Prohujalo sa suzama

Subjektivizam, lični i intimni ton u književnosti, danas je osobina žena-pisaca. U današnjem neliričnom i neromantičnom dobu čovek-pisac, koji je nekada toliko i tako rado pričao o sebi, dobio je neku vrstu književnog stida, postaje sve odmereniji i uzdržljiviji; dok žena-pisac govori gotovo isključivo o sebi, ispoveda se, prokazuje svoje unutrašnje tajne, razgolićuje svoju dušu. Autor ove dve rečenice je Jovan Skerlić, napisao ih je pre stotinak godina, ali se nisu odnosile na Milicu Jakovljević. On je bio davno pokojni kada je ona počela da objavljuje svoje romane u nastavcima. Ali, nijedan kritičar koji je pisao za njena života, nije se pozabavio njenim knjigama. Bila je ignorisana, prećutkivana, za nju se u najboljem slučaju govorilo da je sestra pisca Stevana Jakovljevića, pisca Srpske trilogije. NJeni romani, pripovetke i drame koje je potpisivala kao Mir Jam i koji su objavljivani u nastavcima u Nedeljnim ilustracijama od 1926. do 1941. godine, predstavljali su koncentrat ljubavnih zapleta i raspleta, pucali su od emocija, mamili su suze. Žena koja je toliko pisala o ljubavi i braku, nikada se nije udavala. Rođena je u Jagodini 22. aprila 1887. godine kao kći Jakova – Jaše Jakovljevića. Otac se kao državni činovnik selio po Srbiji, ali je ostao u Kragujevcu gde je napravio karijeru postavši načelnik okruga kragujevačkog. Tako se može reći da je Milica kao devojka bila zapravo deo tadašnje gradske elite. U Kragujevcu je završila učiteljsku školu i 1907. otišla je u selo Krivi Vir, blizu Paraćina, gde je bila učiteljica. Kada je počeo Prvi svetski rat (1914), ona se vratila u Kragujevac. Svih ratnih godina je čitala i pisala. Pročitala je sva Balzakova dela, čitala je na francuskom, zapisivala je svoje dnevničke beleške. Kada se brat Stevan vratio iz rata, četvoro dece Jakovljevića je došlo u Beograd i stanovali su u Molerovoj ulici na Vračaru. Sestre Ruža i Zora će se kasnije udati i otići, i brat Stevan će otići, a Milica je do smrti ostala u tom stanu iznad Slavije. Svoju profesionalnu karijeru Milica Jakovljević je počela u Beogradu kao novinar u listu Novosti, potom je prešla u Štampu, da bi na kraju postala novinar tada prestižnog lista Vreme. Najviše je pisala o pozorištu. U list za odmor i zabavu, kako je stajalo u zaglavlju Nedeljnih ilustracija, došla je 1926. godine i počela je da se potpisuje kao Mir Jam. Tako je bilo sve do njenog poslednjeg teksta 1941. godine, kada je počeo Drugi svetski rat. Teško je danas objasniti šta je tih predratnih godina značio ovaj nedeljnik u kome je Mir Jam objavljivala u nastavcima po dva svoja romana. Prodavao se na teritoriji cele Kraljevine Jugoslavije, kupovale su ga uglavnom žene i sa nestrpljenjem su iščekivale sledeći broj da bi videle šta se događalo sa junacima koje je stvarala Mir Jam. Izlazio je sredom. Ono što je zanimljivo iz života Milice Jakovljević, a nalikuje njenim knjigama, čitamo ovih dana u knjizi Obožavana i unižena, Miljane Laketić. Tu nalazimo sećanje glumice Nevenke Urbanove: - Upoznala sam Mir Jam u Malinskoj, na Krku, gde je letovala sa glumcem Božom Nikolićem. Urbanova će opisivati Milicu Jakovljević kao lepu, raskošnu plavušu koja je na plaži čitala Rablea u originalu, na francuskom. Miljana Laketić piše o dotičnom Boži Nikoliću, tačnije o skandalu koji je povezivao njega i lepu spisateljicu: - Jednog mirnog, kasnog letnjeg popodneva iz njene kuće je odjeknula prvo žučna svađa, a onda su kroz prozor, po jednoj verziji, izletele čaše, a po drugoj, šerpe. Iznenađeni, uzbuđeni i svakako radoznali susedi brzo su pozvali dežurnog žandarma da vidi o čemu se radi i da spreči ako se, daleko bilo, njihovoj susetki događa nešto