Mrlje na belom mantilu

Knjiga “Svet po K.” o Bernaru Kušneru, koja je po objavljivanju prošle nedelje u Francuskoj pokrenula nacionalnu polemiku, jednim delom se bavi i medijskom manipulacijom ratova u bivšoj Jugoslaviji u kojoj je aktuelni ministar spoljnih poslova imao aktivnu ulogu. Autor Pjer Pean, koji se pre svega bavi afričkim aferama Kušnera, što je i glavni predmet njegove istrage, osvrnuo se na njegovu ulogu u ratovima u Bosni i na Kosovu da bi ilustrovao mehanizam koji ga pokreće u službi globalne medijske manipulacije, iza koje stoje interesi SAD. Pean se pri tome oslonio na već poznate izvore, među kojima u velikoj meri na knjigu “Krstaški rat budala: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada” iz 2002. godine, američke novinarke i pisca Dajane Yonston. Dajana DŽonston je godinama pisala za levo orijentisane listove, među kojima “In These Times” i “The Nation”, koji su od 1998. godine, kada je bila na Kosovu, prekinuli da joj objavljuju članke ne slažući se sa njenim pristupom Jugoslaviji. Sebe opisuje kao “progresivnog racionalistu”, ostavljajući otvoren prostor za različite poglede. Sjedinjene Američke Države je napustila ne slažući se sa politikom rata u Vijetnamu, kao jedan od učesnika antiratnih pokreta, i potom je živela u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, da bi se od 1990. godine nastanila u Parizu. Od 1990. do 1996. godine je radila za parlamentarnu grupu “Zelenih” u Evropskom parlamentu. Piše za on-line časopis “Kaunterpanč” (Counterpunch) i radi istraživanje o vezama između EU i NATO-a. Jugoslavija je bila prva strana zemlja koju je posetila kao student slovenskih jezika Univerziteta u Minesoti, na kome je doktorirala. Za studentski dom u Beogradu je vežu lepe ali i neprijatne uspomene, pošto su je prozvali špijunom. U razgovoru za NIN kaže da ju je cenzura inspirisala da napiše knjigu “Krstaški rat budala...”: “Sećam se da sam ručala sa pokojnim Pol-Mari de la Gorsom, veteranom francuskog Pokreta otpora, koji mi je rekao da u svojoj dugoj karijeri novinara nikada nije video takve laži. A video ih je dosta. Tako sam i ja osećala. Bila sam revoltirana konformizmom i dogmatizmom ljudi koji ne znaju ništa o Jugoslaviji, ali ‘znaju’ da znaju sve o tome šta se tamo dešava. To nije imalo veze sa levicom ili desnicom, već sa poštovanjem istine.” U intervjuu za NIN Yonstonova, koja živi u Parizu, govori o pozadini polemike koju je izazvala knjiga o Kušneru i osvrće se na njegovu ulogu u bivšoj Jugoslaviji. Šta stoji iza ovih napada na Kušnera? - Radi se, po mom mišljenju, o borbi unutar francuske desnice, koja je donekle prikrivena. Mislim da levica nema mnogo veze sa ovim, jer je u velikoj meri u ovoj humanitarnoj priči. Kušner nikada i nije bio pravi levičar, ako pogledate njegove stavove, kao što to nisu ni Bernar-Anri Levi i Andre Gliksman, koji su za mene desničari ili ultradesničari. Oni se, međutim, smatraju doživotnim levičarima samo zato što su nešto radili na univerzitetu u maju ’68. Pravi sukob, što nije rečeno otvoreno, odnosi se na pitanje da li će francuska spoljna politika da bude u interesu Francuza ili SAD. To je pravo pitanje. I u prethodnoj knjizi o Ruandi i u knjizi o Kušneru, Pean se pridružuje onom delu francuske desnice na kome je i bivši premijer Dominik de Vilpen, koji se zalaže za francusku spoljnu politiku koja brani francuske interese sa francuskog stanovišta. Glavno pitanje oko koga su se sukobili bio je rat u Iraku, protiv koga je Vilpen i većina desnice, dok je Kušner bio za. U ovom trenutku to je pitanje povratka Francuske u NATO. Vilpen je kritikovao Sarkozija zbog povratka u NATO, jer