Radnja A i radnja B

Veoma me je iznenadilo to što je Zoran Ćirić objavio u NIN-u svoju u „Politici“ već objavljenu kolumnu, uz obrazloženje da je verziju za „Politiku“ skratio na suges- tiju urednika rubrike. Sa g. Ćirićem sam više od godinu dana uspešno sarađivao i u okviru te uobičajene korek- tne komunikacije on je, kao jedan od retkih kolumnista, pre nego što je pisao tekst, prethodno obaveštavao ured- nika rubrike, tj. mene, o čemu će da piše, pa smo, kao što je to i prirodno, povremeno razmenjivali utiske o do- gađaju ili pojavi koja je pred- met budućeg teksta. U okviru takvih uobičajenih kontaka- ta, ja sam, kad je Ćirić rekao da je voljan da napiše tekst o tome ko nije (a ko jeste) bio na sahrani Bogdana Tirnanića, imajući u vidu našu dota- dašnju neformalnu razmenu mišljenja o temama, izrekao svoje rezerve prema novins- kim tekstovima u kojima se neko kritikuje a neko hvali zato što (ni)je prisustvovao jednom takvom događaju. Kad je gospodin Ćirić poslao tekst, to svoje mišljenje sam ponovio, smatrajući neukus- nom pohvalu prisustva bilo koje ličnosti na sahrani, pa makar to bio i predsednik države. I gospodin Ćirić je, ne pokazujući nimalo da se protivi takvom mišljenju, odmah rekao da će sutradan poslati nešto izmenjenu verziju teksta. Verziju koju je „Politika“ i objavila. Ko- lumnista Ćirić je, dakle: A) bez ikakvog iskazanog nesla- ganja sam skratio i poslao ra- di objavljivanja u „Politici“ sopstvenu kolumnu i B) posle objavljivanja u „Politici“, isti tekst, samo u nešto ši- roj verziji, objavio u NIN-u. Radnja A je u novinarstvu uvek isključivala radnju B. Ili gospodin Ćirić uvodi neka nova pravila.