neprijatno. Žandarm je savesno obavio dužnost, u kući je zatekao vrlo smirene gospođu susetku i poznatog glumca Božu Nikolića, rekli su mu da su oni glumci i da su vežbali jednu dramsku scenu, što je preneo gomili okupljenih suseda. Da li su poverovali? Verovatno da nisu, priča je krenula i traje do danas, pamti se iz pripovedaka ili feljtona, prepričava se i danas kad se pomene Mir Jam, kao da je to najvažniji detalj iz njenog života... Posle ovog burnog događaja, mnogo više pažnje se obraćalo na posete, a posebno na Božu Nikolića. NJeni susedi i drugi radoznalci viđali su ga kako u njenu kuću dolazi žurno i istim brzim koracima odlazi, posle kraće ili duže posete. Špijunirali su ga i videli da nikada nije ostajao preko noći, nisu stanovali zajedno... Treba reći da je Boža Nikolić bio jedina javna veza ove spisateljice, koja je trajala deset godina, i to u doba njihove zrelosti. On je bio stariji od nje pet godina, a ljubav je završena kada je Mir Jam prevalila pedesetu. O tome se nije govorilo, niti pisalo kao danas, ali Beograd je znao da je gotovo kada je Boža posle premijere prestao da dobija veliku korpu sa crvenim ružama koje mu je slala Milica Jakovljević. Posle izvesnog vremena Boža se oženio i doživeo duboku starost. Milica je umrla sama, 22. decembra 1952. godine. Imala je samo 65 godina. Onoliko koliko danas, recimo, ima jedan od najtoplijih likova u seriji Ranjeni orao, neodoljivi Dragan Nikolić. Ako bismo se danas pozabavili njenim životom poredeći podatke sa njenim romanima i pripovetkama, lako bismo zaključili da je mnogo toga iz njenog života pretočeno u knjige. Cinici bi rekli – sve. I vreme kada je bila učiteljica u Krivom Viru, i kasnija putovanja po ondašnjoj Kraljevini Jugoslaviji, ali i po Evropi. NJeno letovanje u Malinskoj, gde ju je upoznala Nevenka Urbanova, dobilo je značajno mesto u Ranjenom orlu. Mir Jam je umela dobro da kombinuje čari srpske palanke iz prve polovine 20. veka, lepotu primorja, izazove velegrada, maštanje o dalekom svetu. Po zakonima dramaturgije, junaci su stupali u odnose koji su prevashodno bili emotivni, ljubavni, raspored dobra i zla, dobrih i loših junaka, držao je stabilnim sistem vrednosti. Mir Jam je sa svojim romanima bila zadovoljna. Imala je popularnost kakvu je danas teško zamisliti, dopisivala se sa svojim čitateljkama, bila je uvažavana u tada malom Beogradu koji je 1941. godine brojao oko 250 hiljada stanovnika. Umela je nedeljom da šeta ulicom Kneza Mihaila do Kalemegdana, što je bio običaj svakoga ko je držao do sebe, i umela je da se odene upadljivo, ekstravagantno, po poslednjoj modi, da bi se svi okretali za njom. A ona bi išla sama, zamišljena, kao da nikog ne vidi. Bilo je u tome poze negdašnje provincijalke koja je, eto, osvojila Beograd, i mogla je sebi da priušti tu hinjenu nezainteresovanost. Ratne godine su za Milicu Jakovljević bile teške, ali su joj donele lepo saznanje da su joj njeni čitatelji, odnosno čitateljke pomagali koliko su mogli, da su joj pošteni knjižari plaćali tantijeme od prodatih knjiga. Mogla je ona, naravno, i da piše tokom okupacije kao novinar, kao pisac, zvali su je iz listova Novo vreme i Obnova. To bi joj pružilo materijalnu sigurnost, ali je ona govorila kako je stara i umorna žena. Nijedan tekst za vreme rata nije objavila. Kada je rat završen, imala je 57 godina. Vreme u kome je stvarala, za nju je, pokazaće se to ubrzo, zauvek prošlo. Šetala je i dalje po Beogradu ogrnuta pelerinom, sa šeširom ili beretkom na glavi, pristigli partizani i njihove žene su je gledali kao ludu iz bivšeg vremena koja čak nije zasluživala da se bilo ko njom ozbiljno pozabavi. Ni vojska, ni policija. Književna čaršija je nije priznavala