Polemično i kontroverzno

Knjiga Holma Zundhausena Istorija Srbije od 19. do 21. veka (Klio, Beograd 2009, s. 579, preveo Tomislav Bekić) neće ostaviti ravnodušnim nijednog iskrenog čitaoca, a i kako bi kada je i sam autor završava dilemom: “Posle tri do četiri decenije manje ili više intenzivnog bavljenja balkanskim prostorom i Srbijom, mislio sam da donekle poznajem istoriju Srbije. Ali što sam više pisao, sve mi je više postajala nejasna, protivrečna i uzbudljiva. I, na kraju, ponovo sam na početku. Gledam dole i vidim šta je sve popadalo pod sto. A ponešto ne vidim, iako znam da je tu i da čeka da bude viđeno”. Šta je vrednije – ono što je ostalo na stolu i ušlo u sadržaj ove kontroverzne knjige ili ono što je palo pod sto i nije našlo mesta u njoj? Prve brojne ocene u štampi su hvalospevi onih koji knjigu ili nisu pročitali ili nisu hteli da je razumeju. Odavno je poznato da Srbi više vole da pišu nego da čitaju, dok bi se za institucionalizovanu elitu moglo još pridodati da čitaju samo svoje radove! Ova knjiga traži budnog i pažljivog čitaoca. Kada su Orijanu Falači pitali zašto su njeni intervjui uspešni, odgovorila je da je iz svojih sagovornika izvlačila ono što je najbolje. Zundhausen je kao povesnik takođe postavljao pitanja dokumentima i događajima, ali za razliku od pomenutog novinara, iz njih je izvlačio daleko više negativnog od onoga što je pozitivno. Otuda uverenje da je filozofijom odbira napisan ovaj sintetički pregled istorije Srbije, kojim je trebalo osuditi vojno poražene Srbe. Pisac pogovora i recenzent knjige, Dušan Bataković, ocenio ju je “kao prilično jednostranu istoriografsku sintezu”. Neosprono je da jedan stranac, čak i kao dobar znalac srpskog jezika, kakav je Zundhausen, mora da se oslanja na domaću istoriografiju i on to čini, ali na jedan neobičan način. “Pored države Srbije, postojala je i postoji mentalna Srbija, Srbija u glavama”, kaže povesnik. Osim ove podele, on promoviše i podelu na “veliku” i “malu” Srbiju kao proizvode “mentalne” Srbije, ostavljajući po strani Srbiju u stvarnosti. Možda i stoga njegova filozofija odbira započinje jednom knjigom slabe vrednosti – Srbija 1804-2004. Tri viđenja ili poziv na dijalog, Beograd 2004. Tri autora ove knjige podelio je na dve kategorije – Q. Dimić, čija nabrajanja poimence osuđuje i D. Stojanović i M. Jovanović, koji “otvaraju sasvim drugi pogled na srpsku istoriju”. Bataković u pogovoru s pravom osuđuje Zundhausenovo kvalifikovanje na “moralno podobne i nepodobne autore”, zapavši i sam u taj čarobni krug. U prvi ešelon izbili su istoriopisci koji su pisali o “drugoj” Srbiji (D. Stojanović, M. Jovanović, I. Čolović, M. Đorđević, N. Popov – za čiju knjigu Srpska strana rata piše da predstavlja “kamen-međaš u kritičkom bavljenju prošlošću i sadašnjošću”!...), zatim politički korektne predstavnike države Srbije (S. Jovanović i dr.) i proskribovane ili zanemarene (V. Ćorović, M. Ekmečić, R. Samardžić, V. Krestić…). Ovaj odbir je daleko složeniji i potrebno je mnogo prostora da se valjano prikaže, ali i sledeće zapažanje daje jasnu predstavu – ako ste u naslovu knjige ili u njenim podnaslovima koristili pojmove “Evropa”, “modernizacija” i slično, stekli ste zaslugu da vas autor pomene u osnovnom tekstu, dok mnoga značajna dela, ali bez ovih kvalifikativa, nisu navedena ni u napomenama! Reč je, dakle, o knjizi uzdignutih, povređenih i zaboravljenih istoriografskih sujeta. Odbir događaja još je složeniji i ja ću se zadržati samo na nekoliko primera. Početno izlaganje s postavljenim pitanjem šta znači “strana vladavina”, uz redovno stavljanje pod navodnice “turski jaram”, ukazuje na autorove poglede i put kojim će posmatrati povest Srbije i Srba, čime je hteo reći da nam “oslobođenje” i nije bilo potrebno. Ideju za naslov i opšte kvalifikovanje Zundhausenovih pogleda na našu povest preuzeo sam od sintagme “odbir dečaka”, kojom baca u prošlost turski izraz “devširma” i srpski ekvivalent “danak u krvi”. Kao da su srpske i druge majke rado čekale turske predstavnike da im “odaberu” decu i postave na visoke položaje, te otuda, naravno, i nije bilo nasilne islamizacije. Zatim je knežinsku samoupravu sveo na seosku samoupravu, a da nije izneo nijedan ozbiljan argumenat za ovakvu promenu, već ustaljenu u istoriografiji. Hajdučiju je proglasio “socijalnim banditizmom”, pojam “Srpska revolucija”, koji je uveo u istoriografiju L. Ranke, inače često citiran, izbacio je i vratio nas na bune i ustanke. Carinski rat je preinačio u “svinjski rat” itd. Marginalizovao je i samo usput pomenuo ukidanje feudalizma u Srbiji, nesporno najznačajniji društveni događaj u 19. veku. Nema ništa o okupacionom režimu u Prvom svetskom ratu... Ovakvim kazivanjem Zundhausen nas rastavlja od “dugog” 19. i prelazi na izlaganje srpske povesti u “kratkom’“20. veku, prikazujući Srbiju i Srbe u monarhističkoj i republikanskoj Jugoslaviji, povezujući ove dve celine odeljkom o Drugom svetskom ratu. U poslednjem odeljku, uprkos tome što su Srbija i Crna Gora činile treću Jugoslaviju (SRJ), menja dotadašnji naslov u “Samosrozavanje Srbije”. Za razliku od ranijeg drugačijeg viđenja jugoslovenstva i velikosrpstva, različite ili slične pojave, čija se fluidnost širila ili sužavala od Prvog svetskog rata do današnjih dana, Zundhausenovo viđenje je otrežnjujuće i utemeljenije, voleli mi to ili ne. Razlog tome vidim u činjenici da je istoriografija bila bitan deo osmišljavanja i ostvarenja jugoslovenske ideje i države, kako monarhističke tako i republikanske. Nemačkom povesniku bilo je lakše da sagleda, proceni i ukaže na dobre i loše strane jugoslovenske zbilje. “Rađanje prve Jugoslavije u celini je stvorilo više problema nego što ih je rešilo. Da li je bilo u pitanju ‘jugoslovensko ujedinjenje’, ili spajanje više nacija (ako jeste: koliko), ili povećana Srbija”, s razlogom se zapitao. Trezvenije je sagledao i srpsko pitanje u Drugom svetskom ratu ili, ispravnije je reći, uravnoteženije od komunističkog i četničkog. Slede veoma pohvalne ocene o Titu i njegovoj Jugoslaviji, kao i razumevanje za sporne nacionalne i ekonomske probleme. Umiranje jugoslavizma i kraj “Titove ere” završavaju se nerešenim srpskim pitanjem, te pokušaj njegovog rešenja dovodi do samosrozavanja Srbije. “Dugi” 19. i “kratki” 20. vek Zundhausen je povezao potpoglavljem “Srpsko pitanje” u tri dela. Ono bi se svelo, pojednostavljivanjem, na samostalnu državu koja je plovila u nepovratne vode jugoslovenstva, tu osmišljavalo kao velikosrpsko jugoslovenstvo, da bi se okončalo kao malosrpsko srpstvo. Komunistička Srbija je “imaginarna Srbija”, Srbija iz tri dela (Srbija, Kosovo, Vojvodina), danas iz dva (Srbija, Vojvodina) i, u ispiranju srpskih mozgova – “mala Srbija”, koristeći i zloupotrebljavajući jednu sintagmu Dane Drašković – “uža Srbija”, ili pretkumanovska Srbija, bez pokrajina, u šta su nas uveravali u vreme DEPOS-a strani državnici. Toj ideji posvećeno je ovo delo, s njom se ono i završava i tu je kraj ovoj istoriografsko-političkoj priči nemačkog povesnika! Poruka je nedvosmislena – primenom filozofije odbira, srbofobije i jugofilije ona i nije mogla da ima drugačiji kraj. Ukažimo na još nekoliko primera filozofije odbira kojom je istoriopisac