Pozovimo se na snagu zajednice

Veru u globalizaciju ste među prvima videli kao novu religiju našeg doba? - Strah se često koristi u svrhu učvršćivanja moći. Uvek imamo nekog ljutitog Boga koji ne toleriše odstupanje od doktrine. Do kraja XIX veka, pod uticajem industrijske revolucije, ukorenilo se osećanje da je tradicionalni Bog mrtav i da je iza njega ostalo upražnjeno mesto. To mesto zauzela je tehnokratija: grupa ljudi koja je novom doktrinom zamenila doktrinu starog Boga. Vremenom je ekonomija postala nova religija, dok je jezik religijske doktrine zamenjen tehnokratskim žargonom. Uspon i razvoj svih civilizacija danas gledamo kroz ekonomiju. Gde su pukotine u modelu globalizacije? - Najveću pukotinu u stvari prave nastojanja onih koji tvrde da globalizaciju treba da tretiramo kao ideologiju. Globalizacija je jednostavno sredstvo, budemo li joj pridavali više vrednosti upašćemo u nevolje. Zagovornici globalizacije udružili su se sa verskim fundamentalistima u SAD i drugde. Otkud to savezništvo? - Zaista je čudna koalicija zagovornika neizbežnih tržišnih sila i verskih fundamentalista. Nauka i tehnologija su te koje bi trebalo da podržavaju globalizaciju, ali to ipak čine verski fundamentalisti koji se oštro protive nauci i tehnologiji kad god mogu – pogledajmo njihove reakcije na evoluciju ili istraživanje vezano za matične ćelije. Mislim da je ono što ih povezuje upravo vera u apsolutne sile. Da li je moguće da različite države dođu do novih ideja koje će im pomoći da kontrolišu svoju budućnost? - Za ljudski rod bilo bi jako dobro ako bismo naučili da povučemo granicu između vere i opšteg dobra. Slepa vera u tehnologiju i agresivna i kratkovida vera u ekonomiju ne doprinose opštem dobru. Takva vera je u stanju da svet gleda samo kroz brzinu i napredak. Stalno ubrzanje ostavlja posledice i na ljude – od globalnog zagrevanja, preko uništenja morske i rečne faune, degradacije prirodne sredine, do potpunog očaja miliona siromašnih i raseljenih ljudi koji ne znaju da se uklope u taj ekonomski model. Umesto nastojanja da ga ubrzamo, treba da nađemo način da taj ekonomski motor učinimo efikasnijim, humanijim. Tom motoru treba da dodamo dobar volan, umesto da stalno pritiskamo gas. Stvar je jednostavna: brzina nije merilo civilizacije, razboritost jeste. Mi imamo moć da odaberemo i oblikujemo budućnost. Da bismo uspeli, moramo da se vratimo etici koja je hiljadama godina omogućavala civilizacijama da opstaju i da se razvijaju. Slepa globalizacija ne priznaje mogućnost izbora i zato njeno vreme prolazi. Kad se talas slomi? - Sve priče o civilizacijama imaju jedan zajednički element – pojedinci misle da razumeju mehanizme svojih društava. To razumevanje implicira i samouverenost u nastojanju da društvo učinimo boljim. Ili, u najgorem slučaju, samouverenost u prihvatanju mogućnosti da možemo da ga učinimo boljim. Osnovna karakteristika liderstva jeste vera u postojanje izbora. Iznenađuje činjenica da mnogi koji sebe smatraju liderima u to ne veruju. Oni misle da je njihov posao da razumeju moć i menadžment i tu i tamo isprave nešto što, po njihovom mišljenju, ne ide kako treba. Aktuelne istine uzimaju zdravo za gotovo, zbog čega su u suštini i pasivni. U svakom slučaju, snaga date civilizacije – tj. njena mogućnost da bira – slabi. Pokušaću da obrnem pitanje. Šta je sa varvarima? - Varvarstvo možemo da definišemo kao nasilje nad individualnim poimanjem sebe kao građanina. To nasilje se temelji na verovanju da je istina otkrivena. Religiozna, rasna ili ekonomska istina – svejedno. Čak i naučna. U svetlu lažne istine čini nam se da istorija posrće i bliži se kraju. Čini nam se da je na delu Usud. Ako ekonomiju i tehnologiju shvatimo kao dve nezaustavljive sile današnjice, onda je kontrola tu samo da bi ih kao takve predstavila. Porast vrednosti raznih diploma iz menadžmenta kao i velikih korporacija koje vode tehnokrate doprinelo je zamagljivanju razlike između menadžmenta i liderstva. Ako se liderstvo svede na menadžment, nema rešenja za naše probleme. Konkretno? Pogledajmo dug zemalja trećeg sveta koji ulazi u svoju treću deceniju. Dug ne može da bude izmiren i beskoristan je i za slobodno tržište i za dužnike. Bukvalno je obogaljio čitave oblasti. A imali smo 25 godina da taj problem lako rešimo, jer imamo vekovno iskustvo u rešavanju problema dugovanja i u privatnom i u državnom sektoru. Šta je prepreka rešenju? - Vera u nespornost datog ekonomskog sistema i previše komplikovan menadžment. U tom slučaju najčešći izraz građanskog duha predstavljaju odanost, pripadanje i prihvatanje. Takav je svet nesiguran i plaši se izbora. To je svet populizma, ili preciznije – lažnog populizma sa jakim i brzo prolaznim emocijama. To je ružno lice nacionalizma. Ili ono što bih nazvao negativnim nacionalizmom. Neki od nas tom prizoru okreću leđa, previše zauzeti zaradom, uvereni da ljudski rod vođen ličnim interesom, kome je data sloboda da dela na globalnom nivou, može da uspostavi dinamiku koja će stvoriti blagostanje i osnažiti demokratiju. Većina nas se ipak samo čini odsutnima u iščekivanju da se talas konačno razbije. Naposletku, sve ima kraj. Svaki pojedinačni život svedoči tome. I ništa nije sigurno, osim činjenice da svemu dođe kraj. Mogućnost obnove zavisi od naše sposobnosti da u tom međuprostoru nađemo opcije koje će nam pomoći da oblikujemo novu etapu svog života. Treba pažljivije da ispitamo druge sile koje se danas pojavljuju – od sporadičnih sukoba do nacionalnih država, od genocida i monopola i zamaskiranih oblika inflacije, te novog praktičnog interesa u etici i pozitivnim formama nacionalizma i novog interesa za državljanstvo. Mnogi pomenuti fenomeni su uzbudljivi. Neki od njih veoma opasni. A svi su stvarni. Postoji jedna osnovna razlika između privatne i društvene promene. Porodice, za svu njihovu snagu, imaju svoje neizbežne, zahtevajuće istine. Kretanje kroz vreme koje je za pojedinačne živote tako teško, može biti lakše za društva. Ako se ne prepustimo besu, očajanju ili ideologiji izvesnosti, društvo nam dopušta da se pozovemo na snagu zajednice. To je snaga drugog čija realnost potvrđuje našu snagu.  Queen’s Quarterly Prevod sa engleskog MILANA BABIĆ