ni onda kada je prodavala svoje romane više nego svi srpski pisci zajedno. Dva pokušaja u Ateljeu 212, jedan iz sedamdesetih, a drugi iz ovih godina, bila su sračunata na drugačije viđenje Ranjenog orla. Ma kako su glumice Seka Sablić i Ružica Sokić (u dopisanoj ulozi same autorke) sjajno branile delo Mir Jam i njene likove, dramaturška postavka Borislava Mihajlovića Mihiza bojila je odnos prema ovoj autorki dodatnim cinizmom. Danas, 56 godina posle smrti Milice Jakovljević, reditelj Zdravko Šotra ponudio je sopstvenu dramatizaciju a publika je to veoma dobro razumela. I primila. Ako postoji serija koju su masovno gledale samo žene, onda je to Ranjeni orao. Mada, nisu ni muškarci baš imuni od te boljke koja se zove sentiment. Publika je danas ponovo otkrila ovu spisateljicu i odgovori na pitanje zbog čega gledate ovu seriju, sažeti su u nekoliko rečenica: zato što je lepa, zato što su likovi čisti, zato što je lepo slikano, zato što je priča uzbudljiva, nežna, što je sve puno ljubavi... Rečju, prava melodrama kao melem za dušu. Mnoge poznate ličnosti, ali i oni koji su van javne scene, osećaju ovu seriju kao deo svog pedigrea. Tako, nekada popularna pevačica zabavnih melodija Radmila Mikić u ovoj seriji prepoznaje deo svoje porodice po majčinoj liniji sa Senjaka: - Za mene je ova serija sentimentalno putovanje u prošlost. Imala sam ujaka, lepog pilota koji je poginuo braneći zemlju, moj tata je kao diplomirani pravnik svoju prvu službu dobio u Trebinju, a albumi slika iz mamine porodice mi govore kako su se lepo odevale žene tog vremena. Ma koliko danas bila neshvatljiva ideja o ženskoj nevinosti kao preduslovu za sreću, Qubica – Buba Popović, socijalni radnik u penziji, ima potpuno razumevanje za sve tadašnje muke, uz tvrdnju da je novo, poratno vreme, donelo veliku slobodu ženama: - Ja sam mogla dva puta da se udam, da imam decu iz ta dva braka, i da se i treći put udam. Žig raspuštenice u ono vreme bio je kao jaram o vratu. Ranjeni orao spada u one serije koje će svoj život bez sumnje nastaviti reprizama. Sloboda Mićalović će za široke mase zadugo biti Anđelka, a Marinko Madžgalj, kao neverovatno suptilni i tanani njen obožavalac, sada je Safet. O toj specifičnoj glumačkoj igri govori u ovom broju profesorka glume i za mnoge najveća srpska glumica Svetlana Bojković, a zanimljivo je videti i šta kaže reditelj Zdravko Šotra. Baš kao što vam nudimo i odbranu lika i dela Milice Jakovljević iz pera najtiražnije autorke na Balkanu, najprodavanije i najčitanije književnice Qiljane Habjanović-Đurović. LJILJANA HABJANOVIĆ-ĐUROVIĆ Žena etiketa Lenji i neodgovorni kritičari kažu da piše kao Mir Jam, a sugerišu: malograđanski, sentimentalno, nižerazredno Francuzi slave Žorž Sand, Kolet i Fransoaz Sagan, Englezi se diče sa DŽejn Ostin i sestrama Bronte, Hrvati su ozbiljno proučili i visoko vrednuju delo Marije Jurić Zagorke. A mi? Kod nas još traje kobna nesuglasica između čitalačke publike koja evo ni pedeset šest godina posle smrti Mir Jam ne prestaje da čita i voli njene knjige, i lenjih i neodgovornih kritičara koji nisu pročitali nijednu njenu knjigu, ali o njima misle sve najgore, i spremni su da sa visina svoje ničim opravdane umišljenosti rečenicom „piše kao Mir Jam”, odbace knjige mnogih autorki, koje takođe nisu pročitali. Kažu: „Piše kao Mir Jam”, a sugerišu: sentimentalno, malograđanski, nižerazredno. Citiraju komunističke komesare kulture, a misle da su rekli nešto novo i originalno. Knjige Mir Jam su zanimljive. Lepo napisane. Autentične. I emancipatorske, mada površnom čitaocu izgledaju drugačije. Mir Jam je učinila mnogo za preporod žena u Jugoslaviji između Prvog i Drugog svetskog rata. NJene ideje bile su