Strahovi i pritisci Nasera Orića

Francuski parlament je organizovao pred Komisijom za informisanje Skupštine Francuske saslušanje brojnih ličnosti o drami u Srebrenici. Glavni cilj saslušanja iz 2001. i 2002. godine je bio da se saznaju uzroci kako bi se u budućnosti izbeglo nešto slično. Većina saslušanih su odgovorne ličnosti francuske politike i vojske, kao Alen Žipe, tadašnji predsednik vlade, ministri i generali. Od stranaca su saslušani Jasuši Akaši, Alija Izetbegović i još nekolicina. Izuzetno je značajno svedočenje general Bertrana d’ la Prea (Bertrand de La Presle) čiji je uvid u događanja bio direktan i insajderski. General je sa mesta komandanta Snaga za brze akcije (FAR) postavljen na mesto komandanta UNPROFOR-a, i obavljao tu funkciju od marta 1994. do februara 1995. Posle toga je bio glavni inspektor OS Francuske, a posle i savetnik Karla Bilta, predstavnika EU za Bosnu. U toj ulozi je učestvovao na pregovorima u Dejtonu posle čega je postavljen na mesto guvernera Invalida, odakle je otišao u penziju. General Bertran d’ la Prel u to vreme nije bio u Bosni, ali je pozvan da iznese činjenice, podatke i situacije koje bi pomogle da se ta drama rasvetli, odnosno da objasni razloge zbog kojih je do nje došlo. “Pad Srebrenice i masakr koji je usledio u julu 1995. godine se ne bi dogodili da je međunarodna zajednica privremeni prekid vatre iz 1993. i 1994. godine pretvorila u stalni”, ustvrdio je general d’ la Prel. Sledi skraćena verzija njegovog svedočenja. B. d’ la Prel: Kao komandant UNPROFOR-a sa žaljenjem mogu da konstatujem da je bilo suviše aktera, različitog nivoa i porekla koji su se predstavljali kao odgovorni za sprovođenje mirovnog plana za Bosnu i Balkan. Teoretski, stvar je bila vrlo jasna, Akaši i UNPROFOR je trebalo da reše humanitarni problem, a na vojnom planu da obezbede primirje kako bi se diplomatama i međunarodnoj zajednici omogućilo sprovođenje mirovnog plana prihvatljivog za zaraćene strane. U stvarnosti, na nesreću, ti ambasadori, diplomate i političari su se pokazali dosta heterogeni i nepovezani. Wihove izjave i potezi su bili dosta magloviti. Kredibilitet Akašija je prilično poremećen. Da li je trebalo menjati izjave Holbruka i njegovog pomoćnika Frejzera, ili izjave Kontakt-grupe, ili izjavu bivšeg predsednika SAD Yimija Kartera koji se krajem 1994. umešao na vrlo smutljiv način. Da li je trebalo menjati izjave ministara i šefova država nacija angažovanih na terenu? Bez jasnog političkog horizonta kako UNPROFOR može da vodi svoje akcije? Kako Karadžića i Tuđmana odvratiti da ne realizuju etničko čišćenje? Zbog toga je UNPROFOR imao loš osećaj da relativni mir, teško stečen, u Bosni i Hrvatskoj, neće biti iskorišćen na pravi način. Primer za to je hrvatski napad na istočnu Slavoniju u maju 1995. Tim napadom je okončan prekid vatre potpisan krajem marta 1994. Bilo je predviđeno da traje samo nekoliko nedelja. To vreme je trebalo iskoristiti za ekonomske i političke pregovore. Pregovori nisu nikada ni počeli a primirje je trajalo više od godinu dana, zahvaljujući izuzetnom zalaganju UNPROFOR-a... Fransoa Leotar, član komisije: Da li ste i u vašem drugom mandatu sa Karlom Biltom imali osećaj razlika između Evropljana i naših prijatelja Amerikanaca u procenama i u vođenju krize? B. d’ la Prel: Jedan od glavnih problema koji se postavljao u Dejtonu je taj što se ne može govoriti o povezanosti Evropljana. Može se govoriti o Boltu predstavniku Francuske, o Volfgang Išingeru predstavniku Nemačke, o Wuvil-Yonsu predstavniku Velike Britanije, kao i Karlu Biltu predstavniku EU. Oni su pokazali