Kobne iluzije Bogdana Popovića

U vodiču kroz srpsku prestonicu piše: “Svetska enciklopedija gradova beleži da je Beograd grad sa najviše bitaka u svojoj istoriji, i sa najviše izuzetno simboličnih imena. Beograd je doživeo ukupno 115 velikih sukoba na bedemima svoje tvrđave...” Samo u dvadesetom veku razaran je pet puta. Četiri meseca bombardovala ga je austrougarska vojska 1914. godine. Sedam dana i noći tukao ga je feldmaršal Makenzen 1915. godine, što se ujedno smatra prvim bombardovanjem jednog otvorenog grada u Evropi teškim topovima i haubicama. Šestog aprila 1941. godine, bez objave rata, otpočelo je strahovito nemačko razaranje otvorenog i nebranjenog Beograda. Tokom bombardovanja poginule su 2.274 osobe, dok broj ranjenih nikada nije precizno ustanovljen... Tokom aprila, maja i septembra 1944. godine, nekoliko stotina američkih i britanskih bombardera zasipalo je glavni grad tepisima bombi. Civilne žrtve i razaranja ovih bombardovanja nadmašili su žrtve i razaranja nemačkih bombardovanja. Od oko 30.000 zgrada, koliko je imao uoči Drugog svetskog rata, Beograd je dočekao oslobođenje sa 18.000 srušenih i oštećenih stambenih i drugih civilnih objekata. Konačno, 24. marta 1999. godine, bez saglasnosti Saveta bezbednosti, devetnaest najrazvijenijih zemalja sveta, pod okriljem NATO-a, počelo je brutalno bombardovanje Jugoslavije, koje je trajalo 78 dana. Za vazdušne udare angažovano je 1.100 aviona, uz ostalu prateću tehniku. Prvi put u istoriji ratnih sukoba rat se vodio samo iz vazduha... Šteta prouzrokovana bombardovanjem procenjena je na 30 milijardi dolara, poginulo je oko 2.500 ljudi, povređeno blizu 10.000, a više stotina hiljada je izbeglo iz svojih domova. Ratna šteta naneta Beogradu procenjena je na milijardu dolara. Kada su iz američke baze Avijano, stacionirane na tlu Italije, poletele smrtonosne eskadrile sejući po Srbiji zabranjeno oružje i materijale: kasetne bombe, radioaktivni uranijum, razna sredstva hemijskog i biološkog rata i kada je postalo jasno da su civili i civilna infrastruktura glavni cilj ovog napada, buđenje iz opijenosti vrednostima zapadnih demokratija predstavljalo je dramu za sebe. Mnoge iluzije raspršile su se kao mehurić od sapunice. Slične traume dogodile su se i pola veka ranije, a jednu nije mogao da ne zabeleži veliki i znameniti fizičar Milutin Milanković. U autobiografskoj knjizi Uspomene, doživljaji, saznanja, najveći srpski naučnik posle Nikole Tesle, sećajući se savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, opisao je i ličnu dramu drugog srpskog velikana Bogdana Popovića, intelektualca nesumnjive zapadne provenijencije i vere u zapadnu demokratiju. Neverica u ono što se dogodilo 16. aprila 1944. godine i kasnije, i potpuno razbijene iluzije u koje je verovao celog života bili su za njega fatalni. Bogdan Popović, veliko ime intelektualnog i kulturnog miljea Srbije između dva svetska rata, umro je ubrzo po oslobođenju Beograda. NJegovu intimnu dramu, nastalu zbog nesaglasja između blistave fasade zapadnih demokratija i zverske prakse njenih protagonista, podelili su mnogi građani Srbije pedeset pet godina kasnije. Odlomak iz Milankovićeve knjige Uspomene, doživljaji, saznanja, koji NIN objavljuje, govori upravo o tome. Ne mogu, govoreći o dobu okupacije, a da ne spomenem još jednog dragog kolegu. To je bio Bogdan Popović. Po struci smo bili razdaleko jedan od drugog, no susedi u našoj Profesorskoj koloniji. A kada se i na kojem drugom mestu sastadosmo, nađosmo ugodne teme za razgovor. Bogdan se sa svoja dva brata, Dimitrijem i Pavlom, naselio u istoj ulici kao i ja. Kada mu braća pomreše, doseli mu se njegova