Ujedinjenje Nemačke je katastrofa

Veliki nemački pisac je objavio svoje dnevnike. Jedna od tema koje je otvorio je pitanje svih nemačkih pitanja i pitanje jednog od najvažnijih događaja u posleratnoj Evropi: ujedinjenje Nemačke. Ostaje činjenica da su i njegove najmračnije prognoze iz vremena opšte euforije uveliko prevaziđene. • „Gostima nije bilo do slavlja”, zapisali ste u vašem dnevniku, posle posete jednom restoranu u Berlinu 30. oktobra 1990. Kako vam danas izgleda bilans ujedinjene Nemačke? Jedna od mojih bojazni bila je da neće doći do ujedinjenja, nego do priključenja (Anschluss) Istočne Nemačke Zapadnoj i da bi sa Berlinom kao glavnim gradom mogla da nastane centralistički vođena država. No, to se, hvala Bogu, nije dogodilo. Ali sve moje druge crne misli i zle slutnje ne samo da su se obistinile, nego su se ispunile i to još u gorem i strašnijem obimu. Pogledajmo samo instituciju za privatizaciju u istočnom delu Nemačke, nazvanu „trojhand“ (Treuhand). Stvorena je van kontrole nemačkog parlamenta. Reč je o prilično kriminalnoj firmi. O „trojhandu” do danas znamo vrlo malo, tek vrh sante leda. Nadalje, nisam mogao ni da sanjam kako će dvadeset godina posle ujedinjenja još uvek vladati takva nejednakost. Sem toga, odlazak ljudi iz Istočne Nemačke se nastavlja i pojedine regije su opustele, bez stanovnika su. Valja istaći i da je učinjeno suviše malo sa zapadnonemačke strane, kako bi se pozabavili biografijama tih 17 miliona ljudi Istoč ne Nemačke, koji su 40 godina živeli pod diktaturom. Zadovoljili smo se da sebe vidimo kao pobednike. Zapadni Nemci su ujedinjenje videli kao prosto proširivanje i uvećavanje našeg privrednog prostora. Verovali smo kako sve probleme možemo da rešimo novcem. I to je bilo samo jalovo pumpanje novca. Ovo šta danas doživljavamo kao veliku finansijsku krizu pljačkaškog kapitalizma, počelo je da se nazire već tada. Sada jedemo supu, koju smo sami pripremali i kuvali. • Šta za vas predstavlja pad Berlinskog zida? Bio sam srećan što podela Nemačke pripada prošlosti. A ja zid nisam video samo kao podelu Nemačke, nego i kao podelu Evrope. • Postoji argument koji brani podelu Nemačke i tvrdi da je valja prihvatiti kao odmazdu za nemač ku krivicu. To nikada nije bio moj argumenat. Uvek sam bio protiv podele, ali sam istovremeno i protiv načina kako je postignuto ujedinjenje. Stvarno ujedinjenje nemamo ni do danas. Državno ujedinjenje je urađeno, ali ono postoji samo na hartiji. • Samo ujedinjenje vam nije bilo sumnjivo? Ne. U svim prilozima koje sam ranije napisao zalažem se za ujedinjenje. Sigurno je i da sam verovao da će zid da postoji mnogo duže. Ali ja sam uvek govorio da velesile mogu da podele Nemač ku kako žele: privredno, politički, vojno – ali Nemač ka u kulturnom pogledu ostaje jedinstvena nacija, pa čak kada se nalazi u svađi sama sa sobom. • Kako bi, po vama, morao da izgleda model koji bi bio pravedan prema 17 miliona ljudi u Istočnoj Nemačkoj? Postojali su predlozi i nacrti za novi ustav, na primer, onaj grupe „Bündnis 90”. Poslednji 146. član ustava Zapadne Nemačke kaže, da u slučaju ujedinjenja zemlje, nemačkom narodu valja predložiti novi ustav. Tada bi imali novi sukob oko ustava. Ali bi građani Istočne Nemačke imali osećaj da su uzete u obzir i njihove želje i iskustva. Ali ovaj predlog od strane „Bündnis 90” vlada Zapadne Nemačke u Bonu je potpuno ignorisala. Sve je urađeno