Nazivi koji izmiču kontroli

Već dugo vremena pojmovi „anarhista“ i „libertinac“ nerazdvojivo su povezani u svesti aktivista – uključenih ili ne u istoimene organizacije – koji se ovim pojmovima služe da bi odredili svoju političku poziciju na političkoj sceni, ili tačnije rečeno, izvan nje. Isto važi i za one koji ih osporavaju i bore se protiv njih: ne samo zvanični čuvari buržoaskog poretka, već i članovi drugih stranaka, i levih i desnih, novinari svih usmerenja i „javno mnjenje“ koje oblikuju, svi oni anarhiste i libertince stavljaju u isti koš. Do dana današnjeg, ovo spajanje reči za one koji ih koriste, nije izgubilo ništa od svoje podesnosti, mada se oni trude, kao što su oduvek radili, da preciziraju u čemu i zbog čega ovi nazivi ipak nisu sinonimi. Dinamika anarhizma, ističu oni, zbiva se u horizontu kolektivne samoemancipacije radnika, od vlasti koja ih tlači i eksploatiše, što implikuje samooslobođenje pojedinaca – to je libertinska strana – od institucija, normi i uverenja koja ih otuđuju. Međutim, ovako napravljena razlika između pomenutih pojmova samo još više ističe njegovu semantičku i političku komplementarnost. To je razlog zbog koga se i danas francuski nedeljnik anarhističke federacije zove „Libertinski svet“. Sa druge strane, izgleda da izvan uskih krugova za koje država i dalje predstavlja glavnu opasnost po slobode, koje navodno treba da garantuje, povezivanje anarhista i libertinaca prestaje da bude nešto što se razume samo po sebi. Bolje rečeno: čitajući i slušajući ono što se piše i govori o ovoj temi, stiče se utisak o spajanju nespojivih reči. Među političarima i plaćenim perima, uvrežila se navika dihotomnog suprotstavljanja „anarhiste“ i „libertinca“. S jedne strane, nastoji se da anarhizam u okviru „borbe protiv terorizma“ zameni poraženi komunizam – bolje rečeno ono što se pod tim imenom predstavljalo – kao nosioca Zla pored islamskog terorizma; sa druge, epitet „libertinac“ postao je kulturna i medijska etiketa koju svojataju sve vrste lažnih pobunjenika sa ciljem da njom prikriju svoje prihvatanje uspostavljenog poretka (1). Ovaj dvostruki proces satanizacije i neutralizacije, zapravo i nije nešto sasvim novo. Krajem XIX veka anarhizam se utoliko lakše mogao identifikovati sa terorizmom, ukoliko se više u Francuskoj, Rusiji i drugim zemljama, kroz spektakularno izvedene atentate, širila njegova „propaganda delima“. Osim toga, anarhizam odavno u radničkom pokretu, u okviru koga je nastao, važi kao nešto što dovodi do nihilističkog društvenog haosa, sasvim različitog od one koncepcije društva koju je geograf Elize Rekli (Elysee Reclus), opisao kao: „Poredak bez vlasti“ (2). Nihilistički haos, tvrde protivnici; „Poredak bez vlasti”, odgovaraju pristalice Paradoksalno, anarhizam je doživeo još jednu promenu značenja, kada je likovna i književna kritika počela da ovim terminom označava i vrednuje dela umetnika i pisaca „rušitelja buržoaskih estetičkih kodeksa“. To je bio slučaj sa zastupnicima dadaističkog pokreta, „nadrealističke revolucije“, sineastima „novog talasa“ i nekim posleratnim reakcionarnim romansijerima i esejistima, nazvanim „desnim anarhistima“. A reč „libertinac“ počela je da se primenjuje u oblasti šansone (Žorž Brasans, Žak Igelin, Reno), i francuskog kriminalističkog filma (Žan-Pjer Manšet, Frederik Fažardi, Žan-Bernar Pui...). Razdvojen od anarhizma, smeštenog u zastarela učenja o društvenoj promeni, on je praćen oslobođenjem običaja i svesti koje se tako dobro uklopilo u ekonomski liberalizam da je podstaklo nastanak jednog oksimoronskog mutanta, naime izraza: „liberalni libertinac“. Pre nego što je dobio status reklamnog pojma, ovaj izraz je upotrebljen