revolucionarne za vreme u kome je radila. A njen život obrazovane, nezavisne, uspešne i samosvesne žene bio je uzor mnogima. Devojka u romanima Mir Jam se profesionalno obrazuje, sama preuzima odgovornost za svoj život, čak pomaže obudoveloj majci. A i ona koja se ne školuje, kojoj je san i budućnost dobra udaja za čestitog čoveka koji će je voleti i poštovati, i koga će ona voleti i poštovati (a zar to nije želja svake normalne žene, veliko ili malograđanke?), ima svoju malu biblioteku odabranih romana, svira klavir, prati zbivanja u nauci i društvu, govori i čita na nekom stranom jeziku, najčešće francuskom. Ako je pri tom muslimanka, ona teži da skine zar i feredžu, u čemu je podržava brat savremenih shvatanja. Svaka od ovih junakinja moralne dileme razrešava časno, makar i na svoju štetu. A to što usput ume i da kuva, šije i gaji cveće, i što se prisno ophodi sa muževljevom rodbinom, ne umanjuje ni njenu pamet, ni njeno samopoštovanje. Mir Jam ne prećutkuje ni licemerje, ni nemoral, ni socijalnu nepravdu društva u kome živi. Prikazuje dvoličnost muškaraca koji od devojaka traže „dokaz ljubavi”, a od svoje žene nevinost. Ona savetuje devojkama da čuvaju devičanstvo, ponajviše da bi izbegle sve muke na koje će ih staviti budući suprug. Ali, istovremeno tvrdi: ako je izgubila nevinost, žena nije izgubila dušu. NJene knjige imaju srećan kraj zato što je verovala u ljubav, u trijumf pravde, dobrote i poštenja. Pobeda vrline, to je njena poruka. U vreme najveće slave Mir Jam, neki kritičari grubo su ismevali njen rad. Ali, oni su bili podjednako nemilosrdni i prema Isidori Sekulić, Desanki Maksimović, Anici Savić-Rebac. Svet Mir Jam bilo je građansko društvo. Dolaskom komunista, taj svet je srušen. Nova ideologija tražila je nove teme. Mnogi pisci su se prilagodili. Mnogi su se odrekli svoga dela. (Isidora Sekulić je spalila drugi tom svoje knjige o NJegošu jer se nije dopao Đilasu.) Mir Jam nije htela da se menja. Nije htela da piše politički podobne knjige. Nije htela da navuče maskirnu odeću novog doba – ofucani kostim i izgužvanu suknju, dopunjenu belom bluzom sa reverima, i cipele sa ravnom petom, ni da splete kosu u kike. Nastavila je da hoda poseljačenim Beogradom u elegantnim „salonkama”, ogrnuta raskošnom ljubičastom pelerinom i sa šeširom ispod koga su izvirivale lokne. Samom svojom pojavom govorila je: „Ja sam ono što sam, a ne ono što vi želite da budem.” To nisu mogli da joj oproste. Da se pokorila, da im je prišla, prihvatili bi je. Kao mnoge druge. Možda bi i ona postala akademik. Ovako, presuda je stigla od Đilasa lično, a obnarodovao je Davičo: „Neki drugovi ne pišu komunistički, kako naša stvarnost zahteva. Pišu buržujski, sentimentalno i sladunjavo. Pišu kao Mir Jam”- istakao je. Ili, što reče drug komesar Streljnikov doktoru Živagu: „Svako lično osećanje u umetnosti je malograđansko.” Tako je udaren žig i zapečaćena jedna sudbina. A onda su etiketu počeli da umnožavaju sitne šićardžije i nadobudni lenjivci. Osim što je bila sasvim dobar pisac, Mir Jam je i kao ličnost dostojna svakog poštovanja. Za vreme okupacije nije prihvatila da radi kao novinar. Posle rata nije pristala da se odrekne vrednosti u koje je verovala. Nije htela da izda sebe. Kao što i danas postoje književnici koji neće da pišu politički korektne knjige. Koji više vole da otrpe ignorisanje nekih medija i jednog dela javnosti, i etikete njenih službenih eksponata, nego da iznevere sebe. Jer znaju da je „zaludu čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi”. Nekoliko dana pošto sam u svojoj izdavačkoj kući Globosino Aleksandrija objavila sjajnu knjigu Miljane Laketić Mir Jam, obožavana i unižena, sanjala sam je. Gledala me je