Putevi avangarde

Jedan od naših prvih posleratnih avangardista, Vladan Radovanović (1932), ostavio je trag u gotovo svim oblastima umetnosti: kompozitor, likovni umetnik, pisac, sintezijski umetnik; učestvovao je u osnivanju Mediale, takođe i Elektronskog studija Radio Beograda, kojim je rukovodio više od dve decenije. Nedavno dodeljena nagrada Fonda “Ivan Tabaković” Srpske akademije nauka i umetnosti, povodom njegove izložbe Sintezijska umetnost – Linearija, održane u Galeriji “Haos”, oktobra 2006. razlog je i da se šira javnost upozna s radom ovog značajnog domaćeg autora, profesora na Univerzitetu umetnosti, često citiranog u stranim enciklopedijama moderne umetnosti. - Na osnovu nekih karakteristika mog stvaralaštva može da se pomisli da sam elitista, što mi se ponekad pripisivalo. Naprotiv, veoma mi je stalo da ovo što sam uradio zaživi, da ljudi to vide. Istina, ništa ne bih učinio da se dodvoravam publici, bez obzira na moju želju da budem prihvaćen. REMBRANTOVA ZLATNA: Majka je želela da budem pijanista, upisala me je u Muzičku školu Stanković. Na nevolju, učiteljica klavira je imala oštećen sluh, tako da je moje muziciranje kontrolisala uglavnom pomoću očiju. Imala je oštre, argusovske oči, uvek bi zapazila kad pritisnem pogrešnu dirku. Napunivši petnaest godina, zaključio sam da pijanista od mene ne može postati. Ono što sam svirao između četiri zida, još nekako je i bilo prihvatljivo, pred publikom sam imao veliku tremu. Ne znam da li sam to podsvesno smislio, tek, zbog neke bolesti, nisam otišao na diplomski. Iako sam sve manje verovao da ću biti pijanista, sve više me je privlačilo komponovanje. Naravno, dugo je trebalo da postanem zadovoljan onim što komponujem. To se dogodilo 1949. s Varijacijama za klavir, koje i danas cenim. Mislim da tek od mog prvog autoportreta, iz 1948. počinje, zapravo, moj ulazak u likovnu umetnost. Sećam se prvih uticaja: slikajući noću verovao sam da sam pogodio Rembrantovu svetlucavu, zlatastu boju, kojom sam bio opsednut. Kad bi svanulo, videla bi se samo neka bedna žuta boja. Potom sam veoma voleo jednog nemačkog impresionistu, Lovisa Korinta, privlačilo me je njegovo oblikovanje figura pomoću poteza. Do početka pedesetih, bavio sam se figuracijom na impresionistički način, načinivši pozamašan broj crteža i akvarela. Moj profesor crtanja u gimnaziji, vajar Mihajlo Tomić, konstatovao je, povodom jednog izmišljenog portreta, da sam prešao na ekspresionizam, mada ja toga nisam bio svestan. Kad sam završio gimnaziju dvoumio sam se da li da studiram slikarstvo ili muziku. Moj ujak, Đorđe Andrejević Kun, smatrao je da imam šanse da budem primljen na Likovnu akademiju. Osećao sam da se muzika sastoji od težih disciplina, i opredelio sam se za studije muzike. Ni džez, niti rokenrol, nisu me interesovali – prezirao sam rubnu kulturu. Uostalom, nije sve jednako na ovom svetu: postoje niže i više stvari. Gospod je to takvim učinio, to je za mene aksiom! Istina, poštovao sam kad, recimo, Stravinski uzme regtajm i od njega načini umetničko delo. S ovim iskustvom, danas, ni o čemu ne govorim s prezirom. DESET UMETNIKA: Možda nije lako shvatiti, i prihvatiti, jedno važno obeležje mog metoda istraživanja i stvaranja. Početkom pedesetih frontalno sam nastupio s više različitih aktivnosti, koje paralelno negujem, kao u nekoj polifoniji, i to traje do danas. Slikarstvu, muzici i književnosti dodajem beleženje i crtanje snova, vokovizuel, projekte, taktizone, ideograme, činjenja (bliska budućem hepeningu i performansu), polimedij i rad s telom (blizak bodi-artu). Stvar je u tome da neke od ovih aktivnosti nisu bile međusobno kongruentne. Neke su bile jednomedijske, druge višemedijske. Većina je bila pod okriljem estetskog, dok je mentalne projekte obeležavala deestetizovanost. Čak, u jednom momentu postojala je i razlika u osavremenjenosti stila. Recimo, projekti između 1954. i 1957. još uvek su predstavljali avangardu, dok je muzika koju sam u tome periodu komponovao bila neoklasična. Tu privremenu stilsku neusaglašenost, između avangardnih taktizona i neoklasične muzike, zapazio je i