članom o priključenju Istočne Nemačke Zapadnoj. • Ali zar politika ne trčkara za političkim događanjima i ne stenje isplaženog jezika? To što predlaž ete praktično nije bilo moguće izvesti. Niko ne bi mogao da preuzme odgovornost za vaš projekat, nije postojala realna politička snaga? Šta znači „nije se moglo”?! Pa to niko nije ni pokušao. Sve se odigravalo po motu: Vi u Istočnoj Nemač koj ima da sve radite kao mi na Zapadu. Ako nas poslušate, bićete bogati kao i mi. Ali Zapad je Istoku ponudio samo obećanja, ali ne i investicije. U Zapadnoj Nemačkoj smo 1948. imali monetarnu reformu. Prvobitni plan je bio da odmah posle Drugog svetskog rata privatizujemo velike firme kao što su „Zalcgiter” (Salzgitter) ili „Folksvagen”. Ali ekonomistima je bilo jasno da u tom slučaju te firme neće moće da opstanu. Zato je Ludvig Erhard rešio da ih prvo nacionalizuje i kad ih je tako sanirao državnim novcem počeo je da izdaje akcije. Ovako je moglo da se uradi i sa firmama u bivšoj Istočnoj Nemačkoj. • Vaše zalaganje za istočne Nemce u njihovim očima izgleda kao nešto vanredno, plemenito. Vaš zapadnonemač ki glas jeste veoma važan, jer predstavljate za mnoge intelektualnog vođu zemlje. Prosto sam ovo video kao moju moguć nost, jer mnogi ljudi ne mogu da stignu do medija, njihov glas ne može da se čuje u javnosti. Na đubrište nije bačena samo istočnonemačka privreda, već i istočnonemačka literatura i slikarstvo. Krista Volf je na Zapadu bila predstavljena i slavljena kao jedan od vodećih pisaca Istočne Nemačke. Posle ujedinjenja, ođednom je postala jedno ništa, a mediji su počeli da je napadaju, vređaju, pljuju. • Kao i u svim vašim knjigama, tako je slučaj i sa ovim vašim dnevnikom: vaše simpatije su uvek na strani onih koji su u istoriji poraž eni. Nije li ovakav način gledanja na stvari suviše jednostran? Istorija pobednika je takva da oni sami pišu istoriju, a to znači da je falsifikuju. Ovako pisana istorija može da se popravi samo tako što će se uzeti u obzir i glasovi „odozdo”, dakle, ne samo oni sjajnih pobednika. Izmeđ u ostalog ovo je oduvek bio zadatak literature. Šta bismo mi znali o verskom Tridesetogodišnjem ratu (katolič ko-protestantski rat u Nemačkoj 1618-1648, prim. prev.), da su nam ostale sačuvane samo suvoparne činjenice, brojke, kao što su pobede i porazi? Na sreću, sačuvana su nam pismena svedočenja Grimelshauzena (Grimmelshausen). • Zar i istočni Nemci nisu bili pomalo lakoverni, naivni? Oni su, očevidno, verovali da kancelar Kol može da upravlja privredom na isti način kao i istočnonemač ki ministar planske ekonomije Ginter Mitag. Ovo je za mene predstavljalo veliko iznenađenje. Nasuprot, recimo, Čeha ili Poljaka, građani Istočne Nemačke imali su mogućnost da preko zapadnonemačke televizije svakodnevno vide kako zaista u stvarnosti kapitalizam funkcioniše. • Da li bi bilo korisno i dobro da se ljudima otvoreno reklo koliko će stvarno da košta ujedinjenje Nemačke? Oskar Lafonten je bio jedini nemač ki političar sa Zapada koji je otvoreno rekao tu istinu, ali on je to izgovorio hladno, kao čovek koji dolazi sa Zapada, a da pri tome nije dao ljudima alternativu. • Da li vas je iznenadio jak nacionalni osećaj mnogih istočnih Nemaca Iznenadila me je promena parola. Prvo se u Istočnoj Nemačkoj čulo „Mi smo narod”, a onda je to zamenjena sa „Mi smo jedan narod”. Sve je praćeno ratnim zastavama carske Nemačke, koje su