da između njih ne postoji jedinstvena procena, a razlike su bile očigledne. Bio sam u Dejtonu dosta iznenađen kada sam konstatovao da je veliki deo, od te tri nedelje koje smo tamo proveli, prošao na usaglašavanju političara SAD, Velike Britanije, Francuske, Nemačke i Rusije, pre nego su našli zajedničku platformu za razgovore sa zaraćenim stranama. Dakle, različitosti u proceni Evrope i Amerike postoje. Jasno je da je pregovore u Dejtonu vodio Holbruk, sa Medlin Olbrajt i Viljemom Perijem. Sam Klinton je dolazio u Dejton u više navrata. (...) Moja sloboda akcije, kao komandanta UNPROFOR-a bila je ograničena zadatkom koji sam primio rezolucijom SB UN koja me je obavezivala na sprovođenje. Komandant UNPROFOR-a je odgovoran za izvršenje vojnih zadataka i potčinjen je političkom šefu koji sa timom izvršava civilne zadatke. To je bio Akaši. Sve to potpada pod jedinstvenu strukturu UN u Wujorku. Drugi deo komandovanja je potčinjenost nacionalnih kontigenata. Normalno, svaki kontigent je imao kontakte sa nacionalnom komandom, naročito u periodu krize. Jasno je da je svaka nacija poslala svoje “plave šlemove” u humanitarnu misiju i svaka odluka komandanta UNPROFOR-a u vezi uspostavljanja mira bila bi odbijena. U slučaju holandskog kontingenta pokazalo se da je svoju reč dala i nacionalna komanda povodom izvođenja akcije holandskih “plavih šlemova” u Srebrenici. To nije bilo ništa neobično. Karakter humanitarne misije je zahtevao stvaranje što gušće mreže, jer je neophodno biti što bliže prilikom podele humanitarne pomoći, bilo koje vrste. Cilj je bio da ona bude podeljena narodu, a ne da ode u ruke borcima, čime bi se podržavalo nasilje. Ovo je objašnjenje zašto je UNPROFOR protiv svoje volje prihvatio rizik da postane talac takve svoje usitnjenosti. (...) Te zone sigurnosti, Bihać i druge, bosanskim Srbima su služile da se sklone, a muslimanima za odmor i okrepljenje boraca. Iz tih zona muslimani su počinjali pohode na srpske ciljeve na teritoriji koju su Karadžić i Mladić smatrali svojim. (...) Za realizaciju koncepta zona sigurnosti, po proceni vojnih eksperata bilo potrebno 36.000 ljudi, a na terenu ih je bilo samo 7.600. To je glavni razlog što je koncept propao, a SB UN je to sramežljivo nazvao “meka opcija”... i da bi ojačao tu “meku opciju” SB UN je odlučio da UNPROFOR pojača avijacijom NATO. (...) Takva politički-samoubilačka odluka, praktično snage za održavanje mira pretvara u snage za nametanje mira, što na terenu ne može doneti nikakav uspeh. U situaciji kada su vojnici UNPROFOR-a potencijalni taoci, u takvim topografskim i meteo uslovima, a sa postojećim snagama, dejstvo avijacije bi bilo neefikasno a životi “plavih šlemova” ugroženi. Zato imamo dokaz, a to je kriza talaca krajem maja 1995, što je bio samo nastavak vazdušnog napada NATO na skladište municije na Palama. Ja sam upotrebio avijaciju NATO četiri ili pet puta u 1994. I to za blisku podršku snagama UNPROFOR-a kad su ugrožene, zatim oko Sarajeva da bi primorao bosanske Srbe da povuku teško naoružanje, kao i na aerodromu Udbina u Hrvatskoj sa koga su Srbi avionima napadali zonu sigurnosti Bihać. Podvlačim da ti napadi nisu imali toliko vojne efekte, nego više psihološke, da ne kažem političke i koji su meni davali argumente u razgovoru sa Mladićem. Upotreba avijacije NATO se znatno iskomplikovala u jesen 1994. kada su bosanski Srbi počeli da upotrebljavaju moćne radare i vrlo dobre rakete zemlja-vazduh. Od tada je svaki vazdušni napad morao početi uništavanjem dela srpskih PVO, akcijom koja je malo kompatibilna sa našom humanitarnom misijom na