poznati nadrealista Qubiša Jocić. Povrh svega, događalo se i da sam u istoj umetnosti istovremeno zastupao dva različita pristupa, recimo, u slikarstvu sam u jednom momentu radio i figuraciju i apstrakciju. Ponekad mi se činilo da u meni dela desetak umetnika, različitih u svakom pogledu. Početkom pedesetih sam mislio, mislim i danas, da su moji tadašnji protokonceptualni projekti bili najavangardniji. Izlazili su van okvira umetnosti i poprimali status jednog posebnog duhotvorstva, paralelnog sa umetnošću. PROTOKONCEPTUALNI PROJEKTI: Mislim da od Murove izložbe ovde počinje drugačija umetnička klima, izvesno oslobađanje duha. Pojavljuje se i Decembarska grupa, slika se apstraktno, ne postoje ograničenja... U svojim govorima, Tito se povremeno osvrtao na umetnost. Nešto bi obeležio na svoj, neodređen, mutan način, onda bi nastalo izvesno zahlađenje. Stigmatizovane stvari se ne izlažu, ali to ne traje dugo, kao što kod nas ništa ne traje. Pedesetih se klime u kulturi smenjuju, pomaljaju se različiti pristupi umetnosti. Protokonceptualni projekti (prethodili konceptualnim), koje sam 1954. počeo da radim, nisu imali veze ni sa čim što se dešavalo u ondašnjoj Jugoslaviji. Nominalno, konceptualna umetnost počinje tek 1967. Moj pristup je bilo teško shvatiti jer je bio najmanje kodiran. U tim radovima korišćen je tekst sa značenjem, ali on nije imao nikakvu književnu vrednost. Ni crtež, uključen u radove te vrste, nije imao estetsku vrednost. Trebalo je samo da obavesti o nečemu ili ukaže na nešto. U projektu Ležanje (1957) bavim se osećajem koji nije moguće izraziti, ali je moguće uputiti drugu osobu da ga sama doživi. U ovom slučaju radom se proglašava mentalno stanje, koje postoji i u svesti druge osobe. U nešto ranijem radu Pričinjavanja (1955-1956), od različitih stanja sastavljao sam čitavu mentalnu konstrukciju. Na primer: u procesu izvođenja namerno se naprežem da izrazim određeni osećaj, i to mučenje, kao svojstvo, ulažem u rad. Ili, govorim o nečemu što ni sam sasvim ne razumem, i to nerazumevanje, takođe, unosim u isti rad. Na kraju, primaocu ukazujem, i opominjem ga, da konstrukcija leži isključivo u njegovoj svesti. Ova protokonceptualna linija istrajava do danas i razlikuje se od mojih drugih aktivnosti: muzike, taktizona, i vokovizuela. MEDIALA: Pojma nisam imao, tih ranih pedesetih, da je još Simios s Rodosa uobličavao svoje pesme u vidu jajeta, krila ili sekire. Nešto slično počeo sam da radim u Portretu-pejzažu 1954. ne znajući da se ponovo restaurira takav pristup, tj. da se uvodi konkretna poezija. I, što je još gore, ne znajući da su u našoj sredini nadrealisti: Ristić, Matić, Kostić, pravili kolaže od reči i znakova. Doduše, takav način mišljenja je na našim prostorima postojao još od Domentijana, od 13. veka. Svaki novi nalet – posebno onaj u srpskom baroku – dodavao je ponešto. Moj doprinos novom naletu bio je odlazak u trodimenzionalni prostor, ostvaren u Heksaedru 1957. Taj objekat, obmotan rečima i drugim ikoničkim znacima, u raščetvorenom obliku, bio je izložen na prvoj Mediali, 1958. Pre te izložbe, nisam prezentovao u javnosti svoje avangardne aktivnosti. Na prvoj samostalnoj izložbi, 1952. izlagao sam figuraciju. Neposredno pre mene izlagala su sedmorica meni nepoznatih umetnika. Wihovu izložbu su skidali, a moju nameštali. Tada sam upoznao Šejku, koga sam viđao na koncertima. On, Dado i drugi iz tog društva, oblačili su se kao klošari, dok sam ja u to vreme nosio kravatu. Jednom je Nikola Hercigonja, zaključio: Radovanoviću, vi ste u umetnosti avangardista, a po spoljašnosti i ponašanju ste tradicionalista! Neki me i danas pitaju zašto sam prekinuo s Medialom. Šta se to desilo? Maja 1958, baš preko puta izložbenog prostora u kome ćemo zajedno nastupiti mesec dana kasnije, predloženo mi je da se priključim Mediali. Osim što je sastavljeno od meda i ale, po svoj prilici, ime je izvedeno i od reči “medijana”, koja znači središnjicu. Kad su mi to objašnjavali, rekao sam da imam svoj pojam središnjeg. Napomenuo sam i da se moj poriv ka sintezi odnosi na sve umetnosti, uključujući i muziku. Dogovorili