Cena samoobmanjivanja

Na sedmu godišnjicu bombardovanja Srbije, Noam Čomski je izjavio (pozivajući se na najautoritativnije izvore iz samog vrha Klintonove administracije - Strouba Talbota i DŽona Norisa) da bombardovanje nije izvedeno zbog brige za Albance, “već zato što Srbija nije sprovodila tražene socijalne i ekonomske reforme, što znači da je to bio poslednji deo Evrope koji se nije povinovao neoliberalnim programima pod upravom SAD, pa je to moralo da bude uklonjeno”. Da li je tadašnji režim bio dalekovid ili samo zaljubljen u društvenu (državnu) svojinu, danas nije najjasnije, ali je savršeno jasno da nas na desetu godišnjicu mogu ponovo bombardovati samo zato što kreatori naše ekonomske politike još nisu čuli da je na delu obrnut proces od onoga koji se ovde bezglavo sprovodi i da smo mi jedina teritorija u Evropi koja se nije povinovala programima državnog kapitalizma pod upravom SAD, već tvrdoglavo istrajavamo na propalom neoliberalnom konceptu, što će, ako se hitno ne opametimo, morati ponovo da bude otklonjeno. A znamo već kako. Godine 1999. je bilo dovoljno (sa)znanja da je nužna obnova zemlje, ali je to dočekano na nož. Ismejavalo se na sva usta. Uprkos tome mnogo se toga izgradilo i obnovilo. I, onda su došli “laici”. “Konfiskovali su društvenu svojinu, i takvu, nikakvu, rasprodali je na doboš.” Da je naša imovina bila nikakva, bila bi odličan primer dokaza nužnosti prelaska na neoliberalne programe. Nasuprot tome, naš primer je bio opasna jeres koja je rušila dogmu. “Beda dolazi” a krivih je mnogo. Dobar deo naroda, koji je danas bez posla, ludovao je za novim kapitalizmom žešće nego žedan za vodom u pustinji. Mnogima od njih se činilo kao da sede na gomili žara. U suštini smatralo se da će poteći reka dolara, da će se zarada meriti njihovim hiljadama, ali da će ponašanje ostati socijalističko, “da niko neće moće tako malo da nas plati koliko mi možemo malo da radimo”. Slavopojka koja je dočekala današnje “laike” i ostapbenderovce, mahere i manipulatore (tadašnje eksperte), među njima i one koji su, iako tobože vrlo poznati i priznati u inostranstvu, rešili sve to da napuste, da nam pomognu, čak i na svoju štetu, da se rešimo naše “nikakve” imovine, bila je neumerena do krajnjeg neukusa. Dovoljno je bilo samo da se muca i cedi neki novogovor kroz zube, da se ispale isprazni rafali stranih fraza, pa da mediji i masa potpuno polude. Horde novinara sve su unisono dizali u nebesa ljude bez znanja, struke, ugleda, bez ikakvog iskustva, izuzev naravno znanja, struke i iskustva u otporu režimu. Ostali se nisu pitali iako su znali prostu istinu da nijedan seljak ne ruši pre nego što isplanira i ne obezbedi gde će da prezimi. Ali uzalud. Silom su postali nevoljne žrtve neoliberalnog ludila onih koji su umeli da ruše a da, kako vidimo i osećamo, nikakav plan za novogradnju nisu imali, ali koji su instinktivno shvatili da su golim rukama uhvatili “zlatno tele” za rogove; oglodali su sve plodove i ispili sve sokove revolucije koja ih je iz mulja izbacila na površinu, preduhitrivši da ona, kako to uobičajava, pojede njih. Turci su, naravno, bili umereniji. I to mnogo! Turska je za ono vreme bila moćna i ozbiljna država. Lopove je, između ostalog, držala u “prokletoj avliji”. Koliko da se ne ukvare. Dragan Vidaković, Prilike