Libijski skandal

Ako se ne dogodi čudo u sledećih nekoliko dana, Srbija je izgubila posao izvoza u Libiju 160.000 automata M-92, inače proizvod kragujevačke fabrike “Zastava oružje”, i municije za automatske bacače granata fabrike “Sloboda” Čačak. Vrednost posla je više od 50 miliona dolara, a firma izvoznik je “Melvale” iz Beograda. Naime, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja obavestilo je 16. marta ove godine tu kompaniju “da su u zakonom sprovedenoj proceduri pribavljeni odgovori nadležnih ministarstava, ali se nisu stekli uslovi za odobravanje konkretnog izvoza, pa ovo ministarstvo ne može izdati traženu dozvolu”. Šta to znači da se nisu stekli uslovi da se izda tražena dozvola, to naravno Ministarstvo nije dužno da objašnjava. Ali to se objašnjava u saopštenju Ministarstva odbrane od 10. marta, inače objavljenom u medijima. To saopštenje je neverovatan primer glupavih formulacija koje vređaju zdrav razum čak i laika u tim poslovima, pa se može pretpostaviti da je to saopštenje neko, zapravo, podmetnuo Ministarstvu odbrane. Jer, teško je poverovati da su oni u Ministarstvu odbrane to tako i sročili. Ili neki misle da su svi koji pročitaju to epohalno saopštenje u stvari obične budale? Elem, famozno “saopštenje” Ministarstva odbrane govori o tome kako “po Zakonu o proizvodnji i prometu, odnosno domaćem prometu naoružanja i vojne opreme, nije predviđeno da trgovačke kuće u domaćem prometu postanu vlasnici naoružanja i vojne opreme”. Onaj ko je pisao to saopštenje sigurno zna da na traženoj dozvoli za izvoz oružja u Libiju piše da je krajnji korisnik država Libija, a da je firma “Melvale” samo izvoznik. Što znači da nije reč o “domaćem prometu” sa ciljem da neka naša firma postane vlasnik 160.000 automata M-92. Da neće možda “Melvale” da uskladišti tih 160.000 automata negde usred Beograda? Nova otkrića saopštenja nova su sprdnja sa javnošću ove zemlje, vorholovska obrada u maniru Kominterne, klasičan primer insurekcionista koji se nimalo nisu promenili još od vremena Aleksandra Rankovića i Ozne: “Najvažnije je da firma ili preduzeće posluje odgovorno, u skladu sa propisima i kodeksima ponašanja, da poseduje ozbiljnost, da je svesna osetljivosti bavljenja ovim poslom, gde i najmanji propust i pokušaj izigravanja međunarodnih pravila mogu koštati zemlju njenog kredibiliteta i ugleda ili čak uvođenja pojedinih sankcija bilo za zemlju u celini ili za pojedince.” Javnost nije naišla na slučaj da se sankcije mogu uvesti nekoj zemlji po delovima te zemlje. Ko to ocenjuje koja se firma bavi tim poslom ozbiljno i odgovorno? Je li to neka nova “kompanijska kultura”, transparentnost srpskih izvoznika oružja? Nedohvatna mudrost sadržana u dve, tri glave i u genijalnoj inspiraciji makroekonomskog konteksta srpskog izvoza oružja? Ili psihoanalitički input tajkunskog poslovanja? Novi predatori izvoza naoružanja u 106 ovlašćenih srpskih kompanija sa hiljadu providnih trikova i nekolicinom pouzdanih favorita. No idemo dalje, u storiji od saopštenja stoji i “da se kod izdavanja dozvole razmatra unutrašnja situacija u zemlji krajnjem korisniku, poštovanje ljudskih prava, stabilnost u regionu, odnos te zemlje prema terorizmu i mogućnost preusmeravanja robe u osetljive regione”. Da li to znači da je Libija sporna država po tim kriterijima? Ko to u Beogradu razmatra unutrašnju situaciju u Libiji i stanje ljudskih prava u toj zemlji? Ili odnos Libije prema terorizmu? Šta će da nam kaže naš veliki prijatelj pukovnik Gadafi kada sazna da mi ocenjujemo stanje ljudskih prava u njegovoj državi i moguću povezanost Libije sa terorizmom? U situaciji kada Libija nije ni na kakvoj listi embarga ni UN ni SAD ni Velike Britanije za izvoz oružja u tu državu. Ni kompanija “Melvale”, koja je trebalo da bude izvoznik oružja u Libiju, nije ni na kakvoj međunarodnoj crnoj listi, a njen komercijalni direktor Slobodan Tešić od strane pravosudnih organa Srbije ima pravosnažnu odluku da je protiv njega pre više godina obustavljena istraga zbog “sumnje oko ilegalnog izvoza oružja”. Saopštenje govori o “osam kriterijuma kodeksa ponašanja pri izvozu naoružanja i vojne opreme kao dela evropske i naše regulative pri razmatranju pojedinih slučajeva za izdavanje izvoznih dozvola”. Elegantna formulacija komunističkog Taljerana. A samohodne haubice “nora B-52” koje su iz Srbije zaždile u jednu azijsku zemlju, inače sinonim demokratije, u kojoj su skoro svi novinari u zatvoru, a svi ministri, uključujući i premijera, imaju čin generala, naravno i predsednik? Kako to da nismo razmatrali unutrašnju situaciju i stanje ljudskih prava u toj sirotoj azijskoj zemlji, što je skoro redovna tema u UN. Gde je tu osam kriterijuma? Član 20. Zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, Službeni list SCG br. 7/05, kaže da “spoljnotrgovinski promet naoružanja i vojne opreme mogu