da su bili u NATO-u, ne bi mogli da ostanu neutralni u Iraku. Sarkozi pripada onom delu desnice koja je u potpunoj suprotnosti sa tradicijom Šarla de Gola. Ironično je da je Sarkozi uspeo da ugrabi golističku partiju, koja to odavno nije, da bi uradio upravo obrnuto, odnosno vratio Francusku u NATO, odakle ju je De Gol povukao 1966. Wegova politika na Bliskom istoku je veoma bliska američkoj. Kako je predstava o Kušneru kao velikoj humanitarnoj figuri tako dugo ostala netaknuta u Francuskoj? - Godinama je radio na tome da ima dobre kontakte sa medijima i da bude ličnost koja se sviđa medijima. On je, naravno, venčan sa medijima, i to ne sa bilo kim iz medija, već sa Kristin Okrant koja ima izuzetne veze, što se vidi i na osnovu poslova koje je dobijala u medijima, za koje mislim da su daleko iznad pokazanih mogućnosti. Kušner je brižljivo kultivisao svoj imidž i mediji su ga u tome pratili. Slično je i s njegovim prijateljem (Danijelom) Kon Benditom (liderom partije Zelenih), sa kojim sam radila u Evropskom parlamentu. Bilo je smešno gledati ga kako se kreće okružen televizijskim kamerama. Oni su ulagali u svoj medijski imidž i postali su medijske zvezde. Kada je reč o Kušneru, ima mnogo skepticizma koji možda nije dovoljno izražen. Pre samo nekoliko nedelja je u jednom pariskom pozorištu organizovan “proces” Kušneru, koji je vodio Danijel Merme (novinar radija “Frans enter”) sa prijateljima, novinarima, advokatima, profesorima. Glavne linije tog “procesa” nalazimo i u Peanovoj knjizi. Uprkos ovom skepticizmu, izabran je za ministra spoljnih poslova.... - Kušner je u vladi zbog svog imidža borca za ljudska prava. Ako taj imidž bude doveden u pitanje, onda on ne vredi mnogo. On zapravo uopšte ne vodi spoljnu politiku, već je šef diplomatije u vladi u kojoj predsednik Nikola Sarkozi odlučuje o svemu. Kušner tu služi kao fasada da bi se pridobila javna podrška za okretanje Francuske ka SAD i NATO-u, jer kao popularna ličnost u anketama, može da stvori utisak da je ovo okretanje urađeno iz humanitarnih razloga. Ne znam koliko ljudi veruje u to, ali to je ideja. Pean u knjizi poredi Kušnerove političke poglede sa američkim neokonzervativizmom. Da li vam to izgleda očigledno? - Kušner mi se čini kao veoma površan, neko ko ide za kamerama i kome je važna medijska predstava i nisam sigurna da iza toga stoji nekakva filozofija. Postoje, naravno, izvesne sličnosti u politici, u smislu te manihejske vizije, o dobrima sa jedne i lošima sa druge strane. Ali to je veza i sa demokratama u SAD, ne samo sa neokonzervativcima. Maniheizam ide uz američku viziju jer je to konstantni stav SAD. Barak Obama je u ranim govorima zvučao kao neko ko nema tu manihejsku predstavu, ali je, nažalost, izbor njegove ekipe srušio iluzije. Kušner je bliži humanitarnom imperijalizmu demokrata nego borbi protiv terorizma republikanaca. Ratovi koje vode republikanci su često objašnjeni bezbednosnim razlozima, dok demokrate vode ratove da bi spasli svet, ali na kraju se svodi na isto. Kušner je upravo advokat ove vizije, po kojoj treba spasiti dobre od loših, tog infantilnog pogleda na složene odnose u svetu. Wegova politika je zapravo produženje kolonijalizma, zato što podrazumeva mešanje u drugim zemljama uz izgovor humanitarne akcije. To je, u stvari, uvek i bio izgovor, uvek su civilizovali ljude i radili nešto dobro za njih. Kušner je samo moderna verzija tog kolonijalnog mentaliteta, koji podrazumeva da smo mi jako dobri i da moramo tu dobrotu da nametnemo drugima. U knjizi je opisan kao „anglosaksonski kosmopolita”, zbog čega je autora oštro napala levica... - Ne bih koristila taj izraz da opišem