i osmehivala se. Bila je srećna. „Ima i zašto”, pomislila sam. Pedeset šest godina je prošlo otkako je umrla, a njeno delo i dalje živi među čitaocima. Šta više jedan pisac može da poželi? Zdravko Šotra, reditelj i scenarista serije Ranjeni orao Puna vera Na prvu probu sam pred glumce izašao sa dilemom - distanca ili puna vera u ono što igramo. Oni su jednodušno podržali ovo drugo Mir Jam? Znao sam samo da se radi o lakom, sladunjavom štivu, koje nije vredno pažnje... Ništa njeno nikada nisam pročitao. Jedino sam gledao Mihizovu dramatizaciju u Sojinoj postavci. Imam njegovo pismo reditelju u kojem doslovno kaže: „Od nekih 600 strana Ranjenog orla uzeo sam samo 10 posto, oko 60 strana. Napravio sam travestiju jednog predratnog srcedrpateljnog ljubavnog romana u komediju, sa ciljem da se podsmehnem i delu i vremenu u kome je nastalo. Stoga preporučujem da i reditelj zauzme ironičnu distancu...” Ono što Mihiz misli i kaže, za nas je uvek imalo značaja. U početku sam smatrao za logično da se i ja postavim u ironičnu distancu. Ali, dok sam mesecima radio na scenariju, neosetno sam krenuo u drugom pravcu. Probao sam da ponešto preosmislim i da tako ublažim ono srcedrpateljno, da pažljivije uradim dijalog i da dopišem koju scenu... A moja najveća nada bila je da ću, koristeći veliko iskustvo u radu sa glumcima, stvoriti ubedljive likove. Ipak sam na prvu probu pred glumce izašao sa dilemom - distanca ili puna vera u ono što igramo. Oni su jednodušno podržali ovo drugo. Radovali su se predstojećem radu i to je za mene bio dobar znak da će ih publika prihvatiti. Sad se od mene traži da objasnim zašto je Ranjeni orao na prečac osvojio. Mislim da se odgovor nalazi u načinu kako smo mi pročitali Mir Jam. Osim toga, naši mediji svih vrsta, uglavnom se bave promocijom prostote. Dovoljno je da toga nema, pa da se ljudi iznenade i obraduju. Ono što je još novo, jeste da smo dobili publiku i među onima koji ne gledaju serije, da se Orao gleda u dijaspori, kao i u svim „bratskim republikama”. Karakterističan je i masovni izliv komplimenata i emocija preko Interneta. Svetlana BojkoviĆ, glumica Igrati žanr Očigledno pre vremena Mir Jam je postavila neka pitanja koja se odnose na večiti muško-ženski, ili žensko-muški sukob koji postoji od kada je sveta i veka. Ona je bila hrabra kada je o tome govorila u vremenu i sredini u kojoj je živela, kada se na svoj način usprotivila malograđanštini. Narod bi rekao – zapevala pre vremena. Ta priča o ženskoj nevinosti na kojoj počiva Ranjeni orao bila je aktuelna i u godinama posle rata, i u mojoj generaciji. Za devojku koja bi izgubila nevinost govorilo se da ju je neko upropastio, što je bila najteža i najstrašnija optužba. Kod nas se u gimnaziji tačno znalo koja je devojka imala seksualni odnos, jer takvih je bilo samo dve-tri. Danas je veoma zanimljivo podsetiti se tih tema i dilema koje je Milica Jakovljević u svojim romanima stavila na dnevni red. Ogromna gledanost serije Ranjeni orao govori o tome da su se ljudi uželeli tog žanra koji je kod nas zapostavljen, rekla bih omalovažen, i ovaj rad Zdravka Šotre je kao pokušaj u startu uspeo. Glumački, bilo je veoma važno igrati naivu kojom su obojeni likovi Mir Jam. Većina glumaca je to uradila sa punim žarom. Oni glumci koji to nisu igrali, koji nisu shvatili žanr koji treba da igraju, verovatno su osećali stid i zazor od onoga što treba da pokažu. Bojeći se patetike, hteli su da budu moderni. I samim tim, ostavili su priču na površini. Izuzetno bih pohvalila scenografiju i kostime koji su doprineli da danas vaskrsne građansko društvo koje smo nekad imali. Pojavom ove serije, u nizu drugih koje se emituju, uspostavljena je zdrava konkurencija.