Kalendarske podele

Naša već poslovična međusobna razjedinjenost, podeljenost i suprotstavljenost, ima različite uzroke, razloge, motive i povode. Podele su različite, tragične i komične, pa se i apel za slogu čita iz simbolike četiri s u grbu kao put nacionalnog spasa. Dosadašnje ekspertize napravljene na osnovu spiskova naših podela ne mogu se zanemariti u pokušajima njihovog razumevanja, ali se suštinski delimo zapravo samo u odnosu prema vremenu u kojem leže koreni svih potonjih naših deoba. Nejednakim računanjem vremena pokazujemo umeće da različito određujemo sebe i iskazujemo svoj odnos prema drugima, što ima za posledicu da i vreme ima nejednak odnos prema nama, obeležavajući sudbinskim deobama i seobama naše istorijsko postojanje. Već na samom početku godine, bog Janus nam kroz tradiciju naših kalendara pokazuje svoja različita lica. Da li od straha pred dvojnošću samog vremena, čiji je završetak u znaku novog početka, tek novi ciklus dočekujemo nesigurno čineći to više puta. Najpre zvanično u okviru važećeg gregorijanskog kalendara 1. januara, potom u okviru Badnjeg dana i Božića 6. i 7. januara koji u narodnoj tradiciji ima značenje novogodišnjih običaja i konačno dočekom Srpske nove godine 14. januara. Dakle, tri puta, jedno te isto, ali u različitim verzijama i u okviru različitih kalendara. Ukoliko se ima u vidu činjenica da se u srpskoj tradiciji svetkuje po čitavu sedmicu i da se pojedini praznici ponavljaju da bi se dopraznovali, onda sadašnja praksa trostrukog dočeka Nove godine tokom prve dve sedmice januara odražava samu suštinu te tradicije. U tom smislu se može reći da Nova godina, zapravo, stvarno počinje u nas kada se završe svi pomenuti praznici i slavlja vezana za različita obeležavanja početka novog vremenskog perioda. U talogu tog iskustva jasno se pokazuje i crta našeg mentaliteta da ono što treba da uradimo efikasno i u određenom vremenu to činimo ekstenzivno i repetitivno. Prema poslovici da se po jutru dan poznaje, način na koji praznujemo vremenski početak pokazatelj je da će nam i tokom godine za mnoge druge poslove trebati više vremena od realno potrebnog i da ćemo se zbog nespremnosti da svoje obaveze izvršimo odjednom započetom vraćati, nastavljati ga ili počinjati iznova. Pokazuje se da u novu godinu ulazimo tri puta i iz nesvesnog verovanja u magijsku snagu kumulativnog dejstva broja tri, što je u hristijanizovanoj verziji izraženo poslovicom da iz tri puta Bog pomaže. Ova tri datumski različita dočeka Nove godine upućuju na postojanje različitih kalendara. Najpre zvanični – gregorijanski, potom, stari – julijanski, po kojem crkva računa vreme i konačno – narodni čije tragove prepoznajemo u božićnim običajima. Prema nekadašnjem godišnjaku, kako su nazivali svoj narodni kalendar, Srbi su godinu određivali po Sunčevom kretanju, a njen početak vezivali za početak leta, odnosno prolećne ravnodnevice kada je proslavljano buđenje vegetacije i obnavljanje prirode. Godina je deljena na mesece, koji su počinjali mladim mesecom, a meseci na nedelje od po šest dana, jer su sedmodnevna nedelja i subota uvedeni sa hrišćanstvom. Nazivom letnik za taj martovski period kao i nazivom leto u značenju godine sačuvano je sećanje na nekadašnji narodni kalendar koji je potisnut i zaboravljen nakon procesa hristijanizacije i uvođenja julijanskog kalendara. Time je dat primat Božiću, a proglašenjem 25. decembra za dan Hristovog rođenja u 4. veku hristijanizovan je dotadašnji veliki grčko-rimski praznik rođenja nepobedivog boga Sunca. Proslavljanjem Božića, kao rođenja novog, mladog Boga, dobija na značaju i badnjedanski obred noćnog bdenja uz vatru u vreme zimskog solsticija, koji je u narodnoj recepciji ovog praznika praćen obnavljanjem starih i stvaranjem novih magijsko-animističkih verovanja i rituala. S obzirom na činjenicu da je taj stari srpski narodni kalendar zaboravljen, danas su u Srba u upotrebi dva kalendara: gregorijanski i julijanski. Međutim, dok gregorijanski služi za orijentaciju u vremenu, julijanski omogućuje snalaženje u duhovnom svetu. Premda se drugi razlikuje od prvog samo po tome što zbog svoje nepreciznosti kasni za njim trinaest dana, njihovo uporedno postojanje u Srba identično je postojanju tradicionalnih i savremenih kalendara i kod drugih naroda: Kineza, Jevreja, muslimana. Držati se svog kalendara znači sačuvati svoje vreme i svoj identitet u vremenu savremenog sveta. Ta kontroverza vezana za uporedno postojanje dva kalendara i dva vremena razrešava se njihovim različitim funkcijama u društvenom i religijskom životu. Poput prvih mapa koje nisu