Kušnera jer nisam sigurna šta zapravo znači. Izgleda, međutim, da Kušner voli da misli o sebi kao o “čoveku sveta”, i preciznije, čovek sveta kojim dominiraju SAD. Pravi „anglosaksonski kosmopolita” bi bar govorio engleski bolje nego on. Ono što mi se nekad čini neverovatnim u Francuskoj nije toliko antiamerički stav, koliko antifrancuski stav. Kada pokušate da levo orijentisanim Francuzima govorite o američkom imperijalizmu, oni kažu da je Francuska još gora, zbog onoga što je radila u Alžiru. Politički korektni govor na levici je da se bude veoma kritičan prema Francuskoj i to isključuje kritiku SAD. To je vrsta govora koja je omogućila da se na Kušnera gleda kao na levičara, iako su njegovi potezi samo moderna verzija kolonijalnog, imperijalističkog stava. Ali ako ih pokreće zajedno sa SAD, onda to nije Francuska, onda je to „slobodni svet”. Glavna optužba u knjizi se odnosi na sukob interesa, da je kao savetnik za privatne kompanije dobio velike sume novca od afričkih lidera, od kojih se neki smatraju simbolima afričkih diktatora, dok je bio na čelu državnih organizacija... - Kritika ide u dva pravca – jedan je politički, da je nosilac ideje o humanitarnom imperijalizmu, a drugi je da je uzimao novac od diktatora. Izgleda da ta priča o novcu koji je uzimao bolje prolazi u javnosti, jer ljudi lako reaguju na to, ali za mene je to sekundarno. To što je dobio pare od nekoga ne pogađa me ni blizu koliko njegov ideološki uticaj koji mi se čini veoma ozbiljan. To su dva različita pristupa. Čini mi se da Pean iz taktičkih razloga naglašava da Kušner nije nezainteresovan za novac, što je, po mom mišljenju, gotovo trivijalno. Kušner je optužen za sukob interesa i zbog toga što je njegova žena prošle godine izabrana za generalnog direktora audio-vizuelnog servisa za inostranstvo “Frans mond”, gde je zadužena za imidž Francuske u svetu... - Ta kritika je snažnija. Sećam se da je An Sinkler (žena socijaliste Dominika Štros-Kana), koja je bila mnogo bolji novinar, dala otkaz kada je njen muž izabran za ministra. Kristin Okrant nema ni najmanju nameru da to uradi. Ona ima mnogo veću moć nego što je imala An Sinkler, vodi čitav audio-vizuelni servis za inostranstvo i naravno da vodi računa o Kušnerovim interesima. Mislim da je to mnogo više pod znakom pitanja nego to što je uzeo pare od Omara Bonga (predsednika Gabona). U poglavlju o Kušnerovoj ulozi na Kosovu Pean se najvećim delom oslanja na vašu knjigu „Krstaški rat budala: Jugoslavija, NATO i zablude Zapada”.... - Kritika Kušnerove uloge na Kosovu se ne odnosi na to šta je uradio, već na to šta nije uradio, a nije uradio ništa da zaštiti Srbe ili bilo koje druge manjine i nije uradio ništa na pomirenju. Wemu je jedino bilo stalo da odigra ulogu spasioca jadnih Albanaca. Za njega je bilo vrlo laskavo da bude tamo, jer su Albanci bili veoma naklonjeni onima koji su ih spasavali. Kušner je tako mogao da igra svoj zamišljeni svet spasavanja žrtava od zlih, kao što je to radio i u Bosni i na drugim mestima u svetu. Samo je pozirao pred kamerama, jer ionako nije ništa odlučivao, kao ni Francuska. Sve je odlučeno kada je vlada SAD napravila od OVK saveznike. Od tog trenutka sve je bila farsa, i Rezolucija UN, pregovori... Amerikanci su od samog početka odlučili da deo Srbije daju svojim albanskim klijentima. Kušner je bio izabran kao neko ko neće da pravi nikakve probleme ovom planu SAD. To je bilo mesto gde je želeo da gradi karijeru, da dobije funkciju u UN, koja mu je izmakla. Nadao se da će boravak na Kosovu pomoći njegovoj karijeri, što se pokazalo pogrešnim. Metode njegove politike humanitarnog intervencionizma u knjizi su