Od prekobrojnog do legende

Otrcana fraza da je pokojnik otišao u legendu, ne može da se primeni u slučaju Ivana Gubijana (86), osvajača prve olimpijske medalje za nekadašnju novu Jugoslaviju: ulaznicu za večnost obezbedio je davne 1948. na Igrama u Londonu kada je hicem od 54,27 metra osvojio srebrni trofej u bacanju kladiva, na iznenađenje i svojih najbližih. Pre neki dan otkazalo je srce čuvenom olimpijcu. - Dan uoči kvalifikacija, šetajući Londonom, zaradio sam sunčanicu. Počelo je povraćanje, pritisla me je malaksalost, što je bilo najgore, niko nije znao šta se dogodilo. Proveo sam noć prevrćući se na krevetu, tek kasno sam zaspao – pričao je davne 1978. prilikom obeležavanja jubileja, pravdajući se što je toga kobnog dana zaboravio šešir u Olimpijskom selu. Kada se probudio, pored njega su bili vođa atletske ekipe Artur Takač i novinar Milan Kovačević. Poslednji autobus sa olimpijcima davno je otišao put Vemblija. Kada je video koliko je sati, skočio je iz kreveta i zatražio: - Idemo na stadion. Odmah. Znajući koliko naš rekorder može da bude uporan do tvrdoglavosti, Artur Takač je istrčao pred kapiju Olimpijskog sela i stao pred autobus gradskog saobraćaja. Zbunjenom vozaču je kratko rekao da najbrže i najkraćim putem vozi do olimpijskog stadiona. Srećom, Englez je shvatio i odvezao našu uspaničenu trojku do odredišta. Kvalifikacije su već bile počele, ali je rukovodstvo naše reprezentacije isposlovalo da Ivan Gubijan izađe na zaletište. Po cenu velikih napora, uspeo je da se plasira u finale. Do početka poslepodnevne serije, osećajući još veliku iznemoglost, ostao je da leži na klupi i svlačionici. Šta se posle dogodilo, to je istorija, prvi čin legende. Kao da se preporodio, bacao je kladivo u vrhunskoj formi i zauzeo drugo mesto. Naši olimpijci bili su u šoku, a londonske novine su sutradan zabeležile da je Ivan Gubijan, snažni momak iz Beograda, jednim svojim hicem probio ogradu stadiona! Ovih dana, mnogo puta je ponovljeno da je popularni Geza bio trostruki prvak Balkana, drugoplasirani na Mediteranskim igrama, drugi na Prvenstvu Evrope, i da je tokom deset godina bio 31 put državni reprezentativac. Sportom je počeo da se bavi u devetoj godini. Bio je u Bjelovaru vašarski bokser, gimnastičar u Sokolu, fudbalski golman. Wegovom golu malo ko je smeo da se približi: sve je rušio. Učenik slavnog Petra Gojića, bio je trener rekorderima Kreši Račiću i Zvonku Bezjaku, u poslednje vreme Danijeli Janković i Zoranu Lončaru. Kao trener, ostavio je traga u “Partizanu”, “Čukaričkom” i “Milicionaru”, a poslednjih godina bio je na velikoj ceni kod naših vrhunskih sportista u inostranim klubovima. Radeći sa nekima, tokom leta, podizao im je fizičke mogućnosti za čitavih tridesetak procenata. Oni bi mu ponešto i platili, od toga se živelo. Drago Štritof, višestruki jugoslovenski rekorder u trčanju na dugim stazama, prvi komšija, drugovao je sa olimpijskim velikanom pune 62 godine: - Bio je nemaran prema svom zdravlju. Zdravstvenu knjižicu nije overavao. Kada se razboleo, zatekao sam ga u postelji sa jako oteklim nogama. Srce je počelo da posustaje. Dragan Životić, Aleksandar Popović i ja jedva smo ga odvukli na Vojnomedicinsku akademiju. Odmah je odveden na intenzivnu negu. Krenulo je nabolje, ali je odbio pejsmejker. Dok nije dobio stan u nekadašnjoj “Partizanovoj” višespratnici u Vojvode Stepe, dugo je živeo sa porodicom u svlačionici ispod zapadne tribine stadiona JNA. Juniori “Partizana” su posle treninga često odlazili u njegov skromni stan da se poigraju sa njegovom mačkom, zecom i kokoškom, čudeći se neobičnom životu u slozi. Pošao je u London kao rezerva, a dok je ležao u postelji u Olimpijskom selu, čuo je kako je neko od naših ljudi rekao u hodniku: “Neće biti šteta i ako se ne takmiči. I da je zdrav, ne bi ništa postigao.” - Nije mi bilo pravo. I posle svega, kad je trebalo da izađem na pobedničko postolje da primim srebrnu medalju, ispostavilo se da Englezi nisu pripremili jugoslovensku zastavu. Svi radosni, jedini ja utučen, nema moje zastave... Na Vojnoj akademiji bio je omiljen profesor, u penziju je otišao u činu potpukovnika. Kod kuće su ga čekali supruga Roza, kći Hermina i sin Zvonko. U skromnom stanu (nije dopuštao da se bilo šta promeni) na stolu, u dnevnoj sobi, izležavala se čuvena mačka Frka. Mnogi su znali za nju, uginula je, reče Geza, u 24. godini. Da čovek ne poveruje. Na Prvenstvu Evrope 1952, jednim sjajnim hicem, prebacio je svetski rekord. Preko 60 metara. Radujući se, načinio je salto i dotakao liniju kruga na bacalištu. Sudija je podigao crvenu zastavu. Živeo je skromno i kada je jednom pozvan na neku svečanost, nije se odazvao. - Nije imao prikladnu odeću – opravdavao ga je Franjo Mihalić, naša druga srebrna olimpijska medalja. Zahvaljujući Žarku Zečeviću, generalnom sekretaru FK “Partizan”, Geza je ubrzo dobio svečano odelo i jedan džins komplet, a kada ga je oborio autobus na prelazu ispred kuće, opet je Žarko Zečević, na uporno nagovaranje Milice Stojadinović, predsednice Udruženja reprezentativaca Srbije, pomogao da se podvrgne operaciji katarakte. Povraćen mu je vid, a platio je troškove Olimpijski komitet Srbije. Nedavno, našalio se i na račun svojih mnogobrojnih jugoslovenskih rekorda: - Danas i žene bacaju dalje od mene u najboljim danima. A u tim, najboljim danima, harao je na mitinzima širom Evrope, bacajući đule sa četiri okreta, prvi na svetu. Zvonko Sabolović, jedan od najboljih sprintera 50-ih godina, dugogodišnji prijatelj, našalio se aludirajući na njegovu visinu: - Kad bi bacao sa šamlice, dobacio bi do Autokomande! U poređenju sa grmaljima na evropskim bacalištima, kao da je bio zalutao u atletiku; bio je visok 1,72 metar i težak 83 kilograma. Jednom prilikom, žureći na sastanak sa nekom devojkom, pravdao se Šandoru Berecu, fenomenalnom sprinteru i bacaču, nerazdvojnom drugu iz reprezentacije: - E, moj Šanjika, kad bi znao kakve baklave pravi...