Magična privlačnost impresionizma

Tokom 50-ih godina prošlog veka zabeležen je neverovatni skok cena radova francuskih impresionista. Taj skok je, kao i svaki put pre toga, a i svaki put posle toga, bio izazvan prilivom novog, svežeg novca. Ogromna tražnja za prevozničkim uslugama u periodu posleratne obnove napunila je novcem džepove grčkih brodovlasnika, koji su širom sveta prevozili ogromne količine sirovina i raznih novih materijala. Brzo se raširio mit, raskošna predstava o bogatstvu onih koji su odjednom bili radi da žive životom holivudskih zvezda; to su bili grčki brodovlasnici. Jedan deo te predstave podrazumevao je i da ti novobogataši počinju da prave zbirke impresionističkih slika. Rast cena impresionističkih slika i širenje glamuroznog imidža podudarili su se sa učestalom pojavom aukcija kao omiljenog načina prodaje najvrednijih umetničkih predmeta. Od 50-ih godina aukcije su pružile jednu javnu dimenziju kupovini umetničkih dela, izloživši pogledima radoznale javnosti proces koji je ranije bio sasvim diskretan i skoro intiman, kad su se preprodajom bavili isključivo galeristi. Ovo je sada postao javni događaj uzbudljiv i za prodavce i za kupce: za prodavce zato što su često bivali svedoci da cene rastu znatno iznad vrednosti o kojima su se usuđivali da sanjaju, a za kupce zato što su kupovinom Moneovih, Renoarovih ili Degaovih radova dobijali na značaju; ti radovi su za njih značili isto ono što su za nekadašnje moreplovce i vojskovođe označavale dobijene bitke, izvojevani trofeji i osvojena blaga – jedina razlika bila je u tome što su se borbeni okršaji ovde odvijali na parketu aukcijske dvorane. U maju 1957. godine u Parizu je na aukciji izložen deo kolekcije Amerikanke Margaret Tompson Bidl. Gogenova “Mrtva priroda s jabukama” bila je zvezda te aukcijske prodaje, a cena je trostruko narasla u odnosu na početnu, određenu na 297.142 dolara. Wujorker je pisao da je “iznenadno, želja da kupe to platno buknula u grudima g. Gulandrisa i g. Stavrosa Nijarhosa, izazvavši pravu eksploziju ljudske strasti za posedovanjem umetničke lepote, koja je oduvala krov na međunarodnom tržištu umetničkih dela”. Dva meseca posle toga u londonskom Sadebiju ponuđena je na prodaju kolekcija Vilijama Vajnberga iz Wujorka. Ako bi se na nju primenili najstroži aršini, ne bi se moglo reći da je to bila neka stvarno veličanstvena zbirka, ali je u njoj ipak bilo mesta za deset Van Gogovih slika. Piter Vilson koji je 1957. godine došao na čelo Sadebija – i čija su istančana čula pozitivno reagovala koliko na priliku za dobar tržišni plasman, toliko i na umetnički kvalitet – odmah je naslutio mogućnosti koje se tom prodajom otvaraju. Pošto je uspeo da ubedi izvršioce Vajnbergovog testamenta da slike prodaju u Londonu, ubedio je i upravni odbor Sadebija da angažuje reklamnu agenciju Y. Volter Tompson da obezbedi publicitet pre početka aukcije. Bila je to ona vrsta šanse o kojoj ljudi koji se bave propagandom i marketingom mogu samo da sanjaju, jer se radilo o 10 Van Gogovih slika koje su godinu dana ranije korišćene u filmu Žudnja za životom (kod nas prikazivan i pod naslovom: Van Gog i Gogen) u kome je Van Goga igrao Kirk Daglas. Pojavila se dakle šansa da se kupe slike umetnika koji je i pravi tragični junak, slikara o kome čak i Holivud pravi filmove; šansa da se kupe upravo one slike koje su se videle na filmu; baš one slike koje bi svaka prava holivudska zvezda koja je igrala ili poželela da igra Van Goga mogla u stvarnom životu da okači na zidove svoje luksuzne vile. Predaukcijska histerija dosegla je neslućene visine. Marketinška kuća Yej Volter Tompson išla je čak toliko daleko da je pozivnicu za aukciju uputila samoj britanskoj kraljici; direktori