Zadatak za celu planetu

Sa državom koja daje socijalnu pomoć je gotovo, došlo je vreme za stvaranje „planete koja pruža socijalnu pomoć“. Samo ćemo tako, objašnjava Zigmund Bauman, uspeti da izađemo iz sadašnje globalne krize. Politika mora da smogne snage da se restrukturira na planetarnom nivou kako bi se suočila sa ekološkom krizom i zaustavila povećavanje razlika između bogatih i siromašnih. U suprotnom je osuđena na marginalizaciju i zatočenost na lokalnom nivou, sa zastarelim instrumentima, korisnim u svetu koji više ne postoji. Otac „likvidnog društva“ ne veruje u sposobnost politike da se sama od sebe transformiše, „bolje je izgraditi globalno javno mnjenje i uzdati se u kosmopolitske, ekstrateritorijalne nevladine organizacije“. Da li će naši političari uspeti da promene paradigmu prelaskom sa lokalnog na globalno? - Ne bih previše računao na vlade – ma koje države, bila ona mala ili velika – a još manje na njihove pokušaje saradnje, koji se redovno završavaju poetičnim iskazivanjem plemenitih namera, ali bez ikakve konkretne akcije. Moći od kojih zavisi kvalitet ljudskog života i budućnost planete postale su globalne, a samim tim, sa stanovišta vlada, i ekstrateritorijalne, znači – van njihovih lokalnih nadležnosti. Dok ne uzdignemo politiku do nivoa te moći, imamo veoma male izglede da zaustavimo trenutni razvoj situacije koji se, zbog našeg načina života, sigurno kreće ka katastrofi. Dakle, koje alternativne instrumente treba da usvoji politika da bi se uspešno suočila sa teškoćama novog globalnog sveta? - Eliminacija nejednakosti na nivou planete, koje su svakoga dana sve osetnije, ne pojavljuje se među glavnim ciljevima najmoćnijih država, uprkos mnogobrojnim obećanjima. Istovremeno, nedostaju i „globalni politički plan“ i efikasne globalne političke institucije koje bi imale dovoljno resursa da usvojene programe prevedu u praktična rešenja. Preokupiranost teritorijalnošću od strane pojedinačnih država koči rad na takvom jedinstvenom programu i stvaranju potrebnih institucija, što dodatno otežava kontrolisanje procesa polarizacije. Pojedinačne države same ne mogu ništa. Da li građani kao pojedinci mogu da učine nešto kako bi kontrolisali fenomene koji im zadaju nevolje? Postoji li mogućnost neke kolektivne akcije? - Ovde na scenu stupa faktor koji mnogi definišu kao individualizaciju. Građani sve teže uspevaju da kontrolišu strah koji se javlja usled postavljanja nekih egzistencijalnih pitanja ili usled nedostatka dogovora oko oblika kolektivne samozaštite – sindikati i ostali instrumenti vezani za kolektivni ugovor postali su nemoćni pred konkurencijom koju nameće tržište – znači, pojedinci sad treba da nađu individualna rešenja za probleme koje je stvorilo društvo. Naravno, to je nemoguće jer je u pitanju prevelik zadatak za pojedinca koji, uz to, raspolaže instrumentima užasno ograničenim i neadekvatnim za rešavanje tako kompleksnih problema. I klimatske promene su među onim fenomenima koji izazivaju najviše strahovanja i nesigurnosti danas, naročito u zapadnim zemljama. - Nesigurnost potiče od raskola između naše međusobne globalne zavisnosti i činjenice da raspolažemo instrumentima lokalnog dometa, govorim o instrumentima kontrolisane akcije i kontrole. Najveći i najstrašniji problemi zbog kojih i osećamo tu nesigurnost kad god pomislimo na ono što nas okružuje, potiču iz globalnog prostora koji se nalazi van domašaja, van kontrole, bilo koje postojeće političke institucije; pa ipak, ti su problemi pali na pleća lokalnih vlasti – gradskih, pokrajinskih i državnih – i svi od njih očekuju da ih reše uz pomoć sredstava dostupnih na lokalnom nivou: to je nemoguć zadatak. Ipak, mnogi tvrde da određena pitanja vezana za zagađenost životne sredine, proizvodnju energije ili recikliranje otpada mogu da budu rešena na mikronivou, tj. na nivou gradova i regija, recimo. - Zagađenost vazduha i nedostatak čiste vode pogodne za ljudsku upotrebu problemi su koji vuku poreklo iz globalnog prostora, ali se ipak očekuje da ih reše lokalne institucije. Isti princip se primenjuje i kod problema migracije, trgovine drogom i oružjem, terorizma, organizovanog kriminala, nekontrolisane cirkulacije kapitala, nestabilnosti i fleksibilnosti tržišta rada, rasta cena potrošne robe, itd. Lokalni politički prostor je pretrpan zadacima i uvek je ili nedovoljno sposoban ili nedovoljno opremljen za njihovo obavljanje. Jedino su međunarodne pravne i političke institucije – koje do danas nisu uspostavljene – u stanju da kontrolišu aktuelne globalne sile, koje su trenutno van bilo kakve kontrole, i tako dopru do uzroka globalnog straha i nesigurnosti. Znači, planetu može da spase samo globalna, međunarodna vlada? - Na nivou do koga je danas došla globalizacija kapitala i potrošne robe ne postoji nijedna vlada koja sebi može da dozvoli poravnanje svih dugova – bilo jednostrano, bilo u dogovoru s drugim vladama – a bez tog poravnanja dugova nemoguće je preduzeti mere potrebne za dobro funkcionisanje socijalne pomoći, neophodne da bi se rešio problem siromaštva i da bi se kontrolisao danas nezaustavljivi porast nejednakosti među ljudima. Isto je tako veoma teško zamisliti vladu koja bi bila u stanju da propiše ograničenja potrošnje i poveća poreze do nivoa koji bi državi omogućili da s većim intenzitetom i regularnošću vrši raspodelu socijalne pomoći i usluga vezanih za njih. Globalizacija briše socijalnu pomoć. Zar ne možemo ni da se nadamo da će HHI vek biti bar malo pravedniji i bliži ravnopravnosti? - Ne postoji nijedan adekvatan način na koji bi pojedinačne države ili ograničene grupe država mogle da izbegnu logiku međusobne povezanosti i zavisnosti na nivou planete. Socijalna država više ne predstavlja zadovoljavajuću opciju: jedino je socijalna planeta u stanju da obavlja zadatke koje je donedavno, sa manje ili više uspeha, obavljala država. Verujem da ta socijalna planeta neće biti rezultat saradnje pojedinačnih, nezavisnih država već kosmopolitskog nevladinog sektora, međunarodnih organizacija i udruženja koji mogu direktno da dopru do onih kojima je potrebna pomoć, ne obazirući se na ograničenja lokalnih i regionalnih vlasti. RESET Prevod sa engleskog Milana Babić