Arhiva

Dobrivoje i Dobrila

Jovan Janjić | 20. septembar 2023 | 01:00
Nedelja uveče. Praznik Mladenci. U rađevsku varošicu Zavlaku slivaju se kolone automobila iz svih pravaca: Valjeva, Šapca, Loznice, Krupnja. Policija reguliše saobraćaj. Mesto za parking teško se nalazi... Iščekuje se projekcija najnovijeg filma najpoznatijih srpskih filmskih amatera Dobrivoja i Dobrile Pantelić iz susednog sela Donjih Brezovica. Uobičajili su Dobrivoje i Dobrila da svakog proleća, za Mladence, prirede premijeru svojih, u međuvremenu nastalih filmskih ostvarenja. Ovog puta prikazivan je njihov najnoviji dokumentarno-igrani film Dobrosav, sniman, po istinitom događaju, na području tri opštine: Krupanj, Osečina i Loznica, kao i dva ranije snimljena filma: Spasovdan i Triput daj, pa se udaj. Još sat vremena pre početka projekcije, sala (bez sedišta) koja može da primi više od hiljadu duša bila je ispunjena. Onima koji su kasnije pristizali ostalo je da se bore tek za toliko prostora koliko da privire kroz otvorena vrata... Za samo jedno ovo veče u Zavlaci, kako je to na prošlogodišnjoj projekciji rekao direktor “Jugoslovenske kinoteke” Radoslav Zelenović, okupi se više sveta nego što prođe kroz sve beogradske bioskope za tri dana. Ovog puta poseta je bila još veća. Dobrivoje i Dobrila od rođenja žive na selu i za sebe s ponosom kažu da su “diplomirali na katedri za budak, plug i motiku”; vole selo, pa tu ljubav prenose i na filmsku traku. Već tri decenije kamerom beleže život i običaje naroda ovog dela zapadne Srbije. Snimili su više od tri hiljade sati sirovog materijala, od kojeg su izmontirali više od 70 dokumentarno-etnoloških filmova. Gotovo svaki njihov film nagrađen je nekom festivalskom nagradom, pojedini su poneli i po dve ili tri nagrade, tako da, i pored zavidne filmske kolekcije, imaju više nagrada nego filmova. Među njima je i plaketa “Jugoslovenske kinoteke”, koju su od filmskih amatera jedino oni dobili. Ipak, njima je najdraže priznanje koje dobijaju od svojih komšija, od svojih zemljaka, od onih koji žive život koji oni beleže na filmsku traku. Otuda i tolike gužve na projekciji njihovih filmova. Mnogi žele i da se lično nađu u njihovom kadru. Tako, kada su za Preobraženje 2006. najavili snimanje kod legendarnog Rađevog kamena poslednje klape svog igrano-dokumentarno-etnološkog filma Rađevina među takušama, o ljubavi siromašnog, ali dobrog seoskog momka Lazara i bogate i smerne devojke Milice, u koji su upleli životne priče koje takvu ljubav obično prate, kao i ovdašnje vekovne prosidbene i svadbene običaje, pozivu da zaigraju pred njihovim kamerama odazvalo se više od 500 meštana. Dolazili ljudi iz okolnih sela pešice, na biciklima, traktorima, automobilima... A ispočetka mnogi su s čuđenjem gledali na to što rade. Posle završene osnovne škole, otac je Dobrivoja namerio da pošalje na kovački zanat, pošto je tada u Rađevini gotovo svaka kuća imala plug i volove, pa nije bilo sumnje da neće imati posla. Ali, on se zbog toga ocu prvi put usprotivio. Skupljajući gljive po šumi, zaradi nešto novca i kupi najjevtiniji fotoaparat, rusku smenu 8. Ali, niko neće da stane ispred njegovog objektiva. Samo poneko od starijih ljudi koji su pri kraju života. Većini njih bile su to jedine fotografije u životu, pa su se one posle našle i na nadgrobnim spomenicima. Sa prvom video-kamerom susreo se kada su njegovi zemljaci Rađevci, na privremenom radu u inostranstvu, počeli da ih donose za vreme godišnjeg odmora. Daju Dobrivoju da za njih snimi neke zanimljive predele ili događaje, da bi ih imali na video-traci kada ih uhvati nostalgija, dok su daleko od rodnog kraja. Dobrivoje snimi za njih to što žele, a ponešto i za svoju dušu. Jedan odnese, drugi donese kameru... Posle nekog vremena, Dobrivoje skupi novca i sam kupi svoju kameru. Utom se i oženi. I suprugu Dobrilu zarazi strašću za snimanjem. Tada, na početku braka, pošto su pokosili hektar livade, trebalo je da sakupe seno, pre nego što padne kiša... Krenu da kupe, ali čuju iz susednog sela vikanje na sleme; ostave vile i grablje, odu kući po kameru i krenu da snime taj drevni običaj... Kiša padne, seno pokisne, u selu se gotovo svi odreda krste: kažu, ’ajd što je Dobrivoje poludeo, nego mu poludela i mlada... Seno su sutradan pokupili, a da nisu otišli da snime taj običaj kad se podigne nova kuća, on bi sasvim otišao u zaborav. I mnogi drugi običaji, koji se danas retko gde u Srbiji mogu sresti, ostali su zabeleženi na filmskoj traci Dobrivoja i Dobrile Pantelić. Takvi su, recimo, njihovi filmovi o žetvi i žetelačkim običajima, u vreme kada se želo srpom, o mobama za vršidbu i komišanje kukuruza, o meljavi u vodenici potočari i o pravljenju kudelje, o praljama i kosačima, o kuvanju pekmeza i o pečenju rakije na kazanu čučavcu, o prelima i poselima... Ali i o slavljima i običajima za Božić, Vaskrs, Đurđevdan, Ivanjdan, Petrovdan... Pročulo se o Dobrivoju i Dobrili po mnogobrojnim filmskim festivalima, a pogotovo po njihovim prilozima u gledanim televizijskim emisijama, pošto je njihov dar za film i osećaj za narodni život prvi otkrio jedan od najpopularnijih televizijskih novinara i urednika Žika Nikolić. Kada Dobrivoje i Dobrila snimaju svoje filmove, oni nemaju ispred sebe napisan scenario, scenario po kojem snimaju ispisao je sam život.