Zločin iz milosrđa

Šta je glavna tekovina NATO bombardovanja Jugoslavije? Tako je glasilo pitanje koje su, uoči desete godišnjice agresije, zapadni novinari postavljali svojim kolegama u Srbiji. Izbor reči “tekovina” pretpostavlja, dabome, da je iza NATO operacije u Srbiji ostalo nešto vredno, neka zaostavština koja se kao dragocenost prenosi pokolenjima. Odgovori iz Beograda su ih morali razočarati, jer se bombardovanje u Srbiji pamti po zlu, a nepravda je zapečaćena prošlogodišnjim proglašenjem nezavisnosti Kosova. Iz zapadnog ugla posmatrano, međutim, upravo je nezavisnost Kosova glavna tekovina bombardovanja. Što se zemalja koje su slale bombardere tiče, na tlu Evrope stvorena je nova, zapadnim silama iskreno i žarko naklonjena nacija. Nikog ne obavezuje, niti se više ko seća, da je američki predsednik Bil Klinton na početku bombardovanja, u posebnom obraćanju srpskom narodu, tvrdio da “NATO saveznici podržavaju Srbe u nastojanju da Kosovo ostane deo vaše zemlje” i da će bombardovanje biti okončano sporazumom koji će “garantovati prava svih naroda na Kosovu – i etničkih Srba i Albanaca, unutar države Srbije”. Obećao je i da će se etničke grupe, nakon kraćeg perioda NATO okupacije, pomiriti. (To je onaj govor tokom kog se setio i da su Srbi, koje je zapadna štampa godinama pre i posle toga besomučno demonizovala, “veliki narod Evrope”.) Bela kuća je i neko vreme posle povlačenja srpske vojske sa Kosova nastavila da javno priča istu priču. Iza zatvorenih vrata, američki diplomati su novinarima govorili da je nezavisnost Kosova neizbežna, ali bi uvek javno demantovali iskaze Visokog Zapadnog Zvaničnika koji bi tako nešto izjavio pod plaštom anonimnosti. Pet meseci posle bombardovanja, Klintonov savetnik za nacionalnu bezbednost Semjuel Berger kazao je za štampu da je dalja balkanizacija poslednje što Balkanu treba i da mi “zato ne podržavamo nezavisnost” Kosova. Posle pada Miloševića, u Beograd je doputovao Klintonov lični izaslanik DŽim O’Brajen: njegova poruka je glasila da nema otcepljenja, i da SAD podržavaju teritorijalni integritet i suverenitet Savezne Republike Jugoslavije. Iz srpskog ugla gledano, dakle, priča o bombardovanju Srbije je pre svega priča o tome kako nepravda pobeđuje. Ali u širem okviru, to može biti i priča o tome kako pravda pobeđuje, i kako su pobednici u ovom ratu postali svojevrsni gubitnici u jednom drugom, važnijem takmičenju među narodima. Sociolog istorije Aleksa Đilas u knjizi “Najteže pitanje” podseća kako istoričari dele vekove na duge i kratke: po toj računici, devetnaesti je počeo već 1789. sa Francuskom revolucijom (ili, možda, 1775. s Američkom), a završio s Prvim svetskim ratom, dok je dvadeseti počeo tek 1917, Oktobarskom revolucijom, i završio za mnogo manje od sto godina – 1989, padom Berlinskog zida. Đilas tvrdi da je 21. vek počeo dve godine pre kalendarskog roka, NATO bombardovanjem Jugoslavije, a protekla decenija kao da mu daje za pravo. Najjača vojna alijansa otkako svet postoji relativno je lako porazila neprijatelja koji nije imao čime da se brani. NATO avioni leteli su na bezbednoj visini: jugoslovenska protivvazdušna odbrana izvela je pravi podvig rušenjem “nevidljivog” bombardera F117, ali veću štetu agresoru nije mogla da nanese. Nekad ugledni istočnoevropski disident Vaclav Havel stao je na čelo čitave male vojske moralista koji su jedni drugima čestitali