Kina kao sudbina

Dok se nova američka administracija priprema za stupanje na dužnost usred teške svetske finansijske krize, moglo bi izgledati kontraproduktivno iznošenje hipoteze da upravo krajnje nestabilna priroda međunarodnog sistema pruža jedinstvenu priliku za kreativnu diplomatiju. Ova mogućnost u sebi krije jednu očiglednu kontradiktornost. Na jednom planu finansijski kolaps predstavlja težak udarac za poziciju Amerike. Iako su američke političke odluke često bile kontroverzne, američki recepti za regulativni svetski finansijski poredak nikada nisu osporeni. Međutim, danas je razočaranost u američku finansijsku politiku veoma rasprostranjena. Razmere krize sprečavaju ostatak sveta da nađe utočište u američkoj dominaciji. Svaka zemlja će morati da da svoj doprinos prevazilaženju krize. Svako će pokušati da stekne nezavisnost od uslova koji su doveli do kolapsa. Ali istovremeno će svako biti primoran da se suoči sa realnošću, odnosno sa činjenicom da se dileme proistekle iz krize mogu rešiti samo zajedničkom akcijom. Čak će i bogate zemlje morati da se suoče sa smanjenjem resursa. Svako će morati ponovo da definiše prioritete. Iz toga će proisteći međunarodni poredak samo ako se dođe do sistema kompatibilnih prioriteta. U suprotnom, međunarodni poredak će se raspasti, što će izazvati katastrofu. Na kraju se sistem, kako politički, tako i ekonomski, može uskladiti samo na dva načina: stvaranjem međunarodnog sistema političke regulacije, koji će imati isti kapacitet kao i ekonomski, ili svođenjem ekonomskih entiteta na nivo kojim mogu upravljati postojeće političke strukture, što bi verovatno dovelo do novog merkantilizma, možda na nivou regionalnog udruživanja. Novi globalni sporazum o modelu Breton Vuds predstavljao bi najbolje rešenje. Uloga Amerike u ovom poduhvatu biće odlučujuća. Američki uticaj će paradoksalno biti veoma veliki u odnosu na skromnost ponašanja Amerike. Moramo prestati da se ponašamo kao da smo uvek u pravu, što je često bilo naša karakteristika, naročito posle raspada Sovjetskog Saveza. Ta ključna činjenica i dugotrajni period skoro neprekidnog svetskog rasta podstakli su previše ljudi da poistovete svetski poredak sa prihvatanjem američkih projekata, uključujući naša unutrašnjopolitička opredeljenja. Rezultat je bio izvesni unilateralizam – na koji se evropski kritičari uporno žale – ili, drugačije rečeno, uspostavljanje jedne vrste takmičenja u kome su se države pozivale da pristupe međunarodnom sistemu usvajajući američke recepte. Još od vremena DŽona F. Kenedija pre pola veka, nijedna nova administracija nije stupala na dužnost noseći toliki teret očekivanja. To je situacija bez presedana u kojoj svi protagonisti na međunarodnoj sceni izražavaju želju da se suoče sa promenama koje je nametnula svetska kriza zajedno sa Amerikom. Neobični efekat novoizabranog predsednika na maštu čovečanstva predstavlja važan element u definisanju novog svetskog poretka. Ali to pruža jednu mogućnost, a ne stvara jednu politiku. Konačni izazov se sastoji u transformisanju zajedničke zabrinutosti većine zemalja (i svih vodećih zemalja) zbog ekonomske krize, zajedno sa strahom od džihadističkog terorizma, u zajedničku strategiju ojačanu svešću da za probleme kao što su neširenje oružja za masovno uništenje, energija i klimatske promene ne postoje nacionalna ili regionalna rešenja. Najveća greška koju bi nova administracija mogla da napravi jeste da se uljuljkava u svojoj početnoj popularnosti. Sadašnji kooperativni stav mora biti pretočen u veliku strategiju koja će prevazići kontroverze iz nedavne prošlosti. Američki unilateralizam je imao neke osnove, ali je postao i alibi za ključnu razliku između Amerike i Evrope: Amerika se i dalje ponaša kao nacionalna država koja ima pravo da od svojih sopstvenih građana traži žrtve u ime budućnosti, dok se Evropa, koja se nalazi na pola puta između napuštanja nacionalnih karakteristika i novog političkog sistema koji još nije definisan, teže odriče sopstvenih beneficija i više voli “meku silu”. Većina kontroverzi između dve obale Atlantika bile su suštinske prirode i samo u manjoj meri proceduralnog karaktera: manifestovale su se nezavisno od intenziteta konsultacija. Partnerstvo između