Darvin u krivom ogledalu

Kad se pomenu evolucija i Darvin (12. februar 1809 – 13. april 1882) prvo se pomisli na blisko srodstvo majmuna i čoveka i na borbu za opstanak u kojoj preživljavaju najsposobniji. S ovakvim gledanjem na evoluciju ne slažu se svi, a teoriju o bliskom srodstvu čoveka i majmuna mnogi teško podnose. Ovo poslednje, o rođačkim vezama, bar kako stvari u svetu danas stoje, možda ni majmunima nije po volji. “Neke vrste poseduju karakteristike koje im u borbi za opstanak daju bolje izglede za preživljavanje i razmnožavanje nego drugim vrstama”, poznat je Darvinov stav. U međuvremenu, stav se pretvorio u pravi mit i postao je deo životne filozofije poznate kao “darvinizam”. Taj izraz je u opštoj upotrebi, ali ne i među svim ljudima od nauke, jer se smatra nedovoljno preciznim za opis teorije evolucije. Darvin je imao samo maglovitu predstavu o nasleđu, jer mu nisu bili poznati radovi Gregora Mendela, koji je između 1856. i 1863. kultivišući i međusobno kombinujući 29.000 biljaka i plodova graška, stvorio novu nauku – genetiku. O “genetičkom driftu” tj. o akumulaciji slučajnih promena u genetičkom rezervoaru neke populacije, Darvin nije znao ništa. U današnjem svetu, naročito u SAD, darvinizam se koristi u podsmešljivom smislu, naročito među kreacionistima koji ne odstupaju od verovanja da je sve na Zemlji plod božanske moći. Ali, prirodna selekcija je proces, a ne poduhvat ili sila, pa makar bila i božanska. Ona nije ni nešto kao selekcija i uzgajanje najboljih rasa trkačkih konja, a još manje je princip eugenike koja u cilju poboljšavanja ljudskog roda propoveda istrebljenje slabih, bolesnih i hendikepiranih, ne bi li se stvorio veći prostor za zdrave i sposobne. Selekcija “dobrih” i uništenje “loših”, pokazala se punom snagom u nacističkim “konc-lagerima.” Govoreći o prirodnoj selekciji i o “preživljavanju najsposobnijih” (uzgred, sintagmu o najsposobnijima, Darvin nikada nije upotrebio, već se pripisuje njegovom mrzovoljnom i celog života celibatnom savremeniku Herbertu Spenseru) obično prenebregavamo adaptaciju na okolinu, koja je ključ preživljavanja i ostavljanja više potomaka majci prirodi. To je krajnji cilj evolucije i nešto što majka priroda najviše voli. Veći, teži, jači, brži i spremniji, ne pobeđuju uvek one manje, slabije i sporije. Naprotiv, u ljudskom rodu postoji ravnoteža zbog društvene kooperativnosti. Pogledajmo oko sebe i videćemo da u vrhovima društva nisu ni najviši (naprotiv), ni najpametniji (naprotiv), ni najlepši (naprotiv) ni najbolji (naprotiv), već najprilagodljiviji i najveštiji. Ipak, poruka o preživljavanju “najspremnijih” lako se prima i raste na terenu koji poštuje silu. Poruku je promovisao Darvinov obožavalac, Tomas Henri Haksli, među “naturalistima” poznat kao “buldog” i to nizom popularnih ogleda (1893) u kojima je pisao da će “jednog dana opstati samo najjači, najbrži i najpametniji”. Principe o preživljavanju najsposobnijih životinjskih vrsta, protagonisti socijalnog darvinizma primenjuju tumačeći bespoštednu društvenu konkurenciju, sa svim antifilantropskim odlikama. Čovek bi najmanje očekivao da će neki okoreli anarhista održati lekciju zajapurenim pripadnicima naučnog establišmenta s početka 20. veka, i da će ih upozoriti da evolucija nije gladijatorska borba za život već spor i dugotrajni proces. Bilo je to 1902, a anarhista se zvao Pjotr Aleksejevič Kropotkin, inače propovednik anarhičnog komunizma bez centralne vlade. Wegova plava krv mogla se pratiti unazad, sve do legendarnog princa Rurika. Oskar Vajld ga je opisao kao čoveka “s dušom, lepog i belog Hrista iz Rusije”. U svojoj knjizi “Uzajamno ispomaganje: faktor evolucije” anarhista je tvrdio da u borbi za opstanak pobeđuju one vrste koje se uzajamno pomažu. To je moderno gledište. Religiozni svet, naročito kreacionisti i zastupnici inteligentnog dizajna, darvinizam smatraju potkom ideologije fašizma, komunizma i holokausta (setimo se samo Ben Štajnovog dokumentarca pod nazivom “Izgnani: pristup inteligentnima zabranjen.) Hteli mi ili ne, darvinizam danas živi, manje kao princip evolucije, a više kao oličenje bezdušne borbe za uspehom, u kojoj ima mnogo elemenata amoralnosti. Sistem modernog vrednovanja ljudi znani kao ‘rank and džank’ (uspevaš ili nestaješ) i nemilosrdnog otpuštanja s posla “nespremnih”, doveli su do opšteg resantimana među nenaviknutim na bezobzirni put ka uspehu. Kako i ne bi! “Zakon o manjini vitalnih” govori da 20 odsto vrhunskih kriminalaca obavi 80 odsto kriminalnih poslova i da 20 odsto vrhunskih intelektualaca društvu daje 80 odsto postojećih vrednosti. “Model vitalnosti” opisan kao sistem “20-70-10” govori da je 20 odsto zaposlenih vrhunski produktivno, 70 odsto “radi koliko treba”, a 10 odsto su neproduktivni i treba ih izbaciti s posla prvom prilikom. Tvrdi se da darvinizmu i principu “renk end jenk” treba zahvaliti za petostruki porast profita i 28 puta veće plate u američkom “Yeneral elektriku”, između 1981. i 2001. Qudi koji su za razliku od mene, pretresli sve Darvinove knjige i tekstove, tvrde da ih je pisao popularnim jezikom, da su isprepletani stotinama zanimljivih priča, začinjenih mnoštvom inventivnih metafora i da su tako od njih nastala trajna umetnička dela, koja se po lepoti mogu uporediti sa pisanjem Čarlsa Dikensa. Rođen 12. februara, pre 200 godina, Darvin je napravio revoluciju u nauci, a današnja moda detronizacije Boga i pohlepa za materijalnim dobrima, sa njim imaju malo veze. Wegovo putovanje oko sveta i zapažanja o raznolikosti živog sveta doveli su do možda najvećeg naučnog preokreta svih vremena. Evoluciju je na kraju prigrlio i pontifeks Jovan Pavle II izjavivši 23. oktobra 1966. da ona nije u kontradikciji s verom i da je ljudski rod plod ontološkog skoka. Naš bliski rođak je ostavljen na miru i priznat, a Darvinova nauka je potvrdila svoju veličinu i lepotu. A socijalni darvinizam? To je plod ljudi, a ne evolucije. Uostalom, čitajmo Kropotkina.