Dlan pismenosti

Odjednom, kao što biva, posle književne večeri na kojoj je prikazano kolo od dvanaest knjiga (i to: dve s pesmama, dve s dramama, jedna o snovima, jedna s hronikom-romanom, jedna s esejima o pesnicima i dramskim piscima, jedna o slikama i slikarima, a četiri sa besedama, razgovorima, sećanjima, dnevnicima i srodnim zapisima), posle pesnikovog kazivanja stihova, tražio sam koja je prva reč u njegovim ovako okupljenim knjigama. Gledao sam početnu pesmu, Baladu o običnom čoveku. Napisana je 1953. U njoj je prva reč – dlan. Sama od sebe je došla pomisao da uzmem u kolu završnu, dvanaestu knjigu. Poslednji u njoj zapis, objavljen u NIN-u, 3. januara 2008, ima poslednju reč: pismenost, u padežu, u rečenici: “I od njegove pismenosti”. Tako se, od prve reči u prvom stihu prve knjige i poslednje reči u poslednjem zapisu dvanaeste knjige, za ovakav okvir, kao naručen sklopio naslov: Dlan pismenosti. Da sam ga dugo smišljao i birao, ne bi mogao biti tako tačan, kratak i efektan. Tumačenje mu nije potrebno. Književno delo Qubomira Simovića je pismenost na dlanu. Nagrada: Dvanaest knjiga Qubomira Simovića (Beogradska knjiga, 2008) poređane su u lepoj kutiji koja ima dve pesnikove slike – jednu mladalačku, provedrenu, džempersku, i jednu sedobradu, s naočarima i kravatom, akademičku. Kutija je po širini otvorena. Tu se, sleđa, čitaju naslovi svih dvanaest knjiga: Pesme I, Pesme II, Drame I, Drame II, Snevnik, Užice s vranama, Duplo dno, Čitanje slika, Galop na puževima i Novi galop na puževima, Kovačnica na Čakovini, Guske u magli i Obećana zemlja. (Pogledao sam Rečnik simbola i našao: dvanaest je “broj prostorno-vremenskih podela”, “proizvod četiri strane sveta i tri nivoa sveta”, “deli godinu na dvanaest meseci”, to je “broj dovršenog sveta”, “broj Nebeskog Jerusalima (12 vrata, 12 apostola, 12 temelja itd.)”, “drvo života imalo je 12 plodova”, “dvanaest puta dvanaest je savršenstvo pomnoženo samim sobom”, broj “12 na kvadrat pomnožen sa hiljadu, simbolizuje mnoštvo Hristovih vernika”.) Dvanaest knjiga Qubomira Simovića simbolizuje mnoštvo pesnikovih čitalaca. U njima se otvaraju maločas nabrojeni simboli. Često slučajnost nije slučajna. Na kutiji u kojoj su Simovićeve knjige u lepom platnu i tvrdom povezu, sa zlatotiskom, u dva reda, jednakim slovima, dato je obaveštenje: Nagrada Beogradskog sajma knjiga za izdavački poduhvat godine. U Skupštini Beograda uručio sam to priznanje Milanu Tasiću, koji je imao hrabrosti i duboke odanosti, kako bi rekla Isidora, da u vremenu nečitanja ponudi komplet knjiga koje je neophodno čitati. Tada sam izgovorio rečenicu: Nema drugog pisca u savremenoj srpskoj književnosti osim Qubomira Simovića koji podjednako i naporedo srećnom rukom dotiče visoke umetničke kote, i kao pesnik, i kao dramski pisac, i kao esejist, i kao hroničar našeg doba, njegov tumačnik i kritičar, pa su zato akademika Simovića Odabrana dela, u dvanaest knjiga, dragocen dar našem čitateljstvu i ukupnoj prosvećenosti. Pesnik mi je potom rekao: “Ne znam da li je tačno, ali lepo zvuči”. Odgovorio sam: Tačno je! Ključne reči: Simović je prvu knjigu objavio 1958, u Užicu. Slovenske elegije su izdali studenti. Wihov klub, zapravo. Otud je pesma na čelu dvanaest knjiga. Iz nje sam uzeo prvu imenicu – dlan. Sada joj pridružujem ostale. To su, da kažem drukčije, ključne reči, jer mi se Balada o običnom čoveku učinila kao sažetak, kao apstrakt, kao namerna napomena i objašnjenje. Prema takvom nalazu, u pesmi početnoj, redom, uključiv i naslov, čitamo imenice: balada, čovek, dlan, pogača, krv, zemlja, nebo, karanfil, kamen, cvet, disanje, puška, pšenica, radost, vodoskok, vatromet, grozd, mališan, prozor, smelost, truba, tuga, Kalina, grudi, bujica, kosa, ruka, grana, točak, prašina, trag, Srbija, glava. Doista, osnovni međaši Simovićeve literature, kao orijentiri i stajne tačke, nalaze se u njegovoj pretpražnoj