na prvom ratu u istoriji čovečanstva vođenom isključivo “u ime principa i vrednosti”, “iz poštovanja ljudskih prava”. Dok su rušeni jugoslovenski mostovi i gađane fabrike, Havel je likovao što su ljudska prava tako “moćna” da su vojnici NATO spremni da ginu za njih. Profesor Robert Hejdn sa Univerziteta u Pitsburgu podsmehnuo se toj zameni teza, kazavši da ga Havel podseća na Mahatmu Gandija, samo u obrnutom smislu. Indijac je govorio kako postoje mnoge vrednosti za koje je on spreman da pogine, ali da ni za jednu nije spreman da ubije. U slučaju NATO, objasnio je Hejdn, princip je izvrnut naglavačke: NATO je pokazao da nije spreman da pogine za ljudska prava, ali je bio i te kako voljan da u njihovo ime ubija – sa bezbedne razdaljine, dabome. U tome zapravo i leži suština humanitarne intervencije NATO u Jugoslaviji, čiji je relativni uspeh (kasnije “overen” stvaranjem nezavisnog Kosova na teritoriji južne srpske pokrajine) nužno vodio u opijenost i trijumfalizam. Samo nekoliko godina posle bombardovanja, novi američki predsednik DŽordž Buš odbacio je smokvin list humanitarnih intervencija i proglasio pravo Amerike da otvoreno vrši “promenu režima” u tuđim državama. Jugoslavija je za vreme Klintona bombardovana bez saglasnosti Saveta bezbednosti, a Buš je otišao i korak dalje: Americi, po njemu, takva saglasnost nije ni bila potrebna jer je sama sebi uzela pravo da “preventivno” vojno deluje protiv drugih država, odnosno da ih okupira ako predstavljaju pretnju njenim interesima. U skladu sa retorikom ljudskih prava, u Jugoslaviji se NATO još trudio da prikrije da su civilni ciljevi gađani mimo pravila i običaja rata: portparoli su tvrdili da su sve jugoslovenske civilne žrtve kolateralna šteta, odnosno rezultat greške, a ne namere da se zastraši stanovništvo, slomi moral građanstva i narod okrene protiv Miloševića. Za razliku od toga, u Iraku i Avganistanu Amerikanci se nisu ni trudili da komplikovanim formulama prikrivaju suštinu okupacionih režima koje su uspostavljali: jedino ih je zanimala zaštita njihovih vojnika, a domaće stanovništvo je bilo samo krivo ako se našlo na mestu na koje se sručila kiša američkih granata ili bombi. (Treba li reći da je i u slučaju Iraka Vašington dobio žarku podršku Vaclava Havela, koji je prilikom svoje poslednje posete Beloj kući pred odlazak sa položaja predsednika Češke iz sve snage navijao da NATO bude taj koji će da predvodi napad na Irak, opet u ime “najviših vrednosti”.) Američki ugled u svetu se uskoro posle toga survao u provaliju. Već početkom 2007. godine, istraživači javnog mnjenja su javljali da samo 29 posto stanovnika u 18 anketiranih zemalja sveta ima dobro mišljenje o Americi. Uoči predsedničkih izbora u novembru 2008, tek je svaki deseti Amerikanac smatrao da mu je domovina “na dobrom putu”, a o predsedniku su Amerikanci mislili lošije nego o bilo kom šefu države od početka anketiranja građana. Administracija u Vašingtonu poslužila se lažima, obmanama, falsifikatima i izmišljotinama kako bi Ameriku odvela u prvi rat posle Kosova. Na Kosovu je za pravdanje NATO bombi izmišljen genocid, a u Iraku je izmišljeno oružje za masovno uništenje. Vredi posebno napomenuti da je i najvažniji američki saveznik na Bliskom istoku, Izrael, postao nekom vrstom žrtve prividnog uspeha NATO bombardovanja Jugoslavije. Kao što je ovih dana u “Mond diplomatiku” primetio Ričard