sestra, udovica, sa svojom decom da mu vodi kuću. Za vreme neprijateljske okupacije uzajamno smo se posećivali. On je živeo u teškim prilikama. Baš u ono doba, zime su bile vrlo stroge, a nije bilo goriva. No Bogdan se zagrevao na toplim zracima pesništva. Kad god bih ga tada posetio, zatekao sam ga zamotanog u ćebad, ali sa knjigom u ruci. To beše uvek koje klasično delo svetske literature. Tada bih ga zamolio da ne prekida svoj posao, ali da čita naglas. Rado se tome odazivao. Vladao je savršeno velikim evropskim jezicima, imao gibak, jasan glas, osetljiv sluh i fini osećaj za sve lepote poezije koje su, njegovim čitanjem, došle do punog izražaja, pa i one koje drugima ostaju nezapažene. To sam naročito osetio kada bi mi čitao štogod iz Geteovog Fausta kojega sam, skoro celog, znao napamet. Tako mi je jednom čitao uvodne stihove Zueignung-a. Kada dođe do mesta „Mein Leid ertont der unbekannten Menge“, upozori me da tu, mesto „Leid“. Izgovarajući tu reč francuskom finesom, njegovo „i“ imalo je meki, visoki ton violine. A odmah zatim, izgovarajući reč „ertont“, njegovo „o“ zbučalo je kao orgulja. Bilo je uživanje slušati ga, pa i onda kada je čitao latinske stihove. Iako im nisam razumeo smisao, zvučali bi kao muzika. A Bogdan bi ih onda preveo na srpski. I taj prevod bio je majstorsko delo. Nema sumnje: od svih ljudi što sam ih lično poznavao, Bogdan je imao najosetljivijeg smisla za sve lepote pesništva, pa i slikarstva i muzike. Proveo je svoj vek uživajući u njima. I on je rado dolazio meni, no uvek bi me pre toga telefonski zapitao da li svojom posetom ne poremećava moj red i rad. I Tinka i ja radovali bismo se njegovoj poseti, a Tinka bi se pobrinula da ga, uz čaj, posluži finim slatkišima. I za njih je imao stručnog razumevanja i pohvale, a Tinka bi se njegovim sudom osećala vrlo polaskana. Sa tako izobraženim čovekom, kao što je Bogdan bio, provedosmo uvek ugodne časove. Pri tim našim sastancima, bilo je to početkom aprila 1944. dođe reč i na ovu temu. Slušaoci radija načuli su da su Englezi i Amerikanci u Fođi, u južnoj Italiji, podigli i opremili veliko uzletište za svoje bojne avione. Odande da mogu doletati do Beograda za jedan sat. Govorilo se, a bilo je i razloga za to, da će uskoro bombardovati našu varoš. Kada to saopštih Bogdanu, on odmanu rukom i reče: „Nemogućno!“ – Isključeno! Kao što znate, prvi svetski rat proveo sam u Engleskoj i upoznao njen džentlmenski narod. Svaki Englez zna dobro da smo uskočili u ovaj rat da ostanemo verni našim saveznicima iz prvog svetskog rata. Može li se i zamisliti da će Engleska napasti na svog do groba vernog prijatelja oborenog nadmoćnim neprijateljem i raskrvavljenog stotinama rana? Ta zar engleski listovi, kad, evo već tri godine, žigošu zverske napade Nemaca na nezaštićene varoši, ne spominju, pored Varšave i Amsterdama, stalno i Beograd? Zar se može zamisliti da će učiniti svojim prijateljima ono što Nemci učiniše svojim protivnicima? Javno mišljenje Engleske koje bdi nad časti svoje nacije neće dozvoliti da ona bude uprljana takvim nečovečnim delom.“ Dve nedelje docnije dogodilo se ono što je Bogdan smatrao nemogućim. Bilo je to 16. aprila 1944, na prvi dan našeg Uskrsa, u podne, baš kada su svi žitelji Beograda sedali za trpeze da proslave taj praznik vaskrsenja. U tome času zapištaše sirene, a anglo-amerikanski avioni sručiše svoje razorne bombe na unutarnje kvartove Beograda i razoriše, kao da su od karata, cele redove kuća. Pobijeni stanovnici tih kuća ostadoše, mrtvi, odeljeni jedni od drugih ruševinama međuspratnih tavanica. Ti vazdušni napadi ponoviše se i idućih dana, a stanovnici Beograda razbegoše