kao optužba kojom je jedan sociolog Francuske komunističke partije (FKP), opisao nastajanje jednog „zavodničkog kapitalizma“, koji je na „socijalnom“ planu represivan, ali je permisivan na „socijetalnom“ - ovaj neologizam je nešto kasnije ušao u ideološku orbitu – kao i desničarska skretanja lidera pobune iz maja ’68, koji su od revolucije zadržali samo revoluciju subjektivnosti (3). Na meti ove kritike bio je pre svih Danijel Kon-Bendit, koji je kao i toliko drugih, „sa mržnje prema moćnima prešao na ljubav prema moći, sa sistematskog osporavanja na ekstatičko prihvatanje, sa gorde nepomirljivosti na pokorno prihvatanje laži i obmana jednog servilnog stava“ (4). Crveni Dani koji je prešao u „Zelene” odmah je optužbu da je „liberalni libertinac“ pretvorio u novi logotip koji ističe njegov „„društveno-ekološki reformizam“ i koji mu od tada omogućava da svoje radno vreme provodi služeći političko-medijskom establišmentu u svojstvu „netipičnog“ profesionalca sredstava javnog mnjenja. Našao se u dobrom društvu jer upravo će pod „liberalno libertinskom“ firmom drugi otpadnik „klasne borbe“ Serž Žili (Serge July), u maju 1981, lansirati novu formulu Liberasiona. Dizajniran da bude „izrazito moderan“ ovaj će dnevnik, prema zamisli svog urednika, zastupati dvostruku liniju: „liberalnu“ filozofa veka prosvetiteljstva, i „libertinsku“ liniju pobunjenih studenata iz maja ’68. Između ova dva perioda intelektualnog ključanja, nalazi se tamna praznina, da ne kažemo crna rupa, poput „rupe u pamćenju“ iz orvelovske 1984: 150 godina nastanka i rasta radničkog pokreta i ideja i ideala koji su pomogli njegov razvoj. Drugim rečima, antikapitalizam koji nije bio u modi u času kada je vladajuća levica krenula u rehabilitovanje tržišta i profita. U stvari, upravo se među „drugom levicom“ koja je najzad uspela da svoje poglede nametne Socijalističkoj partiji, visoko podigla „Liberalno-libertinska“ zastava. Tokom 80-ih godina prošlog veka, sledbenici Lorana Fabijusa i Mišela Rokara, okupljeni u udruženju „Rulo de prentan“, složili su se da, uprkos svojim razlikama, prekinu sa neugodnom socijalističkom prošlošću i da je zamene „modernom“ ekonomijom i „strogošću“ koju ona nameće, praćenom „libertinskim rađanjem kreativnih i inovativnih načina života“, koji su takođe „oslobođeni arhaizma i opterećenja jednog prošlog doba“. To je isto kao i mišljenje Alena Minka (Alain Minc), koji između sednica administrativnog saveta Sen-Gobena, i upravnog odbora zadužbine Sen Simon, u svojim javnim nastupima antinomični izraz „liberalnilibertinac“ koristi za kritiku „šezdesetosmaškog kapitalizma“. Tokom godina, obeležen upravo naglašavanjem nejednakosti, siromaštva i privremenog rada, ovaj „liberalno-libertinski“ spoj će, malo pomalo, izgubiti svoj kredibilitet mada neće dovesti do ponovnog spajanja libertinizma i anarhije. Naprotiv, njihovo rastavljanje će postati još naglašenije. Dok će se anarhizam sve više kriminalizovati, uz reprizu borbi zasnovanih na direktnoj akciji, izazvanih pogoršavanjem uslova života masa i pojačavanjem represije, libertinska pozicija – da ne kažemo poza – u političko-medijskom kompleksu sve više ulazi u modu. O tome svedoči sve veća slava filozofa Mišela Onfrea (Michel Onfray), čiji „hedonistički i ateistički individualizam“, može da u anarhističkim krugovima stvori iluziju jednog „libertinski upravljanog kapitalizma“. Opušten odnos anarhista prema manje ili više nepriličnim svojatanjima imena „libertinac“ nekog može i da začudi. Istina je da nisu oni jedini koji pomenuti pridev pripisuju umetnicima ili delima, koja smetaju samo dokazanim reakcionarima. Međutim, oni će odgovoriti da pretvaranje ove etikete u prevaziđenu oznaku znači protivljenje principima na koje se ona svodi. I dodaće: „Zar obnavljanja i obrti kroz koje ona prolazi ne dokazuju da libertinska stvar u krajnjoj liniji postaje sve popularnija?