Folk, specijalni izvestilac UN za palestinska ljudska prava, Izrael je u početku vodio ratove protiv susednih arapskih država koje su osporavale njegovo pravo da postoji, a za ratne zločine su ga optuživale samo radikalne arapske vlade i ekstremna levica. Folk sada ide tako daleko da tvrdi da ima smisla postavljati čak i pitanje nije li Izrael možda i pred međunarodnim pravom odgovoran za “zločin protiv mira”, krivično delo koje na neki način predstavlja “kapu” pod kojom se kriju svi drugi ratni zločini (delo za koje je do sada jedino suđeno nacističkim vođama u Nirnbergu). Što se poslednjeg izraelskog napada na Gazu tiče, Folk ga smatra zločinačkim u svakom pogledu. Ovakve optužbe iz mejnstrim međunarodnih krugova čule su se protiv Izraela i pre tri godine, u leto 2006. godine tokom rata protiv Libana. I tada, kao i danas, izraelski lideri branili su se od optužbi pozivajući se na obrazac koji je uspostavio NATO prilikom bombardovanja Jugoslavije. Bi-Bi-Sijev novinar Stiven Sakur intervjuisao je sredinom jula 2006. izraelskog ministra Icaka Hercoga. Uporno je pokušavao da ga satera u škripac nabrajajući civilne ciljeve koje je Izrael gađao u Libanu pod izgovorom da ruši infrastrukturu Hezbolaha. U jednom trenutku je pročitao sagovorniku i član Statuta Međunarodnog krivičnog suda u Hagu koji izričito predviđa kažnjavanje “samovoljnog uništavanja gradova i sela”, te “napadanja i bombardovanja, bilo kojim sredstvima, nebranjenih gradova, sela, naselja i objekata” (po tom je članu, primera radi, suđeno Milanu Martiću za granatiranje Zagreba). Zatim se teatralno okrenuo izraelskom ministru i upitao ga: “Zar vam nije neprijatno da ovo slušate?” Hercog se nije dao smesti: “Upravo je ovakvu operaciju u Jugoslaviji izveo NATO kako bi okončao vladavinu Slobodana Miloševića”, odgovorio je, dodavši da je to isto što Izrael preduzima protiv lidera Hezbolaha Hasana Nasralaha. Po uzoru na NATO, Izrael je i libanske drumove proglasio za legitimne vojne ciljeve jer borci Hezbolaha putevima prevoze rakete. Sadašnji izraelski ministar odbrane i lider laburista Ehud Barak slično je reagovao kada je ugledni jerusalimski “Harec” objavio interna svedočenja izraelskih vojnika o zločinima počinjenim tokom zimskog napada na Gazu. “Izraelska vojska je najmoralnija na svetu, a ja znam o čemu govorim jer znam šta se dešavalo u bivšoj Jugoslaviji i u Iraku”, rekao je u izjavi za izraelski radio, tvrdeći da su ubistva palestinskih civila izuzetak, a ne pravilo u izraelskoj vojsci. “Harecovi” analitičari tvrde da su ubistva nevinih palestinskih civila, staraca, žena i dece, rezultat dugogodišnje dehumanizacije i plod izraelske okupacije Gaze. List je objavio iskaz jednog vojnika koji kaže: “To je lepota Gaze: vidiš nekoga da dolazi putem... i možeš da ga na mestu upucaš.” Među izraelskim vojnicima su navodno popularne majice sa slikom ubijene palestinske bebe i majke koja nad njom plače. Na majici piše: Bolje da je koristila “dureks” (prezervativ). Britanski “Gardijan” tvrdi da se na fudbalskim utakmicama u Izraelu čuje novo, strašno skandiranje: “Zašto su škole u Gazi zatvorene? Zato što su im deca pobijena”. Analogija sa strašnim povicima sa naših stadiona i trgova “Nož, žica, Srebrenica” (ili “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”) više je nego jasna. Kao što je jasna i sledeća analogija: ako proterivanje čitavog jednog albanskog