nosili pristaše radikalne desnice. Očevidno je u Istoč noj Nemačkoj postojao potencijal, koji je godinama bio potiskivan a onda je posle ujedinjenja naglo isplivao na površinu i buknuo. • Pored svih iskušenja i teškoća, istočni Nemci su do sada sve podneli mirno. LJudi mogu da se zalažu za neki cilj samo ako im političari predoče činjenice, istinu. Ovde su zatajili nemački novinari jer, na primer, nisu pisali o prljavim manipulacijama „trojhanda”. • Možda su ljudi, ipak, zadovoljni situacijom u Istočnoj Nemačkoj poslednjih dvadeset godina? Postoji otpor, otpor negacije, koji se manifestuje u apatiji, u nezainteresovanosti za politiku. Nizak procenat učešća na političkim izborima predstavlja dokaz za ovu tvrdnju. A i ljudi sve više biraju desne stranke. • Da li vi počinjete da ponekad sumnjate u korisno delovanje prosvetiteljstva kada, eto, vidite, da se upravo mladi ljudi sve više orijentiš u prema desnim partijama? Ja nisam nikada bio veliki vernik uzaludnih, jalovih nada. Iz tog razloga kod mene principijelno postoji relativno mala mogućnost da budem razočaran. Ono što mene više uznemirava od radikalne desnice, jeste tendencija da naš demokratski sistem počinje da se sam od sebe, iznutra, raspada. Ovo se ogleda u preteranim, ludačkim merama bezbednosti, koje sprovodi naš ministar unutraš njih poslova. On je fanatičan borac za totalnu bezbednost. Ovome valja dodati i moć lobija, koji su već stigli do naših ministarstava. Lobisti utiču na donošenje zakona, a to je, nema sumnje, neustavna i nezakonita rabota. Preporučio sam da se oko našeg Bundestaga podigne ograda, kako bi se na milju daleko od njega držala agitacija lobi grupa. Za ovo valja pridobiti podršku javnosti. Ako ovu borbu vodi jedan usamljeni čovek, on naravno nema izgleda na uspeh. • Vi na samom početku vašeg dnevnika govorite o vašoj „dužnosti”. Od koga ste dobili zaduženje? Reč je o Grasu građaninu. Pripadam generaciji koja je još pod uticajem vremena nacizma. Morao sam da prođem kroz proces učenja i on traje od kraja Drugog svetskog rata do danas. Odatle proizlazi i moj osećaj odgovornosti, da, dakle, od društva nisam dobio samo prava, nego i obaveze. Spomenuću mali primer iz naših dana: nedavno je izvršio samoubistvo jedan nemački kapitalista. Bacio se pod voz. Bio je peti na listi po bogatstvu u Nemačkoj. Predsednik jedne naše pokrajine je u čitulji napisao: „tragičan slučaj”. Ne, to nije tragič an slučaj. To za mene predstavlja bežanje tog čoveka od odgovornosti. U njegovoj firmi zaposleno je sto hiljada ljudi i on je spekulacijama tim ljudima upropastio egzistenciju. • Tvrdite kako je vaše pesimistično, crno gledanje, u nekim slučajevima realnost čak i prevazišla. Da li ste ponosni na vašu proroč ku sposobnost? Naravno da nisam. Čovek ne može da se raduje kada vidi da su se najgora predviđanja ne samo obistinila, nego i prevazišla najgore slutnje! • LJutite se da vas prozivaju kao vodećeg pesimistu nemačke nacije. Kako vi sami vidite svoju ulogu? Ja sam, kao i Habermas, patriota u smislu nemačkog ustava. I za mene je predstavljalo veliko razočarenje koliko se malo računa vodilo o ustavu kada se sprovodio proces ujedinjenja Nemačke. • Šta želite da postignete objavljivanjem vašeg dnevnika danas, dvadeset godina kasnije? Hteo bih da pljunem u supu nekim propovednicima. Ali sumnjam da bi to oni i primetili. NJihovi prigodni govori su već odavno napisani.