.” „Kazino-kapitalizam”, ozakonjeno individualno pravo najbeskrupuloznijih da se kockaju do poslednjeg društvenog dolara, izvršio je samoubistvo. I nikakve obnove ne može biti bez – nove moralne vizije. Dotrajao je jedan „pogled na svet”. Jedan sistem društvenih vrednosti. I svi planovi i projekti podizani na njemu sada su podložni hitnoj reviziji. Kao što je 1989. bilo pogibeljno u Kardeljovim „Pravcima razvoja samoupravnog socijalizma” tražiti rešenja, tako je danas sumanuto čitati recepte iz „Vašingtonskog konsenzusa”, nekritički donositi evropske zakone koje koliko danas Sarkozi i Merkelova u osnovi menjaju, ili tvrditi i dalje kako, čim prođe grmljavina iz Volstrita, valja rasprodati sva javna preduzeća a narodu nadoknaditi – ako ne sa 1.000 evra – ono bar sa 200. Hajde, uzmimo mogućim nemoguće, da neki Mag dosad nepoznatim ćiribu-ćiriba metodima, uz savete Morgan-Stenlija, Rojal banke Škotske, Liman Bradersa i premudrog društva iz MMF-a, obezbedi po 1.000 evra siromašnim Srbima u društvu u kome će oni ostajati bez posla, u kome ih država bezobzirno baca u ralje udruženjima poslodavaca, u kome poskupljuju telefon, gradski prevoz, struja, gas, cigarete, salame, papir... I šta bi nesrećni narod radio kad bi za dva meseca tih 1.000 evra vratio kroz povećane cene? Ima ekonomista – članova upravnih odbora i stipendista stranih vlada – koji matematiku „znaju” toliko da će u TV-dnevniku „objasniti” kako je održiva jednakost s čije jedne strane cifra stalno raste a s druge stalno pada. Ali matematika je, ipak, starija nauka. Zna i đak petak da to nije moguće. I iz koje suve drenovine će Mag posle da iscedi novi evrić? Šta će se onda ponuditi gladnim i nepoverljivim? „Bolji život” na temelju „stranih investicija” koje nikad neće stići!? (Ili: složićemo se, ne u dovoljnim količinama.) I šta će onda nacija raspikuća da proda? Nažalost, ma koliko se to našim Magovima gadilo, bolje bi bilo (i njima i nama) da se u današnje vreme savetuju sa Ugom Čavezom nego sa MMF-om. Čavez sigurno nije za evropske prilike podigao idealnu socijalnu državu, nije to Welfare State švedskog profila iz sedamdesetih, ali se on svakako pre setio lorda Kejnza (da ne spominjemo prezrenog Marksa) nego Toni Bler. Ako su Blerovi naslednici shvatili da je nama „danas potrebna moralna vizija koliko i novac da bismo obnovili Britaniju”, onda je vreme da i sledbenici „Blerove vizije” u Srbiji ukače da je vreme da se neke ideje odvezu do smetlišta istorije. I „nebeska Srbija” se može obnoviti samo kao i Velika Britanija. Jeste malo gorak ukus u ustima, jer nismo imali prilike ni da razvijemo Velike ideje do kraja i „civilizujemo srpsko društvo”, kao što smo obećali, ali, šta da se radi – zakoni istorije su kao i zakon Zemljine teže. Možda uspe neka druga generacija!? Shvatili smo: „socijalno odgovorna država” (Vlada je samo kocka u mozaiku) nam treba. I sad valja raditi na „stvaranju ambijenta”. Novog ambijenta! Jeste, prvo, kao i Englezima –potrebna nam je moralna vizija. Humanija, hrišćanskija. I nadbiskup kenterberijski, koji je doktorirao na Dostojevskom i voli Rubljova, oglasio se tim povodom. (Tako nekako je zvučala i Božićna poslanica srpskog patrijarha.) Siromašni da osete solidarnost. Bogati da prihvate da bogatstvo mora biti pre svega društveno funkcionalno. Da parlament donosi pravila ponašanja u skladu s novim stanjem. „Ako socijalizam znači politički i ekonomski sistem u kome vlada kontroliše veliki deo ekonomije i preraspodeljuje vrednosti da bi se ostvarila socijalna jednakost, onda mislim da bi se slobodno moglo reći da su šanse da se on povrati u sledećoj generaciji blizu nule”, pisao Frensis Fukujama u „Tajmu” 2000. Malo ko se tad usudio oponirati piscu „Kraja istorije”. Međutim, danas gotovo da nema čitaoca koji se neće složiti sa komentatorom „Wu stejtmenta” koji blago ironično veli da bi „on (Fukujama) trebalo da pođe na put po današnjoj Evropi” i da pogleda kako „mrtvac” napadajno oživljava. Istraživanje javnog mnjenja Nemačke pokazalo je u oktobru da 45 odsto zapadnih Nemaca (i 57 odsto istočnih Nemaca) ocenjuju socijalizam kao „dobru ideju”. Drugo istraživanje utvrđuje kako ideja o nacionalizaciji velikih delova ekonomije narasta u pretežno raspoloženje među Nemcima. Dve trećine Nemaca se slaže sa svim ili delovima onog što tvrdi do juče precrvena „Levica” Oskara Lafontena, inače osnovana pre nepune dve godine. Ili da se pogleda Francuska? Grčka? Možda dojučerašnje čudo od Irske? Evropa o kojoj nam pripovedaju Oli Ren i Serž Bramerc (lukavi Havijer se već malo povukao) tone u senku. Ovi momci samo po inerciji imaju ovlašćenja koja su postala toliko irelevantna da „normalna Evropa” nema vremena ni da razmišlja šta će s njima. Neko kresanje budžeta će ih već ućutkati. Ali najhrabriji među nama veruju, ili samo tako govore, da će nekako da ih nagovore da prihvate ono čemu više niko ne može da uđe u logiku. Valjda mi zato i nemamo ništa što bi iko mogao razumeti kao – plan za krizu. Naša vlada kao da „ide u četnike ‘47”. Nismo voljni da pogledamo promenjenoj stvarnosti „u oči”. Da se oprostimo sa iluzijama, oslobodimo znanja stečenih na „vork-šopovima” koje je organizovao USAID, da pustimo da deo naših interesa i provizija „odnese voda” svesni da će nas u suprotnom odneti đavo. A Veliki svet veruje u ono što se vidi golim okom: „Oni su gledali naše investicione bankare i oponašali ih: već dugo vremena bar pola diplomiranih studenata na planeti ne želi ništa više nego da se zaposli na Volstritu. To je jedan od razloga što je kolaps našeg (američkog) finansijskog sistema proizveo ne samo nacionalnu, nego i globalnu krizu poverenja. Bože blagi, kao da svet hoće da kaže, pa ako vi ne znate šta da se radi s novcem, ko će znati?” Citat je iz „Wujork tajmsa”, a naslov teksta: Kraj sveta finansija kakav smo poznavali.