sela kako bi se iz njega proteralo nekoliko terorista nije bilo u skladu sa pravilima i običajima rata, ni u skladu sa moralom i zakonom, i ako se takva akcija Miloševićeve policije može i mora osuđivati, onda možda nije opravdano ni gađati putnički voz samo zato što prolazi preko mosta koji je NATO namerio da sruši. Dalo bi se postaviti i pitanje kako bi na sudu u Hagu prošlo pošteno suđenje čak i NATO komandantima koji su doneli odluku da gađaju porodilište u Beogradu zbog toga što se u dvorištu bolnice od bombi sklonila jedinica Vojske Jugoslavije koja ne predstavlja nikakvu pretnju, ni kosovskim Albancima, ni NATO bombarderima. Naravno, NATO komandanti neće pred sud, a ne treba očekivati ni da će izraelski komandanti jednog dana sesti na optuženičku klupu u svojoj zemlji. Pomenuti Ričard Folk u članku u “Mond diplomatiku” kaže da je “jedna stvar pokrenuti postupak protiv Sadama Huseina ili Slobodana Miloševića, dok je sasvim nešto drugo krenuti na DŽordža Buša ili Ehuda Olmerta”. Još je Tukidid u “Peloponeskim ratovima” primetio, međutim, da što rat duže traje, protivnici sve više liče jedni na druge. Drugim rečima, postaju ono protiv čega su se borili. NATO bombe i granate su u Avganistanu i Iraku oduzele život bezbrojnim porodicama, starcima, ženama i deci, i zaista je ironično podsetiti se da su te iste bombe krenule u rat protiv Slobodana Miloševića jer je dozvolio “nesrazmernu upotrebu sile” u borbi protiv albanskih terorista. Da i ne govorimo o albanskim izbeglicama koje su NATO bombe masakrirale po skloništima i putevima Kosova. Teško je znati sa kakvim je ko namerama zaista krenuo u rat. Ali teško je oteti se utisku da je ono što su Amerikanci hteli da spreče nekako usput postalo i njihov metod. Spasavanje Albanaca izveli su po cenu etničkog čišćenja Srba i otimanja svete zemlje Srbiji, koja im je bila saveznica u dva svetska rata i koja njihovim interesima nikada nikakvu štetu nije nanela. Konstantin Kosačov, predsednik Odbora za spoljnu politiku ruske Dume Srbija mora da se drži čvrsto „Ako nezavisnost Kosova bude ocenjena kao nelegalna, nijedna zemlja je više neće priznati, ili će imati velike probleme da to učini. Sa ovom odlukom Kosovo neće moći da postane član nijedne međunarodne organizacije. U tom slučaju, pre ili kasnije će morati da otpočne novi proces pregovora sa Srbijom” Konstantina Kosačova, predsednika Odbora za spoljnu politiku ruske Dume, na akademiji upriličenoj povodom desetogodišnjice NATO bombardovanja, koju je u Sava centru organizovao Fond “Slobodan Jovanović”, dočekao je glasniji aplauz nego, recimo, princa Aleksandra Karađorđevića. “Bila mi je čast da se 24. marta 1999. godine nađem u avionu kojim je tadašnji premijer ruske vlade, Jevgenij Primakov, putovao u SAD i negde nad Atlantikom, nakon vesti o prvim bombama bačenim na Srbiju, naredio da se avion okrene i vrati nazad”, rekao je ovaj diplomata. Dobio je još veći aplauz na kraju govora, kada je poručio da ništa nije gotovo. Samo nekoliko dana ranije, ruska Duma je od svoje vlade i predsednika Dmitrija Medvedeva zatražila da Rusija učini sve kako bi se obnovili pregovori o statusu Kosmeta. U razgovoru za NIN, Konstantin Kosačov kaže da ova mogućnost uopšte nije isključena, ali uz jedan preduslov: - Potrebno je da najpre dobijemo odluku Međunarodnog suda pravde. Sve dok je ne budemo imali, ne verujem da će bilo šta biti