vršiti i preduzeća registrovana za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa”. Firma “Melvale” iz Beograda ima sve neophodne dozvole i licence za taj promet. Posao oko izvoza oružja u Libiju nije unutrašnja trgovina, jer se jasno naznačuje ko je krajnji korisnik. “Melvale” je izlobirala libijsko tržište, ista firma ima ugovor sa “Zastavom” i “Slobodom” o zastupanju u Libiji, pa ideje da ako već “Melvale” ne može da izveze oružje u Libiju, neka to urade fabrike direktno, dakle te ideje nisu ostvarive. Jer, nažalost, Libijci po tom poslu hoće da rade samo sa firmom “Melvale”. Koja je nekome u Srbiji “sumnjiva”. A nije bila sumnjiva kada je 2006. godine dobila sve izvozne dozvole za izvoz oružja i municije u Jordan u vrednosti od 235.000 dolara. Sva su ministarstva u Srbiji dala pozitivno mišljenje da ta firma izveze tu robu. Tada smo zaključili da je stanje ljudskih prava u Jordanu dobro i da je politička situacija u toj zemlji OK, ali kada je odmah zatim ista firma htela da u istu zemlju izveze robu u vrednosti od 12 miliona dolara, dozvole nisu date. U međuvremenu se stanje ljudskih prava u Jordanu, promenilo nagore, a i politička situacija nije baš dobra? Mali posao i male pare mogu, veliki posao i velika lova ne može. Fenomenologija hegelovske nužde. Balkanski papci u čijim se očima vrte brojke sve dok se ne pojave tri banane... O da, cela priča ima i dimenziju odiseje PVO na desetu godišnjicu bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a. Ministarstvo odbrane je 28. novembra 2008. godine sklopilo ugovor sa firmom “Melvale” o isporuci rezervnih delova za remont RTS PVO, koji se nabavljaju iz preduzeća “Kosmos” iz Banjaluke. Vojska Srbije je čak platila kompaniji “Melvale”, a onda je sve to “neko” blokirao. Sada mi izvori iz Jordana i Libije javljaju da će Vojska Srbije taj ugovor najverovatnije raskinuti. Navodno, “taktički nosilac” smatra da im ti rezervni delovi za PVO “više ne trebaju”. Da nismo u ova tri protekla meseca nabavili PVO sistem S-300, ili S-400? Samo još to svi ne znamo? Da se razumemo, potpisnik ovih redova nema posebnih simpatija ni za firmu “Melvale” niti za komercijalnog direktora Slobodana Tešića, ali ne voli da ga neko pravi budalom i prodaje mu čistu blasfemiju zaogrnutu kapitalom, glumi papu u izvozu oružja, koji kao nešto poručuje sa balkona naših ministarstava u potpuno osiromašenoj, poniženoj i razapetoj Srbiji u kojoj istina nema veliku težinu. Dakle, priča oko izvoza oružja u Libiju za Srbiju je verovatno i definitivno završena. Srbija je još jednom sama sebi na državnom nivou zabila autogol, na nekom drugom planu to je nešto drugačija priča, neslućenih dimenzija. U pasivnom društvu samoautistične nacije u tranziciji to gotovo da nikome ništa ne znači... Ko izdaje dozvole U proceduri za izdavanje izvoznih dozvola u poslovima sa naoružanjem i vojnom opremom potrebne su saglasnosti Ministarstva odbrane, Ministarstva spoljnih poslova i neobavezujuće mišljenje Ministarstva unutrašnjih poslova da bi konačnu izvoznu dalo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja. Ukoliko jedno od ministarstava odbije saglasnost postoji mogućnost da se stvar iznese na Vladu Srbije. Do sada se vlada tim povodom nije izjašnjavala što navodi na pretpostavku da slučaj izvoza oružja u Libiju nije ni prezentovan vladi. Zapravo, tehnologija „kočenja” je tipično balkanski maštovita: kada saglasnost oko izdavanja izvozne dozvole potvrdi jedno ministarstvo, drugo ministarstvo to odbije, pa se onda u novom, ponovljenom postupku pri dobijanju saglasnosti redosled odbijanja samo promeni. I tako to ide ukrug. Dodatni momenat je traženje mišljenja u američkoj ambasadi u Beogradu, da li SAD imaju nešto protiv da Srbija izveze određenu vrstu i količinu oružja u određenu državu. Bez obzira na to ako ta država i nije na listi embarga UN za uvoz oružja. Jer, postoje zemlje koje nisu na listi zabrane UN oko uvoza naoružanja, ali jesu na listi zabrane koju su objavile SAD. Kako smo mi lojalni saveznici Amerike, moramo da vodimo računa o stavu Vašingtona prema nekoj zemlji kada je u pitanju izvoz oružja u tu zemlju. Jer, SAD su vrlo uticajne u MMF-u i mogu Srbiji posredno da naude oko eventualnih kredita koje Beograd traži od MMF-a. Problem je što je ponekad i američki zvaničan stav oko tog izvoza naoružanja, zapravo, samo posledica interesa američkih izvoznika naoružanja kojima su na nekim tržištima srpske firme direktna konkurencija. Problem je i što naši zvaničnici celu stvar uvek mogu da „kamufliraju” kako Britanci i Amerikanci imaju „nešto protiv nekih izvoznika naoružanja iz Srbije”. Kao, „interesuju se za nekog izvoznika”. I onda svi mi u Srbiji treba da padnemo u nesvest zbog toga što se MI-6, CIA ili Mosad interesuju za nekog ko iz Srbije izvozi naoružanje. Ne, nego će se interesovati za nekoga ko izvozi lubenice?