Na sve strane kiseonik

Nije samo žuta štampa osuđivala trodnevni provod ekonomskog aktiva Vlade Srbije, sa predsednikom Republike na čelu, na Kopaoničkom biznis forumu. Čak i oni čiji je najvažniji zadatak da se oduševljavaju uspešnim potezima vlasti, postavljali su pitanje: “Zar je ministrima, premijeru i predsedniku do skijanja kad Srbiji preti svetska ekonomska kriza?” Moram da priznam da me odmor naših lidera nije ni najmanje zabrinuo. Štaviše, uvek sam mnogo mirniji kada voljeni predsednik (i veselo društvo) posvete dragoceno vreme “djevuški partijki” ili drugoj pesmi koja najavljuje “plamene boje evropskih svitanja”, nego kada se “udubljuju” u ekonomske probleme, što se uvek svodi na fantastična obećanja, bez razmišljanja o realnim mogućnostima osiromašenih poreskih obveznika. Da su se, poslednjih godina, ministri više odmarali, ne bi možda imali vremena da “završe posao”, tj. da strancima i partijskim pajtašima prodaju domaće resurse (nekad i budzašto). Ne bi stigli ni da naduvaju deficit u spoljnjoj razmeni – do astronomskih razmera, niti da povećaju dug Srbije inostranstvu, kao da budućnosti neće ni biti (ako 2012. asteroid razbije planetu, naši će potomci biti oslobođeni otplate kredita, ali nije mudro s tim pouzdano računati). SVETSKA KRIZA: Nije mi poznato da se neka zemlja duži niz godina pripremala za krizu. Kriza uvek nailazi iznenada. Zamerke vladi, u tom smislu, neopravdane su. Ali nije loše podsetiti da uzroci krize u svetu (pre svega na Zapadu) i kod nas, nisu isti. Moćne banke (u SAD) davale su kredite za izgradnju kuća mnogima, ne pitajući da li su “mnogi” sposobni da te kredite redovno otplaćuju. Zašto? Cene nekretnina su rasle, pa su prodajom izgrađenih kuća (pod hipotekom) mogle da zarade više nego na redovnim otplatama kredita (nuđenih po izuzetno niskim kamatnim stopama – u prvim godinama otplate čak nižim od najniže kamatne stope koju traži centralna banka od drugih banaka). Paradoksalno, ali u jednom periodu su banke najviše zarađivale na klijentima koji ne mogu da izvršavaju obaveze – njihovu imovinu banka je prodavala uz pristojnu zaradu, ili emitovala hipotekarne založnice, na kojima se takođe moglo lepo zaraditi. Građevinska operativa i milioni zaposlenih (ne samo u građevinarstvu) uživali su godinama u bogatstvu, čija je cena neprestano rasla, ali se “lanac sreće”, ipak, morao prekinuti. Kada je na tržištu SAD pala cena nekretnina, počeli su naglo da se “tope” kapitali investitora. Finansijska kriza je uzela maha, postaje ekonomska depresija i posledice nisu samo gubici na berzi, nego i gubici radnih mesta. Na Zapadu se razmahnula kriza hiperprodukcije: postoji obilje robe, ali nedostaje novac. Kao lek, ekonomisti često predlažu obimne mere državne intervencije da povećaju likvidnost finansijskih institucija, povrate poverenje u njih i utiču na rast tražnje i zaposlenosti. DOMAĆA KRIZA: Sasvim su drugačiji uzroci domaće krize. Ona bi, verovali ili ne, nastala i da nije došlo do poremećaja na svetskom tržištu. Našim vladama, koje su godinama vodile destruktivnu ekonomsku politiku, kao i defektnu politiku izgradnje privrednog ambijenta, svetska kriza je izgovor. Politika “zaduži se, prodaj i potroši” morala je da naleti na prirodnu prepreku. Potrošnja i deficit u razmeni sa inostranstvom nisu mogli da rastu unedogled, nezavisno od sporijeg rasta domaćeg proizvoda, od kojeg je potrošnja dvadesetak procenata veća. Razlika se plaćala iz ogromnih deviznih priliva, a izvor je u zaduživanju i prodaji domaćih resursa – privatizaciji. Nije teško pogoditi da Srbija izlaz iz krize mora da traži u – štednji. U usklađivanju potrošnje sa proizvodnjom (i još važnije – u usklađivanju sopstvenog uvoza sa mogućnostima izvoza). Ali čim se pomene štednja, postavlja se nekoliko bolnih pitanja: kako štedeti, ko da podnese najveći teret i kakva je uloga države u tome? ŠTEDWA: U siromašnoj Srbiji najveći broj stanovnika mogao bi da štedi jedino ako ugrozi zdravlje, a možda i sam život (sopstveni ili članova porodice). Tranziciju u kapitalizam su svi želeli, ali nisu računali da će se socijalne razlike toliko povećati. Velika većina stanovnika raspolaže relativno malim delom društvenog proizvoda. Pa, ko onda uspe da potroši sve one lepe stvari (najvećim delom iz uvoza) u sjajnim šoping–molovima? Manjina, koja, iako nije brojna, raspolaže većim delom prihoda. Zato bi teret štednje trebalo da padne baš na nju. To ne znači da ona prihode treba da solidarno podeli sa siromašnom većinom, ali bi veći deo prihoda trebalo da štedi i investira. To bi ubrzalo rast bogatstva te manjine. Ali bi i omogućilo da mnogi iz siromašne većine mogu da se zaposle, sami ostvare prihod, ne ugrožavajući osnovni zakon razvoja kapitalizma (da bogati postaju sve bogatiji). Naravno, ovakav proces mogao bi se realizovati u državi sa snažnijim pravnim poretkom, u kojoj su ugovor i svojina zaštićeni, a postoji i ono što se naziva prostorni red (a da li je Srbija takva država?). Nažalost, naša država je procenila da je imućnu manjinu neuporedivo lakše privoleti da višak prihoda neracionalno potroši, nego da se potrudi da stvori uslove za unosna ulaganja. Pa i država otvoreno vodi politiku bahate potrošnje, povećavajući broj činovnika (vladinih, nevladinih i svakih drugih organizacija), čije apanaže, u zbiru, dostižu zastrašujuće vrednosti. Tako jača osnova partijske države, koja se oslanja na armiju neproduktivnih poslušnika. ZADUŽIVAWE I SUBVENCIJE: Dabome, mnogo je lakše zaduživati se, ili zahvatati u džepove poreskih obveznika, uzimati od siromašnih i subvencionisati bogate, nego se mučiti oko uvođenja pravnog poretka i prostornog reda. Zato su, valjda, odmah po povratku sa Kopaonika, naši lideri počeli sa najavljivanjem novih zaduživanja (pre svega kod MMF-a), kao i novih subvencija (za “spas radnih mesta”), što razuman čovek ne može da protumači drugačije nego kao najavu novih poreskih nameta. (Na uzete kredite plaćaće se kamata – iz državnih prihoda, a subvencije će se takođe isplaćivati – iz državnih prihoda.) Već sam navikao na pogrešne poteze naših vlada. Teže se navikavam na bezočno hvalisanje ministara pogrešnim i destruktivnim potezima. Ali, najteže razumem aplauze (a kasnije psovke) javnosti, koji ovakve poteze prate. (Autor je profesor Univerziteta Alfa u Beogradu)