“ Ne uviđajući da ona gubi mnogo od svoje radikalnosti kad padne u ruke individualizovanog i depolitizovanog kulturalizma. U ovom registru, posredstvom kameleonskog sociologa Filipa Korkifa (Philippe Corcuffe), koji je iz Socijalističke partije prešao kod Zelenih, a od njih otišao u Revolucionarnu komunističku ligu (RKL), pridev „libertinski” se na jedan bestidan način spario sa svojom suprotnošću, socijal-demokratijom i jednim od najčvršćih stubova kapitalizma (5). Ovaj portparol buduće Antikapitalističke stranke poziva se na Rozu, ali i na Luiz Mišel i „revolucionarnog anarhistu“ Eliza Reklija, za čiju knjigu je napisao predgovor. Tu je, bez oklevanja, kvalifikaciju „libertinac“ prilepio uz nekog manje kompromitovanog od „socijaldemokrate“, ali takođe antinomičnog jer se proglašava istovremeno „čegevaristom i libertincem“. Ali, ako zahvaljujući Čeu znamo da se u antiimperijalističkoj borbi gubi i život, onda ćemo u ovoj ličnosti uzalud tražiti tragove antiautoritarizma. Ugrađeno u način života, ovo „kršenje“ učestvuje u obnovi sistema Ova najnovija moda „libertinaca“ koja se širi Francuskom, uključujući i krugove neprijateljski raspoložene prema otporu, koji ova reč obično označava, u velikoj je suprotnosti sa udvostručenim progonom „anarhizma“ koji se, ako ne u stvarnosti a ono svakako u policijskoj prozi, pojavljuje u kovanici „autonomaško-anarhistički pokret“. Apsolutna kulturalizacija sa jedne, i sistematska kriminalizacija sa druge strane. Međutim, to ne treba da nas čudi jer su ova dva procesa povezana. U kontekstu političke i ideološke restauracije suprotstavljanje „socijalnog“” koje sadrži regrutaciju i uniformisanje i „socijetalnog“ koje predstavlja mesto svih vrsta „oslobođenja“, ima za cilj da pokaže kako pokoravanje „ekonomskim zakonima“ ne uključuje odricanje od starih buntovničkih vrednosti. Trenutno, preokupiran svojim ličnim razvojem sitnoburžoaski „libertinac“ odbacuje svaki vid kolektivne emancipacije, doživljene kao pretnja uperena protiv demokratije i pravne države. Smešten u način života koji sebe naziva „stilom“, ovaj „nekonformizam“ više nema razloga da se žali na zvanične norme i kodekse jer njihovo individualno, institucionalizovano, subvencionisano i merkantilizovano „kršenje“ sada čini deo obnavljanja kapitalističke dominacije. Sa svoje strane, uz izričito ili prećutno odobravanje, ili bar ćutanje uživalaca ovih „sloboda“, država sad može da zabrani i kazni svaki oblik borbe, svako ponašanje, pa čak i svaku reč usmerenu na slabljenje ove dominacije. A to znači da „neolibertinci“ ojačanom konzervativizmu dodaju još jedan prefiks. × 1. Setimo se da je neologizam „libertinac“ rođen krajem 50-ih godina XIX veka iz oštrog pera anarhiste Žozefa Dažaka (Joseph Dejacque) koji je žestoko kritikovao kompromise sitne republikanske buržoazije svoga doba. 2. Što ne znači da se, kako tvrde neki protivnici globalizacije „svet može promeniti bez preuzimanja vlasti“. Prvo zato što, da bi se promenio svet, treba od buržoazije oduzeti vlast, drugo zato što vlast kojom se menja društvo, prema anarhistima, ne može da se primenjuje na narod, jer je upravo samoorganizovani narod nosilacte vlasti 3. Michel Clouscard neo-fascisme et ideologie du desire, Denoel, 1973. Le capitalisme de la seduction, Editions socials, 1981. 4. Francois Cusset, La decennie Le grand cochmare des annees 1980. La Decouverte, 2006. 5. Philippe Corcuff „Pour une social-demokcratie libertaire”, Le Monde, 18. oktobar 2000.