Sadebija su bili zabezeknuti kada se Weno kraljevsko veličanstvo zaista pojavilo. Yej Volter Tompson je izvukao maksimalnu korist iz ovog događaja, lansirajući čak i priču (poreklo priče nikad nije utvrđeno) o tome da je kraljicu posebno oduševio Degaov pastel “Povređeni džokej” te da i sama razmišlja da učestvuje na aukciji. U svemu tome nije bilo ni trunčice istine, ali je interesovanje za prodaju još više povećano. Konačno, bila je tu i prodaja zbirke Yordža Larsija, u njujorškoj aukcijskoj kući Park-Bernet; ta aukcija je organizovana u novembru. U Londonu se na aukciji Vajnbergove zbirke u Sadebiju pojavila kraljica lično; u Wujorku se na aukciji Larsijeve zbirke pojavio tamošnji ekvivalent kraljevske porodice u punom sjaju: razni Rokfeleri, Fordovi, Vanderbiltovi, Gulandrisi, Diloni, Čester-Dejlsovi i Lemanovi – svi su zadržavajući dah iščekivali zvuk aukcionarevog čekića. Prostorija je bila toliko pretrpana ljudima, da su gospođi Nijarhos morali da daju stolicu negde u bočnom delu bine. Svedok je zabeležio da je Elinor Ruzvelt sedela kraj Helene Rubinštajn: “Gospođica Rubinštajn bila je obučena kao bogata čergarka, a gospođa Ruzvelt kao ravnodušna bibliotekarka.” Tako su aukcije umetničkih dela zauzele mesto među najvažnijim društvenim događajima – raznim venčanjima, baletskim premijerama i sličnim manifestacijama na kojima je morao da bude viđen svako ko drži do sebe. * * * Tokom cele 1957. godine jedan za drugim su obarani rekordi u visini cena impresionističkih slika ponuđenih na raznim aukcijama. Tržište je postalo doslovno internacionalno; gde god da ponudite neko sjajno Maneovo ili Renoarovo ili Sezanovo platno za njega bi se uvek nadmetali pripadnici istog džet-seta, puni para. Piter Vilson iz Sadebija ovo je shvatao bolje no iko drugi. Ali shvatio je još nešto: kada su njujorški advokati koji su zastupali izvršioce Vajnbergovog testamenta poslali prva pisma galerijama Sadebi, Kristi i Parket-Bernet, tražeći odgovor na pitanje koliko bi se moglo dobiti aukcijskom prodajom umetničke kolekcije i kolike bi troškove to podrazumevalo, bili su zapanjeni različitošću odgovora koje su dobili. Kuća Park-Benet ponudila je da organizuje prodaju uz proviziju od 23,5 posto. Iz kuće Kristi odgovorili su učtivo i izrazili blagu zainteresovanost, ali je odgovor putovao tri meseca (možda i zato što ga nisu poslali avionskom, nego običnom poštom, a trebalo je preploviti okean). Vilson se, međutim, odmah mašio za telefonsku slušalicu i telefonirao u Wujork istog dana kada je dobio pismo advokata porodice Vajnberg i ubrzo posle toga ponudio organizaciju aukcije uz proviziju od samo osam procenata. Zahvaljujući tome što u Britaniji nije bilo poreza na prihod od aukcijske prodaje, London je imao ogromnu prednost nad Wujorkom i Parizom i Vilson je to savršeno iskoristio. To je bio jedan od razloga zbog kojih je Vilson uspeo da dovede u London, u Sadebi, i najbolji deo impresionističke zbirke Yejkoba Goldšmita kada je ona naredne godine ponuđena na prodaju. Tu se radilo o sedam slika: tri Manea, dva Sezana, po jedan Van Gog i Renoar. Sva platna su bila neverovatno dobrog kvaliteta i odluka da se ponude na jednoj aukcijskoj prodaji na kojoj će biti izloženo samo tih sedam slika uistinu je predstavljala izraz trgovačke visprenosti i nadahnuća. Na taj način se, naime, višestruko naglašavalo da je ova aukcija događaj neviđen po sjaju i značaju, a pažnja je mogla da se usredsredi na sama platna, bez opasnosti da je odvrati bilo šta što nije pravo remek-delo. Po tradiciji, aukcijske odaje nisu ništa drugo do funkcionalni velikoprodajni izložbeni prostori, svojevrsni obračunski zavodi; jedino što ovde robu predstavljaju umetnička dela. U