Makarenko na krovu

Pobune u zatvoru su uvek interesantna medijska tema pa čak ukoliko ih izvodi pojedinac i stoga nije čudo što su se kamere sjatile pred Zabelu kad se saznalo da se Radoslav Ivanović popeo na krov zatvora i izjavio da neće sići odatle dok se ne donese odluka o spajanju njegovih kazni tako da bi mogao ranije da izađe iz zatvora. Ipak, mnogi gledaoci su se zapitali da li mediji u jurišu za senzacijom zaboravljaju na moral jer je Radoslav Ivanović trostruki ubica. Ubio je svoju ženu i taštu a u zatvoru je ubio jednog zatvorenika. Pojava Ivanovićeve druge žene koja je izjavljivala da podržava svog muža nije mogla da utiče na one koji su tvrdili da se ovom slučaju pridaje nezaslužena medijska pažnja, jer se podrazumeva da je žena uvek na muževljevoj strani.

Odakle Ivanoviću supruga kada se u zatvoru nalazi zbog ubistva supruge i tašte?

Vesna Ivanović kaže da se za njega udala kada je već bio u zatvoru.

“Ja se bavim trgovinom, imam samostalnu trgovinsku radnju. Jedan od mojih dobavljača bio je kratko vreme sa mojim sadašnjim mužem u zatvoru i on mi je pričao o njemu. Prvi put sam otišla da ga posetim iz radoznalosti. Potom smo se dopisivali i kada sam ga dobro upoznala rešila sam da se za njega udam. Nisam bila očajna žena koja je želela da se pošto-poto uda niti sam sebe videla kao milosrdnu sestru. Bila sam razvedena, iz prethodnog braka imam dvoje dece, i mislim da znam da ocenim kakav je ko, a Radoslav mi se pre svega dopao kao ličnost. Naravno da sam znala šta je uradio i to je tragedija za koju nema opravdanja.”

Vesna Ivanović objašnjava da je njen muž u stvari ubio svoju nevenčanu ženu koja je došla da sa njim živi dobrovoljno, ali joj roditelji to nisu dozvoljavali iako je bila punoletna i da je Radoslav Ivanović prvo ubio svoju taštu koja ga je vređala i kaže da joj je on rekao da ni sam ne shvata kako je došlo do toga da ubije svoju nevenčanu suprugu.

“On jeste kriv i o tome ne može biti rasprave. To znam ja a zna i on i zato nikada nije tražio pomilovanje zbog tog zločina ili smanjenje kazne i rekao mi je da bi prihvatio i da su ga zbog toga što je uradio osudili na smrt”, objašnjava Vesna Ivanović.

Ubistvo je Ivanović počinio u zatvoru u Nišu. U tuči je ubio drugog zatvorenika. Dragiša Đorđević, koji je bio svedok događaja kaže da je Ivanović bio napadnut šipkom od radijatora dok je bio okrenut leđima, da je napad bio dugo pripreman i da je do njega došlo zbog toga što je Ivanović štitio starije zatvorenike od maltretiranja.

I u presudi koju je doneo Okružni sud u Nišu konstatuje se da se događaj odvijao na način na koji ga opisuje Đorđević, ali se u njoj kaže i da je Ivanović nastavio da udara zatvorenika i kada je pao i više nije mogao da ga ugrozi i da je tim postupkom prešao granice nužne odbrane. Sud je konstatovao da je tačno da je Ivanović štitio starije zatvorenike, ali i da se tu radilo i o njegovoj želji da dominira nad ostalim zatvorenicima. Zbog svega toga Okružni sud u Nišu stao je na stanovište da je nemoguće spojiti kaznu za ovo ubistvo sa onom za prethodna dva “jer se time ne bi ostvarila svrha kažnjavanja”. Ivanović se žalio na odluku po kojoj mu nije dozvoljeno spajanje kazni i slučaj je stigao do Vrhovnog suda koji je zaključio da je njegova žalba neosnovana. U presudi Vrhovnog suda se kaže da je iako postoji zakonska mogućnost spajanje ovih kazni u ovom slučaju “sa gledišta opšte prevencije neprihvatljivo”.

Vesna Ivanović smatra da je njen muž žrtva pogrešne procene i da je “on svoje grehe pred ljudima okajao i da sada treba da razmišlja kako će se opravdati pred bogom”.

Ovaj slučaj ima još jednu dimenziju a to je situacija u našim zatvorima. U presudi kojom je Ivanović osuđen za prekoračenje nužne odbrane konstatovano je da je on osoba sa debelim krivičnim dosijeom i da je pre toga osuđivan za razna krivična dela, da je do tuče došlo oko ponoći u sali za televiziju u kojoj je bilo još zatvorenika, da je ubijeni zatvorenik maltretirao i zlostavljao starije osuđenike i otimao im stvari, a iz iskaza svedoka koje je sud uvažio proizlazi da tuča nije trajala nekoliko sekundi. Zašto zatvorska uprava nije efikasnije nadgledala zatvorenike za koje se sa sigurnošću zna da su skloni nasilju? Kako je moguće da uprava ne zna da se stariji zatvorenici maltretiraju i potkradaju? I, da li, s obzirom da se sukob nije desio u nekom zabitom kraju zatvora već usred sale za televiziju i da je trajao više od nekoliko sekundi, ne postoji i odgovornost čuvara koji nisu pravovremeno reagovali?

Dragiša Đorđević koji je proveo 11 godina u zatvoru i sada sa Vesnom Ivanović vodi akciju za spajanje kazni i raniji izlazak i zatvora “svog druga iz zatvorskih dana”, kaže:

“Dok sam bio u zatvoru pročitao sam mnogo knjiga a pogotovo one o penologiji. Naša zemlja se opredelila za Makarenkov sistem prevaspitavanja zatvorenika. Taj sistem i nije tako loš ali kod nas se primenjuje samo u teoriji. Ukoliko čuvari podstiču zatvorenike da im klečeći čiste cipele i za to im daju 50 dinara to nije prevaspitavanje. Kada ih šutiraju u zadnjicu to nije prevaspitavanje. Ucenjivanje zatvorenika time da će ukoliko ne prave probleme biti raspoređeni na lakše poslove ne doprinosi prevaspitavanju, jer uprava to treba da radi disciplinskim merama a poslovi treba da se odrede prema sposobnostima i mogućnostima zatvorenika. Ukoliko je osnovni cilj uprave da stvori poslušnost onda to nije prevaspitavanje već podsticanje dvoličnosti i takav čovek će kada izađe iz zatvora biti još gori nego kada je u njega ušao”, objašnjava Đorđević.

Po svemu sudeći, jedna od mnogobrojnih reformi koje očekuju naše društvo ticaće se i naših zatvora.