stvorio iskrivljenu sliku o Srbiji i srpskom narodu. “Gospodari rata” su Arkan i Šešelj, ali ne i Orić i Haradinaj! Nema DEPOS-a, ali ima DOS-a, ima “Srpskih dveri”, ali nema “Vreme” itd. Raspad Jugoslavije prikazan je bez ikakvog uticaja spolja, kao da je ta država nestala sama od sebe! “Seksualizacija Cece” Ražnatović bitniji je faktor u rasturu Jugoslavije od stranih obaveštajnih službi, koje se i ne pominju, ili NATO bombardovanja. U knjizi ima i faktografskih propusta preuzetih najčešće iz srpske istoriografije. Navodim neke: knez Miloš nije rođen 1780. već 1783, Beograd nije postao prestonica 1867. već 1839. odn. 1841, Ustav iz 1888. nije napisan po ugledu na belgijski ustav iz 1831. itd. Zundhausen je autor zapažene knjige “Istorijska statistika Srbije 1834-1914”, te kao znalac naglašava da “brojevi imaju u političkom i društvenom životu ključnu ulogu”. Evo na šta se svodi njegova statistika i ključna uloga brojki. Srpska vojska pobila je 20.000 Albanaca u Prvom balkanskom ratu i to je doba “golgote Albanije”, iako za ovu netačnu brojku ne navodi izvor. O Topličkom ustanku nema ni reči, iako su u njemu Bugari ubili 20.000 Srba, što je pouzdana činjenica. Genocidu u NDH posvetio je poglavlje i nesporna je autorova osuda ove genocidne i fašističke tvorevine, ali i dalje ostaju sporni podaci o stradanju Srba. S pravom je osporio državnu cifru od 1.700.000 žrtava i istakao da je redukovanje poginulih usledilo 1963. godine, na 950.000, kada je Jugoslavija naplaćivala ratne reparacije od Nemačke. Zundhausenov konačan sud je sledeći: “Broj stradalih u Jugoslaviji u ratu odista se, po svoj prilici, kretao oko milion muškaraca, žena i dece”, pozivajući se na istraživanja B. Kočovića i V. Žerjavića. Najveće gubitke imale su BiH i Hrvatska. Najviše žrtava imali su “Srbi (pre svega u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj)”, zatim Hrvati oko 200.000 i bosanski muslimani između 86.000 i 103.000 mrtvih. Kada se navedeni podaci posmatraju u sklopu ukupnog broja stanovnika, “onda su bosanski muslimani sa 8 odsto platili najveći danak u krvi, ispred Srba sa preko 7 odsto, te Hrvata i Crnogoraca sa po 5 odsto”. Koliko zabluda i nejasnoća mogu da unesu ove brojke koje u jednoj tabeli stavljaju bosanskohercegovačke muslimane ispred Srba, dok su u drugoj tabeli Srbi najveći gubitnici (682.500), te možda zbog toga Zundhausen i nije naveo ovu cifru. Minimiziran je i broj izginulih Srba u Jasenovcu i Staroj Gradiški na 50.000 do 80.000. Zundhausen je prosto prenebregao zvanične nemačke podatke koje je davno izneo Herman Nojbaher. Srpski životi su jeftini, oni se mogu i prećutati. Knjiga je često preopterećena citatima dužim od jedne stranice, što je neprimereno jednom sintetičkom delu. U traganju za primerima srpske samomržnje Zundhausen je pokazao zavidnu veštinu. Odbir je i ovde tako uočljiv i uverljiv: Petru Handkeu autor naknadno savetuje šta je valjalo da radi i šta bi ga odvelo iz srbofilije u srbofobiju, dok je navod Bogdana Bogdanovića veličanstven primer srpske samomržnje: “To ‘malo, mlado, komunističko čudovište sa nakostrešenom kosom’ (Milošević) imalo je već ‘u svojoj političkoj mladosti jasne predstave o čišćenjima’, kao i o ‘načinu kako ih treba izvesti’“. Bože, blagi! Ps. Čitaoci bi valjalo da znaju i ovo: “I pola stoleća posle nemačkog, uništeno je i srpsko društvo. Ni blizu tako dramatično, ali za svakoga na osetan način”, tvrdi autor pri kraju ove kontroverzne povesnice. Za tih pola veka Nemačka je razorena pa ujedinjena, Srbija je razorena i neujedinjena. Da li nemački povesnik prognozira novo srpsko ujedinjenje?