Srpska pačija škola

Ja razumem što Amerikance moramo da poljubimo gde god da kažu, ali mi nikako nije jasno zašto to isto radimo i Slovencima. Zašto se pravimo da smo sumasišavši pred „mudrošću” ama baš svakog efemernog EU političara koji priča priče u koje, izuzev Beograda, više niko ozbiljan ne veruje. Slovenački ministar inostranih poslova otvoreno kaže slepim i gluvim Srbima: „Kad se radi o nacionalnim interesima, i to tako vitalnim kao što je pitanje granica...”  Dakle: pitanje granica je najvitalnije pitanje nacionalnih interesa, za sve na svetu, ali ne i za Srbe, jer je „Kosovo  posebno pitanje”.  Slovenija je, kako svi znamo, ali se pravimo da ne znamo, odavno priznala Kosovo i „želi da se ta država uspostavi i razvija....” U kojoj bi zemlji, osim Srbije, ovo mogao da priča bilo koji ministar spoljnih poslova? I da još kaže da „mi imamo dobre odnose koje želimo i da unapredimo”. Kako da ih unapredimo? Da nahuškaju možda još neku manjinu da se otcepi, pa da priznaju još neku novu državu na tlu Srbije, i da u skladu sa tom slovenačko-srpskom sadomazohističkom patologijom imamo još bolje odnose?! Da smo ozbiljna država stavili bismo im do znanja da samo na jedan način možemo da unapredimo naše odnose. Da se vratimo na stanje pre 17. februara 2008.  Usred Beograda nam se ruga slovenački ministar kada kaže da „proces širenja (EU) mora da se nastavi i perspektiva proširenja mora ostati veoma realna“ ili, srpski rečeno: da će se truditi da magarac ne lipše pre zelene trave, koja će svakim danom biti sve zelenija. Za Sloveniju, u odnosu na spor sa Hrvatima ministar traži poštovanje statusa kvo na dan 25. juna 1991, što za nas ne važi, jer se nijedan status kvo ne odnosi na Srbiju. Za BiH ministar kaže da mora da bude celovita jer je „multuetničnost njena prednost”, što je za Srbiju već urođena  mana koja se mora otkloniti.  Dragan Vidaković, Prilike