zemlji. (...) Zametak drame u Srebrenici je, po meni, u rezoluciji SB UN kojom su stvorene zone sigurnosti, a da tu odluku nije pratila ni jasna politička volja ni sredstva tražena od strane vojnih eksperata. Krajem februara nešto malo pre moje predaje dužnosti (1. mart 1995) posetio sam zonu sigurnosti Srebrenica helikopterom. Dočekao nas je komandant zone holandski pukovnik Kareman. Obavestio me je da se komandant bosanskih muslimana Naser Orić nalazi na njegovom komandnom mestu i da želi neizostavno da me vidi. Naser Orić je veoma dramatično izneo svoj osećaj da je napušten od strane vlasti u Sarajevu kao i od predsednika Izetbegovića, lično. To mi je ponovio više puta. Očigledno se bojao da će zona za koju je bio vojno odgovoran biti predmet neke odluke, ali bez njegovog učešća. Franosoa Leotar, član Komisije: Svakodnevne teškoće pristupu zoni Srebrenice, koje su nametnuli Srbi, izazvala je njeno “gušenje” tako da je i holandski bataljon ostajao bez snabdevanja, a stanovništvo pogotovo. To je bila očita povreda rezolucije SB. Da li ste toga bili svesni, jer je tamo jednog trenutka zavladala glad? Da li se sećate šta je tačno pričao pukovnik Kareman, komandant holandskog bataljona? B. d’la Prel: Teškoće pristupa Srebrenici su bile stalne i ekstremno represivne. Kada sam išao u Srebrenicu helikopterom, bez obzira na meteo-prilike u februaru, to je bilo zato što je putovanje vrlo dugo i neizvesno, računajući prisutne snage i stanje puteva. Te teškoće su bile stalna preokupacija komandanta za BiH i komandanta u Srebrenici. Što se tiče susreta sa komandantom holandskog bataljona, pukovnikom Karemanom, istaći ću dve stvari koje su ga opterećivale. Prvo, njegovi susreti sa Naserom Orićem. On je bio pod izuzetno jakim pritiskom muslimanskog komandanta da ga odvede u Sarajevo da bi se sastao sa Izetbegovićem. To nije bio zadatak pukovnika Karemana. Naser Orić je želeo da iskoristi i moje prisustvo kako bi mi dočarao situaciju u kojoj se nalazio u potpuno okruženoj Srebrenici. Druga preokupacija holandskog komandanta je bila da se njegov kontgent zameni nekim drugim. Taj problem je postojao već dugo, ali nije bilo moguće naći državu koja je bila spremna da pošalje snage u Srebrenicu. Fransoa Lani, član Komisije: General Žanvije je bio pristalica evakuacije tih zona. Da li je to i vaše mišljenje? Da li mislite da je to bilo teško vojno braniti i koje je bilo vaše mišljenje o tome kad su OUN osnovale te zone sigurnosti? B. d’la Prel: Zone sigurnosti su teško branjive i insistirao sam na ideji vojnih eksperata od 36.000 ljudi, jer “meka opcija” nije imala nikakav kredibilitet. Šta uraditi? Evakuisati, neevakuisati? Sprovesti promenu teritorije? Ja to nisam znao, a to i nije bio moj problem. Kao komandant UNPROFOR-a pokušavao sam da obezbedim neophodan prostor za rad diplomata. (...) Pjer Brana, član Komisije: Počeli ste izlaganje tvrdnjom da je tragedija u Srebrenici bila nepredvidiva. U više navrata smo čuli da je bilo dosta represalija od strane bosanskih muslimana prema Srbima. Na direktno pitanje admiralu Lanksadu, da li je Srebrenica mogla biti spasena, on je odgovorio “u 1995. godini ne, a 1994. da”. Želeo bih vaš odgovor? B. d’la Prel: Lično imam utisak da je drama u Srebrenici stvorena “u hodu”. Stvarno, između Srba i bosanskih muslimana je bila jedna duboka, vekovna mržnja, koja se pogoršala različitim udarima koje je Naser Orić pokrenuo iz Srebrenice na okolna srpska sela. To je bio jedan od njegovih načina pritisaka na Sarajevo. Mislim da je početni cilj Mladićevih trupa bio kontrola puta južno od enklave, zatim su se situacije