ilustrovane i medijskom kampanjom protiv Srba, koju je tokom rata u Bosni vodio preko svoje organizacije „Lekari sveta”... - To je bila skandalozna kampanja stigmatizacije u kojoj su Srbi poređeni sa nacistima. Kušner je u ratu u Bosni video priliku da se pokaže kao heroj. Evropa je bila mirna, ništa se nije dešavalo i odjednom mu se ukazala prilika da se pretvara da je u tridesetim i četrdesetim godinama, da vlada pretnja od nacista kojoj se on herojski odupire. To, međutim, ne podrazumeva da se bori kao u Španskom građanskom ratu već da ode na televiziju i diže mnogo buke, bez uvida u pozadinu sukoba, u istoriju, koristeći isključivo analogije. Wegova kampanja je postavljala pitanje: „Na šta vas podseća” kada gledate ove slike (Omarska), a ne o čemu je tu reč. U prvom planu je imidž, slika i emocionalni efekat. Pean prenosi intervju sa Yejmsom Harfom, direktorom američke pi-ar agencije, koji objašnjava strategiju ove manipulacije javnim mnjenjem. Ove metode neobično podsećaju na Kušnerovu medijsku kampanju? - Da, to je ista metoda povezivanja imidža kao u reklamnim kampanjama, koji u svesti ljudi treba da proizvedu asocijacije, u ovom slučaju na koncentracione logore i nacizam. Jedna od teza zbog čega je pravljena ova kampanja, koju sam citirala u svojoj knjizi, jeste da je za američku politiku na Bliskom istoku bilo korisno da na drugom kraju sveta podržava muslimane, jer to pokazuje da nismo protiv muslimana iako se borimo protiv njih u Palestini. Srpski lideri ovo potpuno nisu razumeli. Jedna od teškoća za Srbe je bila u tome što nisu vodili kampanju i što oni koji su ih predvodili nisu mislili da treba da vode kampanju, ali čak i kada su pokušali, rezultati su bili poražavajući. Kušner pripada onim francuskim intelektualcima, poput Gliksmana i Anri-Levija, koji su promovisali tu ideologiju o humanitarnom intervencionizmu. Koji su koreni ove doktrine? - Počelo je sa antikomunizmom u SAD posle Niksona. Čitava ta humanitarna priča se razvila u velikoj meri posle Vijetnamskog rata, jer je on izazvao snažnu kritiku američkog imperijalizma i simpatiju za vijetnamski narod. To je trebalo preokrenuti, da bi bilo zaboravljeno. Nikson je bio predsednik na kraju rata i potom je pao u nemilost i gurnut u stranu. Porodica Rokfeler je otkrila Yimija Kartera, koji je držao farmu kikirikija u Yordžiji, i on je postavljen kako bi se obnovila nevinost SAD. Karter je vodio politiku ljudskih prava i mislim da je zaista verovao u to, jer je nastavio da se zalaže za nju i pošto mu je istekao mandat. Kao predsednik je bio potpuno poklopljen savetnicima i mislim da ista stvar može da se desi sa Obamom, jer imamo istu operaciju – posle Buša, koji je pao u nemilost i ušao u užasne ratove, doveden je Obama i čitav svet je odahnuo sa olakšanjem. Ideologija ljudskih prava, koja je razvijena tokom Karterovog predsedništva, imala je cilj da preokrene moralnu osudu Amerikanaca koji bacaju bombe na devojčice. Onda su se, na sreću po SAD, pojavili crveni Kmeri. Gliksman i ostali su izjavili da su napravili grešku što su verovali u komunizam (Gliksman je bio maoista) i potpuno su se preobratili. Pojavila se tendencija u Francuskoj da se pokreti protiv rata povežu sa komunističkom revolucijom. Ali ne morate da verujete u komunizam da biste bili protiv rata. Ja sam bila protiv rata iako nisam verovala u komunizam – jednostavno sam verovala u to da se ljudi ne smeju bombardovati. U to vreme je Kušner imao epizodu sa “boat people” (izbeglicama iz Vijetnama koji su brodovima napuštali zemlju nakon što su vlast preuzeli komunisti). Bilo je, naravno, dosta siromašnih, bio je rat i pokušavali su da