Amerike i Evrope zasnivalo se više na zajedničkoj politici nego na usklađenim procedurama. Uloga Kine je ključna i u novom svetskom poretku. Odnos, koji je na obe strane počeo u suštini kao strateški plan da se zajednički protivnik dovede u nepriliku, razvijao se decenijama da bi postao stub međunarodnog sistema. Kina je omogućila eksploziju američke potrošnje tako što je kupovala američki dug: Amerika je doprinela modernizaciji i privrednim reformama u Kini otvaranjem svog tržišta za kinesku robu. Obe strane precenjuju trajanje ovog sporazuma. Ali dok je trajao, on je podsticao svetski rast bez presedana, umanjujući čak i zabrinutost zbog uloge Kine kada bude postala supersila u punoj snazi. Neprijateljstvo između ova dva stuba međunarodnog sistema napravilo bi veću štetu nego korist i iz toga na kraju ne bi proisteklo ništa dobro ni za koga. Ovu perspektivu treba čuvati i jačati. Obema obalama Pacifika potrebna je međusobna saradnja da bi se suočile sa posledicama finansijske krize. Sada kada je svetski finansijski krah uništio tržište za izvoz kineske robe, Peking podstiče razvoj infrastrukture i domaću potrošnju. Neće biti lako brzo promeniti pravac i stopa kineskog rasta bi mogla pasti i ispod 7,5 odsto, cifre koju su kineski stručnjaci uvek smatrali pragom za političku stabilnost. Americi je potrebna saradnja Kine da bi popravila neuravnoteženost bilansa plaćanja i sprečila da veliki deficit pokrene razarajuću inflaciju. Budući model svetskog ekonomskog poretka u velikoj meri zavisi od odnosa koji će Kina i Amerika izgraditi narednih godina. Frustrirana Kina mogla bi doći u iskušenje da izgradi isključivo regionalnu azijsku strukturu, čije jezgro je već sadržano u Aseanu „plus tri”, savezu zemalja jugoistočne Azije zajedno sa Kinom, Japanom i Južnom Korejom. Isto tako, ako Amerika poveća protekcionizam ili počne da posmatra Kinu kao dugoročnog neprijatelja, jedno obistinjeno proročanstvo moglo bi pomračiti izglede za stvaranje svetskog poretka. Povratak merkantilizmu i diplomatiji iz 19. veka podelio bi svet na konkurentske regionalne entitete, što bi imalo opasne posledice na budućnost. Kinesko-američki odnosi moraju dostići novi nivo. Aktuelna kriza se može prevazići samo razvijanjem osećaja za zajedničke ciljeve. Teme poput neširenja oružja za masovno uništenje, energija i ekologija zahtevaju bliskije odnose između Kine i Amerike. Sadašnja generacija lidera ima priliku da odnose između te dve zemlje zasnuje na zajedničkoj sudbini, kao što se u posleratnom periodu dogodilo sa odnosima između Amerike i Evrope, sa jedinom razlikom u tome što su današnji izazovi više politički i ekonomski nego vojni. Ovom vizijom moraju biti obuhvaćene i zemlje poput Japana, Koreje, Indije, Indonezije, Australije i Novog Zelanda, ili kao integralni delovi transpacifičke strukture, ili kroz regionalne sporazume o specifičnim pitanjima kao što su energija, neširenje oružja za masovno uništenje i ekologija. Složenost sveta koji se upravo sada rađa zahteva od Amerike pristup koji će biti više istorijski od insistiranja na tome da za svaki problem postoji konačno rešenje u programima sa vremenskim ograničenjima koja su često povezana sa unutrašnjopolitičkim procesima. Moramo naučiti da delujemo u granicama mogućeg i pripremiti se da postignemo konačne ciljeve kroz niz nijansi. Svetski poredak postaje trajan samo ako su njegovi učesnici zajednički učestvovali ne samo u njegovoj izgradnji, već i u njegovoj odbrani. Na taj način će Amerika i njeni potencijalni partneri imati jedinstvenu priliku da trenutak krize pretvore u tračak nade. La Stampa Partnerstvo koje bi moglo da promeni svet Prošle nedelje je u kineskom glavnom gradu bio i jedan od ljudi koji je založio svoj veliki autoritet za predsedničkog kandidata Baraka Obamu. Wegova poruka odražava svu ozbiljnost situacije u kojoj je današnja Amerika Kad me je predsednik DŽimi Karter 1978. godine poslao u Kinu da pokrenem tajne pregovore koji su rezultirali normalizacijom američko-kineskih odnosa, u Pekingu je živelo samo 1.200 stranaca; pre neki dan je 1.100 američkih zvaničnika prešlo u novu ambasadu SAD – a procenjuje se da 150.000 stranaca sada živi u tom gradu. Naš svet je drugačiji, bolji i bezbedniji zbog te