pesmi. Susret balade i običnog čoveka kaže: Simović je liričar koji uspeva da među verske i istorijske likove uvede kovače, ratare, sejače, male ratnike, sirotinju i varošku gospodu. Po istom modelu mogu se izdvojiti i ostale vrste reči iz Simovićeve Balade o običnom čoveku (glagoli, zamenice, pridevi...). Svaka od tih reči (od kojih se nekolike ponavljaju) dobija posebna značenja kada se stavi u centar Simovićeve književnosti, kada se počnu odmotavati semantički krugovi. Sve postaje drukčije, i puno smisla, ako vidimo, iz čitanja, kako o svakoj ključnoj reči vise grozdovi pesama i drugih zapisa, kako se Simovićeve knjige poetskim rukama pridržavaju za ključne reči iz prve pesme u njegovim Odabranim delima. Postupak za takvo dokazivanje je jednostavan: treba ići iz knjige u knjigu, odvajati slike i dopevane motive na onoliko mesta koliko ima ključnih reči, gledati kako se šire i kako se sjedinjuju. Bez naročitog napora doći će zaključci: što je dobro i kompaktno kao celina takvo je i u delovima; dovoljna je i kap da se vidi koliko je more slano; pesnički sistem nije smišljen, racionalan, ali ima svoj nepomerljivi pravac; pisac je onaj koji od početka do kraja liči na sebe, za koga niko ne govori da će lako napisati tuđu pesmu a nikad svoju; tajne sile drže celovitost književnosti pisca, a pri tom se ne može znati da li pisca drže tajne sile ili on njih. Ovakav niz ne može biti dovršen. Kao što pismo Qubomira Simovića nije dovršeno, a svaki rečeni zaključak po zasluzi mu pristaje. Primeri: Kada sam god čitao ili slušao nazive Simovićevih zbirki, zastajkivao sam kod imena: Vidik na dve vode i Igla i konac. Iz pesnikovog kazivanja doznali smo kako je u šetnji između užičkih planina video obe strane, kao što se s kućnih krovova na dve vode vidik otvara, kao što s krovova na brdima, često, voda odlazi u dva sliva, čak i u dva mora, ovamo i onamo. To, ovamo (obično, svakodnevno, šporetsko, u tanjiru pasulja ili konderskoj krčmi), nigde kao kod Simovića u srpskoj poeziji nije našlo svoje simbole i životnu volju, uključiv i raskuvanu jagnjetinu koja se topi na jeziku, i svaku kućnu, zanatsku i sličnu stvar, sve što je takvo otišlo u trajan i čitljiv stih, a ono onamo (trojeručno i pobožno, hilandarsko, dečansko, od Svetog Save i Kosova do šarganskih i drugih čuda, iz nacionalne istorije, ratova i ubijanja, s odsečenim glavama koje šetaju kroz goru) dalo je još jedno lice Simovićeve književne delatnosti – kao drukčije gledanje u činjenice koje su nam izmakle ili smo ih pogrešno zapisali. Hteo sam, dakle, da kažem kako naslov Vidik na dve vode pokriva večne teme, a naslov Igla i konac retkosti u pesmama. Pri tom se ne ometaju. Naprotiv. U ponekim Simovićevim pesmama, dramskim celinama i drugih spisima zajedno su umiranje i humor, kundak u jajce i smejanje u brk. Odvojio sam naslove za primer, a u prvi mah sam ciljao pesmu. Povod je mesto iz pesnikovog čitanja koje prethodi ovoj belešci. Pomenuo je “petlje na iglama”. To su čvorići na kraju koji ne mogu kroz iglene uši. A konac i igla su znakovi reda, veštine, tačnosti, kućne koristi, svakog kroja po meri. Zato je dobar primer Simovićev Odgovor na zdravicu: Daj mi, Bože, put ko svilen končić, daj mi brda ko makova zrna: valja meni kroz iglene uši! Zar toliko, možda pitate, od dvanaest knjiga, od hiljada stranica, zar to nije manje od maličak, i od sitnine iz stihova što su uzeti? Pročitajte, još jednom, šest kratkih redova, kao što se čitaju ključne reči, zastanite i promislite. Videćete da je to dovoljno – za iglene uši. Otvarajte, jednu po jednu, dvanaest odabranih knjiga Qubomira Simovića. Bolje je da se sretnemo tamo, da odemo pod drvo koje daje dvanaest plodova, gde se dvanaest diže na kvadrat i množi sa hiljadu. Ovde je dosta i ovoliko gledanja u prvu i u poslednju reč dvanaest Simovićevih knjiga, u dlan pismenosti, u zapis koji je 12. XII 2008. započet i dovršen.