izražavale znanje o geografiji, već su služile za orijentaciju u nedovoljno poznatim predelima, tako i zadržavanjem jednog prevaziđenog i anahronog kalendara nastojimo da održimo matricu sopstvene tradicije. Uloga ovog kalendara nema hronološku već obrednu i prazničnu vrednost. Iako je sa stanovišta egzaktnosti julijanski kalendar netačan, njegovo održavanje u okviru narodne tradicije nije pogrešno. On je u vezi sa sakralnim vremenom oličenim u danima obeleženim svecima i izražava potrebu ne samo da harmonizujemo svoj život sa objektivnim svetom, već i da živimo u skladu sa svojim unutrašnjim ritmom. Dočekom Nove godine po gregorijanskom kalendaru spadamo u manjinsko svetsko stanovništvo koje na ovaj način računa vreme, ali se proslavljanjem Nove godine po julijanskom kalendaru ubrajamo i u onu većinsku populaciju koja se drži svog posebnog kalendara. Iako bi, možda, za mnoge postojanje dva kalendara bila prednost, mi i ovu mogućnost nismo umeli da iskoristimo kao priliku za potvrđivanje sebe i svog identiteta. Proslavljanje Nove godine po gregorijanskom kalendaru počinje zapravo od 1918. godine kada smo se i odrekli sopstvene države, nacionalnog identiteta, jezika, pisma, tradicije i dotadašnjeg julijanskog kalendara. Nesinhronizovano usvajanje novog računanja vremena sa važećim tradicionalnim crkvenim kalendarom, dovelo je do kidanja svetog vremenskog toka uspostavljenog datumima najvećih pravoslavnih praznika. Politikom uništavanja pravoslavne tradicije uspostavljeno je najpre državno obeležavanje, a potom i sve pompeznije slavljenje Nove godine u vreme božićnog posta. Komunisti će procesu potiskivanja i destruiranja srpske nacionalne tradicije dati poseban pečat uspostavljajući nove mitove o bratstvu i jedinstvu, jugoslovenstvu, srpsko-hrvatskom jeziku. Žureći da prestigne i samu sebe, Srbija je bežala od svog identiteta. Odričući se sebe i svojih nacionalnih interesa zbog jugoslovenstva i komunizma, nije se bitno promenila ni kada su te velike istorijske zablude i greške učinjene zbog njihovog ostvarenja otišle na smetlište istorije. Istovetna energija zablude iskazuje se sada kroz ideologiju evropejstva bez alternative i koncept najnovije “druge Srbija” koja ignoriše istinu realne Srbije i odbija da se suoči sa greškama i zločinima počinjenim u prošlosti nad sopstvenim narodom, njegovom kulturom i tradicijom. Sa novim vremenom nije međutim nestala tradicija dotadašnjeg računanja vremena i slavljenja pravoslavnih praznika. Praktikovanje julijanskog kalendara je bio način suprotstavljanja onom zvaničnom, a tim otporom se, u stvari, iskazivao odnos prema otuđenoj državi koja se ranije doživljavala kao tuđa. Iako ga je moderni svet već davno napustio i zamenio gregorijanskim, julijanski kalendar je bio okvir da se ipak sačuva nešto svoje. Vezan prvenstveno za godišnje praznike i slave, ovaj kalendar je bio vremenski orijentir označen crvenim i crnim slovima dana posvećenih određenim svecima. Kada je ideološko crvenilo postalo naša dominantna parareligijska boja, javno poštovanje datuma prema tradicionalnom julijanskom kalendaru nije bilo dozvoljeno. Doček pravoslavne, Srpske nove godine, 13. januara mogao se organizovati samo privatno i krišom u pojedinim kafanama, spremnim najpre da rizikuju radeći te večeri i posle ponoći i u nešto veselijem ambijentu, ali sa zamračenim prozorima. Tako je stvorena reputacija nacionalno osvešćenih mesta koja će se potom pretvoriti u imidž i opšti znak nacionalnog identiteta koji je mogao javno da se ispolji na gradskom trgu. Kada se javno ispolji na takav način, onda je mogao opet da se povuče u javne restorane i privatne domove. Uporedno postojanje dva kalendara oličava i razlike i suprotnosti, deobe i sukobe našeg kolektivnog postojanja u novovekovnoj istoriji. Nekritičko verovanje u novo, kao bolje, lepše i perspektivnije od starog, podrazumevalo je i odricanje od sopstvene tradicije zarad formiranja i potvrđivanja novog identiteta. Realnost koju je kroz svoje ideološke mitove nametala nova vlast nije tako zdušno i nekritički prihvatao i narod. Slaveći svoje praznike po julijanskom kalendaru, on je tragom žive prošlosti čuvao svoju nacionalnu samobitnost. Iako razlika od 13 dana između dva kalendara simbolizuje na neki način i naše zakašnjenje za svetom, držeći se i julijanskog kalendara mi potvrđujemo sklad sa sobom i svojom tradicijom. Postojanje dva uporedna kalendara govori o postojanju dve realnosti, tradicionalne i savremene, a praktikovanje oba kalendara je način da poštujući sopstvenu prošlost pokažemo u sadašnjosti i odnos prema budućnosti.