normalizacije. Gotovo od početka je pospešivana bezbednosna saradnja koja je donela istinsku korist i Sjedinjenim Državama i Kini. Efekat je bio promena hladnoratovske globalne šahovske table – na štetu Sovjetskog Saveza. Indirektno, normalizacija je doprinela odluci Denga Sjaopinga da pokrene sveobuhvatne ekonomske reforme. Privredni rast Kine bi se mnogo teže odvijao bez ekspanzije u američko-kineskim trgovinskim i finansijskim odnosima koji su pratili normalizaciju. Kakav je trenutni geostrateški status američko-kineskih odnosa? U jednom članku časopisa “Qaovang” (od 14. jula 2008. godine) ti odnosi se opisuju kao odnosi “složene uzajamne zavisnosti”, u kojima obe strane procenjuju jedna drugu u pragmatičkom i umerenom smislu i u kojima “obe strane mogu da se takmiče i konsultuju u okviru postojećih međunarodnih pravila”. Istina, Kina, koja doživljava globalni uspon, predstavlja revizionističku silu budući da želi značajne promene u međunarodnom sistemu, ali na njima radi na strpljiv, razborit i miroljubiv način. Amerikanci koji se bave međunarodnim odnosima posebno cene činjenicu da se kinesko strateško mišljenje udaljilo od pojmova globalnog klasnog sukoba i nasilne revolucije, ističući umesto toga “miroljubivi uspon” Kine u pogledu globalnog uticaja prilikom zalaganja za “harmonični svet”. Takve zajedničke perspektive takođe olakšavaju obema stranama izlazak na kraj sa preostalim ili potencijalnim nesporazumima i saradnju u pogledu takvih izazova kao što je nuklearni program Severne Koreje. Ako uvek budemo imali na umu centralni značaj naše uzajamne zavisnosti, moći ćemo da se izborimo sa drugim spornim pitanjima. Šta bi sada trebalo da bude naš zajednički veliki cilj? Naš odnos ne može biti statičan; ili će se proširiti ili će se suziti. Svet će imati koristi, kao i naše zemlje, ako dođe do proširenja. Kao praktičan korak, moramo proširiti i produbiti našu geostratešku saradnju, pored neposredne potrebe za tesnom saradnjom u borbi protiv ekonomske krize. Kina je neophodna kao direktan učesnik u dijalogu sa Iranom, pošto će i ona biti pogođena ako pregovarački napori propadnu. Američko-kineske konsultacije u pogledu Indije i Pakistana možda mogu dovesti do efikasnijeg posredovanja, čak i ako ono bude nezvanično, pošto bi sukob između te dve zemlje predstavljao regionalnu katastrofu. Kina bi trebalo aktivno da se uključi u rešavanje izraelsko-palestinskog sukoba, koji sve više predstavlja opasnost od radikalizovanog i nestabilnog Bliskog istoka. Moramo da osmislimo zajedničko gledište kad je reč o načinu borbe protiv globalnih pretnji koje proističu iz klimatskih promena. Treba da razmotrimo mogućnost stvaranja većih mirovnih snaga UN pripravnih za raspoređivanje u neuspelim državama. Treba da raspravimo kako bi međunarodna inicijativa u pravcu globalnog usvajanja potpune eliminacije nuklearnog oružja mogla doprineti sprečavanju daljeg širenja nuklearnog oružja. Sigurno je da moramo tesno sarađivati u proširivanju sadašnje G8 – grupe osam vodećih industrijskih država – na G14 ili G16, radi proširenja globalnog kruga onih koji donose odluke i radi obuhvatnijeg odgovora na ekonomsku krizu. Međutim, da bismo sve to postigli, treba nam nezvanična G2. Odnosi između Sjedinjenih Država i Kine moraju predstavljati sveobuhvatno partnerstvo, slično našim odnosima sa Evropom i Japanom. Naši lideri se stoga moraju nezvanično sastajati na redovnoj bazi radi sveobuhvatnih ličnih diskusija ne samo o našim bilateralnim odnosima, već o svetu uopšte. Sve to ukazuje i na politički i na filozofski ambiciozan kurs. Kinesko naglašavanje “harmonije” može da posluži kao korisna polazna tačka za američko-kineske samite. U vremenu u kojem su rizici od veoma destruktivnog “sudara civilizacija” sve veći, hitno je potrebno osmišljeno promovisanje istinskog pomirenja civilizacija. To je zadatak koji bi novoizabranom predsedniku Baraku Obami – pomiritelju po prirodi – trebalo da odgovara, i koji bi predsednik Hu Đintao – tvorac ideje “harmoničnog sveta” – trebalo da pozdravi. To je misija dostojna dveju zemalja sa najvećim potencijalom za oblikovanje naše zajedničke budućnosti. Zbignjev Bžežinski (Ovaj tekst je zasnovan na prošlonedeljnom autorovom govoru u Pekingu.)