smo se da ćemo zajedno nastupati – neka svako izlaže svoja gledišta, pa će se to amalgamisati...! Nešto će prevladati! Tako smo se, nas četvoro: Šejka, Olja, Miro, i ja, zajedno pojavili na prvoj izložbi Mediale. Ja sam izložio svoje taktilne objekte: maketu polimedijalnog projekta Taktizon-pokret-zvuk, fotografije verbo-gestualnih radova, ideograme i emitovao sam Fugu, iz 1957. KA SINTEZI UMETNOSTI: Kad sam se vratio iz vojske, 1959, konstatovao sam da su u Medialu primljeni novi članovi – slikari!? Da se u međuvremenu pretvorila u slikarsku instituciju. Budući da nisam želeo da se bavimo samo sintezom u okviru likovne umetnosti – istupio sam iz grupe. Bio sam mlad i nestrpljiv, nisam mogao da čekam. A, i da sam čekao, bilo bi to do danas. Nekoliko meseci posle moje likovne izložbe, potpuno sam promenio svoje stavove o umetnosti. Nešto se prelomilo u meni. Shvatio sam da moram da istražujem, u svim mogućim smerovima, sve što mi padne na pamet. Između 1953. i 1957. sondirao sam puteve kojima idem i danas. U to vreme družio sam se sa Vartkesom Baronijanom, kulturnim i inteligentnim čovekom. On se nije preterano zaokupljao komponovanjem, ali imao je visoke zahteve u pogledu stvaranja. Moju tadašnju muziku ocenio je kao podražavanje Stravinskog – a, pravi umetnik mora da bude autohton!! Mada je on sam podržavao Stravinskog, bespoštednom kritikom je svakako uticao na mene. Shvatio sam da treba pronaći sopstveni jezik, ne samo u okviru muzike ili slikarstva, nego i pronaći novi medij umetnosti, ostvariti novu umetnost. S obzirom na to da sam bio izuzetno osetljiv i povredljiv, njegova oštra kritika me je žestoko zagrebala. Krajem pedesetih dodajem jednu važnu liniju, uvodim termin polimedij – “poli” od polifonije. Za razliku od onog što sam kasnije zvao vokovizuel, koji je semantičke prirode, polimedij je asemantičan. U njemu sam spajao taktilnost, pokret, zvuk, muziku. Kasnije sam polimedij prevazišao svojom glavnom poetikom, sintezijskom umetnošću, koja objedinjuje sve – i semantički i asemantički pol, i uvodi još neka određenja. Kako je najkraće definisati: sintezijska umetnost podrazumeva sintezu svih medija, od slikanja do muzike, efekata, zvukova i kretanja. NEPREPOZNAVANJE: Mada sam na ovim prostorima jedan od prvih avangardista, s brojem radova koji nije mali, moj opus je dobrim delom nepoznat. Poneki od slikara, koji me sada upoznaju, kažu: Pa, mi, kolega, nismo znali da vi umete i da slikate?! Katkad se iza avangardizma skrivaju i oni koji ne umeju da slikaju, komponuju ili sroče uređen tekst. Mada nisam spreman na kompromise, očekivao sam da će tokom mog života ipak ponešto biti prepoznato, i prihvaćeno. Nikako to da će me stalno pratiti podsmeh i nerazumevanje. Naravno, bilo je i izuzetaka. Jedan redak poslenik kulture, Miloš Stambolić, prepoznao je moju Pustolinu. Moje najavangardnije aktivnosti nisu bile prepoznate, ni početkom sedamdesetih, sa ustoličavanjem nove umetničke prakse u Studentskom kulturnom centru. Smatrao sam da bi makar konceptualisti trebalo da znaju za moj glavni mentalni rad Ležanje; objavljen 1969. u časopisu Rok, uređivao ga je Bora Ćosić. Pošto mi je sredinom sedamdesetih dosadilo da me zovu na žiriranja, ali ne i kao umetnika, na konkurs sam anonimno poslao svoj mentalno-zvučni rad Glas iz zvučnika. Svi članovi žirija smatrali su da je to najbolji rad Aprilskih susreta, te 1975. Ne samo što moj protokonceptualni rad nije bio prepoznat početkom sedamdesetih, nego to nisu bili ni avangardni radovi drugih umetnika. Recimo, niko ne pominje hepeninge: Olja Ivanjicki i Kosta Bradić izveli su ih 1965. u Ateljeu 212, nedugo posle Keprouovih 18 hepeninga u 6 delova. Kasnije, kad sam počeo da dobijam priznanja, počeli su da me gledaju sa izvesnom opreznošću i uvažavanjem – možda tu ipak ima nečeg?! Zapravo, prvo izrazitije prepoznavanje i priznanje doživeo sam kada je Mirjana Veselinović, početkom devedesetih, napisala prvu monografiju o mom stvaralaštvu. Posebno kad me je kritičar Dejan Đorić, u jednom broju Književne reči, nedvosmisleno nazvao prvim avangardistom posle Drugog svetskog rata.