promenjeno. Verujem da će Sud suditi prema pravnim, a ne političkim merilima. Zato verujem i da će sama odluka biti u korist pozicije Srbije, a protiv jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Čim je budemo imali, svako će morati da je prizna. Odluka, međutim, nije obavezujuća. Šta se realno može očekivati od zemalja koje se zalažu za kosovsku nezavisnost? - Nadam se i da će, u tom slučaju, zemlje koje su priznale nezavisnost Kosova u najmanju ruku zamrznuti svoje odluke. Osim toga, ako nezavisnost Kosova bude ocenjena kao nelegalna, nijedna zemlja je više neće priznati, ili će imati velike probleme da to učini. Drugo, sa ovom odlukom Kosovo neće moći da postane član nijedne međunarodne organizacije. U tom slučaju, Kosovo će pre ili kasnije morati da otpočne novi proces pregovora sa Srbijom. Tako ćemo moći da okončamo proces i dobijemo obostrano prihvatljivo rešenje. Znači, sve zavisi od odluke Međunarodnog suda pravde. - Ne baš. Još uvek je veoma važan stav Srbije. Ukoliko se Srbija bude držala čvrsto svoje sadašnje pozicije u ovom pitanju, ukoliko ne bude manevrisala, to će i te kako biti uvaženo. Takođe, mnogo toga zavisi i od Rusije. Sve dok se budemo držali zajedno, sve dok smo nepokolebljivi, sve je moguće, u budućnosti. Ali odluka Suda je izuzetno važan čin. Veliki broj moćnih država, pokrovitelja nezavisnosti Kosova, pažljivo prati rad Suda. Koliko se realno može očekivati isključivo pravna odluka? - Za to nam treba mnogo pravnih mišljenja nacionalnih država. Siguran sam da će Rusija dati svoj doprinos tome. Znam da će nekoliko drugih država to takođe učiniti, i nadam se da će među njima biti i stalnih članova Saveta bezbednosti, kao što je to Kina na primer. Kina je veoma važna u ovom procesu. Čim Međunarodni sud pravde vidi da međunarodna zajednica prati šta se tu dešava, osetiće se nadgledanim. Verujem da će tada konačna odluka biti legalna, odgovarajuća, poštena. I još jednom, priznaće da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom kao što je u suprotnosti i sa Rezolucijom 1244 i drugim rezolucijama. Čini se da i sam generalni sekretar UN Ban Ki Mun prihvata dalje smanjenje uticaja UNMIK-a, pa čak i guranje u stranu sporazuma od 6 tačaka? - Ovonedeljna sednica Saveta bezbednosti UN bila je izuzetno važan signal svakoj naciji i državi da ovo nije kraj priče. Da ništa nije rešeno. Da je u slučaju Kosova još potrebno napraviti pravi politički proces, koji, moram to da kažem, nije napravljen. Verujem da jučerašnja rasprava jeste značajan korak prema odluci o konačnom statusu i presudi Međunarodnog suda pravde. Nama treba politička i pravna odluka koju niko neće isforsirati, ni neke zapadne zemlje ni Srbija. Milena Miletić Ratne sudbine: Iljo Arizanov, pilot 204. lovačkog avijacijskog puka Susret s OVK Naletim na put, a na putu, punkt – dvojica muškaraca u uniformama OVK sa automatima! Često me ljudi pitaju jesmo li zaista te 1999. godine poletali kao kamikaze. A ja onda pitam 'Šta su radili ljudi na Brankovom mostu'? Zapravo, danas bih rekao da među mojim kolegama nije bilo dileme treba li ući u duel s avionima NATO ili ne, već šta uraditi da to bude najuspešnije što se može”, govori za NIN penzionisani pukovnik Iljo Arizanov, pilot koji je u MiG–u 29, 24. marta 1999. godine, u 19 časova i 50 minuta, prvi poleteo na sudar s vazduhoplovima najmoćnije vojne alijanse na svetu. Iste večeri