se po okolini varoši. Ja pođoh sa svojom porodicom i Požarevac gde je moj pašenog, beogradski lekar Nikola Belosavić, imao, u okolini te varošice, vinograd sa malom, ali udobnom kućicom. U njoj se svi nekako smestismo. Tu provedosmo tri mirna meseca. Istina, svakog dana preletale su preko nas stotine anglo-amerikanskih aviona. Taj kraj neba bio je prolazna stanica vazdušnih jedinica koje su iz Fođe polazile na istočno bojište. Tu bi se podelile u pojedine grupe da nastave svoj let za Bugarsku, Rumuniju ili Mađarsku. Pri vedrom nebu viđali smo ih stotinama nad nama, sjajnobelih, u njihovom dostojanstvenom letu. Ali ih se nismo plašili. Naša usamljena kućica nije vredela ni jedne njihove bombe. Ali jednoga dana, bilo je to 18. maja, pretrnusmo od straha kada primetismo kako se jedan njihov odred odvojio i pošao na zapad, pravo ka Beogradu. Posle četvrt sata načusmo potmulo brujanje, a prozorska okna naše kućice podrhtaše od toga. Ne beše sumnje: Beograd je bio ponovo bombardovan. Ubrzo doznadosmo da su, ovoga puta, njegovi spoljni kvartovi bili žrtva toga napada. To su bili još jedini puno, štaviše prepuno, naseljeni delovi grada i zato je taj neprijateljski napad imao velikog uspeha, ne u pogledu razoravanja materijalnih dobara, već uništavanja ljudskih života. U Požarevcu, u bezbednosti, tišini i svežem vazduhu, mogao sam mirno raditi svoj posao. Tu sam preveo na srpski jezik manuskript svoga dela Kroz carstvo nauka napisan nemačkim jezikom. Moj sin odlazio je, s vremena na vreme, u Beograd da obiđe naš dom i donese nam odande neke dragocene ili potrebne stvari. Ostavljao nas u brizi i strahu, ali se uvek srećno vratio. Pričao nam da se stanovnici koji su se razbegli odande postepeno vraćaju. Mnoge je nevolja na to naterala: nisu imali sredstava ni za najbedniji život na selu. Vratiše se da svoje pokućstvo dovedu u sigurnost, a jedan njegov deo pretvore u novac. A bilo je i takvih koji su imali para u izobilju pa upotrebiše tu priliku da svoje novčanice, koje su iz dana u dan sve manje vredele, pretvore u realnija dobra. Taj živi obrt novca domami i druge u varoš. Pekari, mesari, bakali i svi njihovi liferanti, crnoberzijanci, dojuriše u varoš. Tu su, pošto je kontrola okupacionih vlasti uveliko olabavila, mogli bez straha i smetnje da svoju robu prodaju po basnoslovnim cenama. A gladne beogradske izbeglice bile su svega željne. Pitahu samo čega ima, a ne šta košta. Iskustvo je pokazalo da se vazdušni napadi imaju očekivati samo posle deset časova izjutra do dva časa po podne. Zato prodavci počeše zatvarati svoje radnje u devet sati, a svi, sem neustrašivih i bezbrižnih, krenuše, u to doba u okolinu sa spremljenim ručkom. Predveče bi se vraćali da pokupuju sve što im je potrebno za idući dan. Oni koji su imali više para napuniše svakog večera novootvorene, a crnoberzijancima bogato snabdevene gostionice da tu veselo završe dan. U tom veselom raspoloženju zatekao sam Beograd kada se, polovinom jula, vratih sa porodicom onamo. Vazdušni napadi na varoš bili su prestali ili su im ciljevi bili samo komunikacione linije, mostovi i železničke stanice. Nemci su se povlačili iz Beograda, a oni koji tu ostadoše spremali su se, podizanjem bunkera i raznih drugih vojnih objekata, za poslednju odbranu. Posetih Bogdana Popovića. Nađoh ga telesno i duševno iznurenog, bledog, tužnog i rezigniranog. Reče mi: „Ne želim da živim u ovom izbezumljenom svetu“. Pokušah da ga ohrabrim razumnim razlozima pa i šalom, no on se ne dade razuveriti: „Izbezumljen svet! Ne želim, ne tražim, ne očekujem ništa od njega. Najbolje je umreti. Umreti što pre!“ Želja mu se ispunila. Priredio SLOBODAN IKONIĆ