Londonu 50-ih godina još je bilo prašine po podovima aukcijskih hala. Celokupna prezentacija i marketing namenjen krajnjim potrošačima uglavnom su prepuštani otmenim galeristima koji su u te svrhe raspolagali luksuznim prostorom. Sada je, međutim, sva ta prašina pažljivo obrisana i podovi su zastrti novim, raskošnim tepisima. Zahvaljujući prodajama kolekcija kao što su Vajnbergova i Larsijeva, aukcijske kuće ne samo da su duboko prodrle na teritoriju galerista, već su pokazale da su, kada je reč o marketingu, jače od svojih rivala. Prodaja Goldšmitove zbirke bitno je unapredila ceo ovaj posao. Odluka da se aukcija održi uveče i zahtev učesnicima aukcije da dođu svečano odeveni, u smokinzima, kao da je reč o nekom gala događaju u pozorištu, samo je pojačala napetost i povisila nivo očekivanja. Vilson je i ovog puta angažovao spoljnu firmu da se bavi promocijom same prodaje. Održano je nekoliko konferencija za novinare pre aukcije, a novinari su pozvani da pogode koja će slika, po njihovom mišljenju, postići najbolju cenu. Čitav mesec pre aukcije članci o njoj su se već pojavili u listovima i časopisima u 23 zemlje sveta. Posebnu pažnju privlačili su Goldšmitov sin Ervin i njegova lepa žena Medž, predstavnici zlatne mladeži, slika i prilika otmenosti koja ide uz bogatstvo. Na jednoj od prvih aukcija na kojoj su impresionisti prodavali svoja dela, održanoj kod Druoa u Parizu u martu 1875. godine, morali su da pozovu u pomoć policiju ne bi li nekako oterali bukače koji su ometali i aukcionara, i one koji su se nadmetali na aukciji. Uveče 15. oktobra 1958. londonska policija je morala da stane na vrata aukcijske dvorane, kako bi sprečila masu koja se trudila da po svaku cenu uđe u dvoranu u kojoj su se prodavali impresionisti. Među onima koji su uspeli da uđu bio je Kirk Daglas (praktično još svež sa snimanja filma o Van Gogu), Antoni Kvin (koji je u istom tom filmu igrao Gogena), dama Margot Fontejn, čuvena balerina, pisac Somerset Mom i supruga Vinstona Čerčila. Glumac Edvard Y. Robinson bio je na telefonskoj vezi s one strane Atlantika. Maneov autoportret dosegao je cenu od 65.000 funti, da bi potom njegov portret madam Gambi bio prodat za 89.000 funti. U vazduhu se već osećao naboj uspeha, a napetost je povećavana svakim sledećim nadmetanjem za neku sliku. Kod trećeg platna, Maneove “Ulice Moznije sa zastavama” konačno je pređena barijera od 100.000 funti i ta slika je prodata za 113.000 funti, čime je oboren dotadašnji aukcijski rekord za neku modernu sliku. “Videlo se kako Somerset Mom u neverici odmahuje sedom glavom” izvestio je Dejli ekspres. “Dama Margot Fontejn, u bledozelenoj haljini koja joj je ostavljala jedno rame golo, izvijala se, sva uzbuđena, na svojim slavnim prstima.” Sledeća slika koja je došla na red, ona Van Gogova, odmah je oborila rekord svoje prethodnice i prodata je za 132.000 funti. Sezanova mrtva priroda, slika broj 5, prodata je za 90.000 funti. Slika broj 6 bila je Sezanov “Dečak u crvenom prsluku”. Treći put iste večeri oboren je rekord – ponuđeno je 140.000 funti. Ali slika nije bila prodata po toj ceni jer su ponude išle i dalje, dok je publika glasno izražavala zapanjenost. Sve se pretvorilo u dvoboj Yordža Kelera iz njujorške galerije Kasters i Rolanda Bejlija iz galerije Nedler. Na kraju je Keler izašao kao pobednik iz tog dvoboja, ponudivši čak 220.000 funti, svotu od koje je svima zastao dah. “Dve stotine dvadeset hiljada funti?”, odjeknuo je sa govornice glas Pitera Vilsona. “Da li neko nudi više?” Poslednja slika, Renoarova “Čitačica”, prodata je za 72.000 funti. Bila je to jedina slika koju je kupio neki britanski kupac, Yek Koton iz Birmingema, koji se obogatio na nekretninama. Nedelju dana kasnije