je oboren iznad Kosova. Dve noći i dva dana pešačio je da bi stigao do prištinskog aerodroma, izbegavajući sela i – OVK. Prvi udar: Na niški aerodrom stigao sam 24. marta. Čitavog tog dana smo radili u Nišu, nisam stigao da pogledam vesti. Oko 19 časova dobili smo uzbunu. Trebalo je da prvi poleti moj kolega Dragan Ilić, ali sam to ipak bio ja. Nas dvojica smo se dogovorili da prvo ja krenem, pa on. I tek ako se vratimo, da idu ovi mlađi... Taj sat čekanja u letelici bio mi je najduži. Dolazi signal, krećem ka Jastrepcu, a ne rade mi kursor i jedna spravica koja mi signalizira da li me je neki protivnik naciljao... Šta osećam? Tad više ništa, nemam vremena. Zapravo, brinulo me je to što je moja zona bila Suva reka – Đakovica. Mislio sam, ako me pogode, među kakve ću se ljude katapultirati? Dolazim do položaja za elektronsko navođenje, tražim kontakt za navođenje na mete, ali sve je mrtvo... Prelazim u “slobodni lov”, a to je ono kad lovac sam traži metu. Na oko 40 kilometara od albanske granice vidim avion iznad sebe, osvetljen od ono malo svetlosti sa horizonta, ide iz Albanije. Potom vidim cilj na radaru, skrećem ka njemu. Cilj nestaje, ali onda mi se bočno približava drugi avion. Okrenuo sam rakete ka njemu, da bih ih lansirao (ukoliko ga glave raketa ne “zahvate”, rakete se ne lansiraju). Tada sam pogođen. Avion je ponirao nosom, spiralno. Katapultirao sam se. I visim onako u vazduhu, a gledam moj avion kako pada, gori... Doskočio sam nedaleko od nekog hangara sa vinogradima, pet kilometara od mesta na kome je pao avion. Čuo sam glasove na albanskom, koji su presekli moje dvoumljenje treba li čekati pomoć do jutra, ili ići. I krenuo sam, pravcem ka prištinskom aerodromu. Kod sebe sam od opreme imao samo pištolj, busolu i kabanicu. Te noći u svim zaseocima pucali su rafalnom paljbom, valjda su slavili početak bombardovanja. Svu noć sam hodao, upadao u utrine. Jutro je bilo jako teško: bio sam mokar, promrzao i bez hrane. Pešačio sam čitav dan i narednu noć, sve izbegavajući drvoseče u šumi. Negde ispod Goleša naiđem na napušteni logor OVK, i selo u blizini. Sakrijem se, sačekam da sunce zađe, pa opet put pod noge. I gledam avione koji idu da bombarduju Prištinu. OVK: Oko sedam ujutru, na jednoj raskrsnici kod Goleša, vidim čoveka u uniformi OVK, na desetak metara od mene. Imao je lovačku pušku i radio–stanicu. Izvadim pištolj. On počne da beži, ali bežim i ja, na drugu stranu! Naletim na put, a na putu, punkt – dvojica muškaraca u uniformama OVK sa automatima! Pošlo mi je za rukom da ih zaobiđem neopaženo i produžim ka razrušenim kupolama radara na Golešu. Tada je već bilo lakše, aerodrom je bio blizu. Kad sam se pojavio kod komandanta aerodroma, čovek je razrogačio oči od čuda. I umesto da su helikopterom 25. marta ujutru došli po mene tamo u onim planinama, oni su me prebacili njime za Beograd. Žal: Ne volim ono „general posle bitke”, ali mislim da je bila greška što smo dugo sedeli u avionima i čekali na prvi signal. Tako se, u stvari, izlažete još većem riziku. Pa, kolege na Batajnici i Ponikvama su zbog toga poletali u trenutku kada su po aerodromima već padale bombe! Trebalo je malo drugačije – njih puštati da priđu bliže, na vreme podizati avione i dejstvovati po njima u sadejstvu sa raketašima. Više bismo ih oborili. Ovako, ostala je žal što mi piloti nismo oborili nijedan njihov avion. Milena Miletić