pobegnu na bolje mesto. To je protumačeno kao znak da žele slobodu od komunizma i Kušner se pojavio kao spasilac. To je bio i razlog što je raskinuo sa “Lekarima bez granica” (čiji je jedan od osnivača), jer se oni nisu slagali sa ovom predstavom, koja je zapravo ohrabrila ljude da preuzimaju rizike. Kušnerove akcije su bile potpuno u skladu sa američkom politikom tog vremena. Prethodno, u ratu u Bijafri, on je više bio u duhu francuske imperijalističke politike, ali se posle toga više uklapao u politiku ljudskih prava koju su vodile SAD. Da li je to slučajno? - Ne optužujem lako ljude da nisu iskreni. Mislim da većina ljudi veruje u ono što radi. Kušner je verovatno veoma zadovoljan sobom i veruje da je veliki dobročinitelj čovečanstva, kao što verovatno veruje i da su SAD veliki dobročinitelj čovečanstva. Mnogi veruju u to, naročito u SAD. Ne verujem da se obučavao za to, ali se to poklapa sa antikomunističkom politikom SAD. To je i razlog zbog koga je Kon Bendit imao tako dobru medijsku pokrivenost, jer su obojica davali humanitarno lice antikomunizmu. U Evropi se ta politika proširila sa Helsinškim sporazumom iz 1975, kada su SAD i saveznici počeli da koriste ljudska prava da bi podrivali komunističke vlade u istočnoj Evropi. Deo desnice nije hteo da ima posla sa Helsinškim sporazumom, ali su drugi, koji su bili pametniji, videli u tome način da izgrade političku opoziciju unutar sovjetskog bloka. To su i uradili sa Vaclavom Havelom i drugima i to funkcioniše do danas. Kušner je sve vreme bio u tome, ali ne kao neko ko odlučuje o toj politici, već kao neko ko je reklamira. On se prošle nedelje prvi put sastao sa Hilari Klinton od kada je stupila na funkciju američkog državnog sekretara. Isti igrači su na sceni, samo u različitim ulogama, kao i tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji. Šta Srbija može da očekuje od ovog francusko-američkog približavanja? - Ništa dobro. Yo Bajden je gori nego Klinton po Srbiju, on je jedan od ekstremista. Jedino bi (bivši kandidat demokrata za potpredsednika SAD Yo) Liberman mogao da bude još gori. Možda je najbolja vest za Srbiju što SAD imaju toliko drugih problema u svetu da će zaboraviti na Balkan. Ekonomija će biti u još goroj situaciji, doći će do drugog kraha nekretnina, zakopali su se u ratu u Avganistanu, situacija sa Palestincima se pogoršava... Balkan bi mogli da zanemare, ali svakako će zadržati bazu u Bondstilu, jer jesu li ikad SAD digle ruke od svojih baza, osim u manjoj meri u Nemačkoj. Ali problem za Srbiju nije samo u tome što su iste osobe u pitanju, već što se nije promenila predstava javnosti o ratovima u bivšoj Jugoslaviji. Da li knjige kao što je ova mogu da utiču na promenu te predstave? - Problem je što ništa nije urađeno da bi se promenila predstava o tome da je “velika Srbija” jedini krivac za ratove u bivšoj Jugoslaviji. To je u velikoj meri zbog Haškog tribunala, čiji je zadatak bio da se da neka vrsta zvanične, navodno sudske potvrde NATO verzije sukoba u Jugoslaviji. U tome su uspeli utoliko što je Srbija u potpunosti sa njima sarađivala. Ako Srbi kažu da su oni krivi, zašto bi neko drugi tvrdio drugačije. Sada je ta verzija i zvanična, jer je Hag govorio o genocidu pa je u Evropi postao zločin ako kažete da nije bilo genocida. Zato je bilo važno boriti se protiv te predstave od početka, jer svi ostali izgledaju kao oličenje čestitosti naspram Srba, čak i albanski kriminalci. Knjiga, međutim, pokazuje da u Francuskoj postoji deo desnice koji ne naseda na ovu priču o ljudskim pravima i ovu manihejsku viziju sveta. Pean je odbacuje kako u slučaju Ruande, tako i u slučaju bivše Jugoslavije.