obelodanjen je identitet klijenta za koga je Keler kupio Sezanovog “Dečaka u crvenom prsluku”. Bio je to veliki američki kolekcionar Pol Melon. Na pitanje da li je platio previše, odgovorio je lakonski: “Kad stojite pred jednom takvom slikom, šta je uopšte novac?” Te reči su Sadebi i Kristi mogli da odštampaju na prvoj stranici svakog kataloga impresionista, možda i umesto procena koje se uvek daju pre aukcije. Šta je to što je nove bogate kolekcionare toliko privuklo Reanoarovim i Sezanovim delima? Odgovor delimično leži u njihovoj dostupnosti, u privlačnosti boja i tema kojima se te slike bave. Postoji, međutim, još jedan činilac: puna pouzdanost stručnih procena autentičnosti. Kad god se pred nama nađe neko delo starih majstora, ima prostora za izvestan stepen nepouzdanosti u pogledu atribucije. Međutim, zahvaljujući dalekovidosti ranih galerista koji su insistirali na sveobuhvatnom fotografskom dokumentovanju radova umetnika čija su dela otkupljivali i preprodavali, ili uzimali u komisionu prodaju, bilo je relativno lako sa apsolutnom sigurnošću ustanoviti poreklo svih ponuđenih impresionističkih slika. Dakle, ako ste u tom trenutku bili grčki brodovlasnik, holivudska filmska zvezda ili bogati britanski trgovac nekretninama, pa niste nužno morali da znate mnogo o umetnosti čiji ste neki primerak poželeli da kupite, u ovom slučaju ste mogli biti sasvim sigurni da su taj Mane ili Mone autentični. * * * Istorijat jedne konkretne slike, Renoarove manje verzije čuvene “Lože u Operi”, naslikane verovatno 1874. godine, pruža fascinantan uvid u rastuću tražnju za impresionističkim delima tokom minulih 125 godina. Na prodajnoj izložbi impresionista kod Druoa u martu 1875. godine ta slika je prodata za 220 franaka; godine 1912, prilikom pariske prodaje kolekcije industrijalca Žana Dolfusa, postignuta je cena od 31.200 franaka. Kada se pojavila kod Kristija u Wujorku na vrhuncu japanskog industrijskog buma u maju 1989. godine, prodata je za 12,1 miliona dolara. Ponovo je ponuđena na prodaju u danima oskudice 1993. godine; činjenica da nije dosegla ni procenjenih 6 do 8 miliona dolara bila je prava mera tadašnjeg potpunog pada poverenja u tržište. Onda se u februaru 2008. godine pojavila kod Sadebija gde se za nju nadmetala nekolicina novih bogataša iz svih delova sveta i konačno ju je jedan od njih kupio za 14,8 miliona dolara. Trka je dakle ponovo krenula, sada raspirivana mnogo širom bazom interesovanja jer je u njoj pored evropskih i američkih bogataša sada vrlo primetno i učešće bogataša iz Rusije, Azije i sa Bliskog istoka; svi su namerili da obore rekord cene nekog impresionističkog dela. Priča o maloj “Loži” ima još jednu, sasvim jasnu pouku: slike impresionista su i primer klasičnog dobrog ulaganja u vrednosti na kojima se ne može izgubiti. Od prvog dana kada je slika ponuđena na prodaju, zabeležen je samo jedan veliki pad vrednosti tokom 90-ih godina, ali je osnovna cenovna tendencija bila uzlazna. Drugačije ne može ni da bude, ako se ima na umu da se na tržištu može pojaviti samo određena količina impresionističkih slika i da je tražnja za njima stalna. Ako na tržištu umetničkih predmeta uopšte postoji nešto što bismo mogli uporediti sa standardnim prvoklasnim akcijama, onda je to dobro impresionističko platno. Istorija nas uči da će novac koji je u takvo platno uložen vremenom doneti solidan prinos. Tu pouku shvataju i današnji kupci. (The Financial Times) Priredila i prevela LJiljana Nedeljković (Odlomak iz knjige The Ultimate Trophy: How the Impressionist Painting Conquered the World (Konačni trofej: Kako je impresio nističko slikarstvo osvojilo svet), Filipa Huka, koja izlazi iz štampe 23. februara u izdanju kuće Prestel.)