povezale, mržnji se pridodalo piće i situacija je tako hranila samu sebe do početka masakra koji se onda i nastavio. Globalno delim i mišljenje generala Lanksada, jer je Srebrenica 1994. spasena, ali treba znati i to da je situcija polovinom 1995. bila potpuno različita. Uspostavljena je PVO srpske vojske, Hrvatska je uz pomoć sa strane konstituisala vrlo efikasnu armiju. Tada se desila Srebrenica, zapadna Slavonija, ofanziva na Krajinu. Sve govori da je situacija 1995. bilo potpuno različita od one u 1994. Fransoa Lani, član Komisije: Vi ste sretali generala Mladića. Ne mali broj onih sa kojima smo razgovarali su nam rekli da misle da je on lud. Da li je to i vaše mišljenje? Kakvo ste imali mišljenje o Mladiću i kakvo danas imate? B. d’la Prel: Lično nikada nisam smatrao da je Mladić lud, a i nisam kompetentan da kažem tako nešto. Mislim da je Mladić bio dosta opsednut i neuravnotežen. U našim susretima nije prestajao da priča o ocu koga je ubio Gestapo. Često je želeo da me odvede na grob oca. Očito je živeo u sredini gde etnička pripadnost ima glavnu ulogu. Bio je uveren da Zapad ništa ne razume. On je umesto nas preuzeo zadatak spasitelja protiv Turaka i islamske opasnosti i bio poslednji bedem odbrane prema toj bogatoj zapadnoj Evropi. Mladić je bio pun srpskog nacionalizma u lošem smislu te reči. Tome treba dodati i da je dobar deo dana bio naklonjen piću. Optuživali su me neko vreme da sam bio vrlo zainteresovan za ličnost Mladića, jer sam uzeo kalendar sa njegovom slikom većeg formata. To je zato što mislim da je analiza ličnosti naših protivnika, kako morfo-psihološka tako i druga, vrlo važna aktivnost za komandanta. Fransoa Lani, član Komisije: Verujem da ste imali određenu ulogu u krizi sa taocima. Možete li nam malo objasniti vaš zadatak i šta ste mogli tamo da učinite? B. d’la Prel: U vezi sa taocima bio sam uključen u dva navrata u marginalnim ulogama. Najpre u maju 1995. U to vreme bio sam glavni inspektor OS Francuske. Preko “Radio Evrope 1” 24. ili 25. maja čuo sam gospodina D’ Šareta, novog ministra inostranih poslova, kako srdito priča o francuskim generalima koji su na terenu ostavili lošu situaciju koja je omogućila uzimanje talaca tamo gde je Francuska žrtva. Bio sam vrlo ljut jer je D’ Šaret bio ministar inostranih poslova u vladi Alena Žipea i o svemu bio potpuno informisan kao i naši ministri odbrane. Takva kritika me je pogodila kao nekadašnjeg komandanta UNPROFOR-a, a naročito kao glavnog inspektora koji ima svoju i delimičnu odgovornost. Tražio sam da me prime na višem nivou, kako bih objasnio svoju srdžbu. Primio me je novoizabrani predsednik Žak Širak, saslušao me je i između ostalog čuo i ovu rečenicu: “Gospodine predsedniče, mislim da je jedan od razloga neuspeha mirovnog plana, koji je uradila Kontakt-grupa i drugi pismejkeri, što su to učinili preuranjeno i nisu konsultovali ni jednog vojnika koji dobro poznaje situaciju.” Posle toga mi je ministar odbrane Šarl Mijon rekao da se predsednik malo zamislio zbog takve moje intervencije. Takođe je razumeo da dobro poznajem Karadžića i Mladića i da možda mogu da pomognem u oslobađanju talaca. Odmah sam otišao tamo i bio na Palama do oslobođenja i poslednjeg taoca. Hteo bih da dodam da sam u Beogradu susreo i generala Perišića načelnika GŠ armije Srba u Srbiji gde sam konstatovao da su veze sa Mladićem izuzetno bliske na kulturnom i materijalnom planu, kao i na planu veza. Crveni telefon između Mladića i Perišića je perfektno funkcionisao. Ključ za taoce je bio u Beogradu koliko i na Palama. Preveo sa francuskog i priredio Miroslav Filipović