Španska prevara Ričarda Holbruka

Za razliku od Vojislava Šešelja, koji u Hagu bije bitku da “porazi” Haški tribunal, Radovan Karadžić ima samo ambiciju da mu “vidi leđa”. U toj bici bivši lider bosanskih Srba je od početka imao samo dva saveznika: vreme i Ruse. Haškom sudu, naime, polako ističe rok trajanja: prema trenutno važećem “redu vožnje”, sva suđenja moraju biti završena do kraja iduće godine, a sve žalbe rešene do kraja 2012. Zapadne države, koje snažno podržavaju Tribunal, volele bi da mu još jednom produže život, ali Moskva kao da nema nameru da im izađe u susret, a bez saglasnosti Saveta bezbednosti, odnosno stalnih članica sa pravom veta, sudu nema opstanka. A onda je Karadžićevoj odbrani stigla podrška kojoj se najmanje nadao. Otkako je stigao u Hag, bivši predsednik Republike Srpske zahteva da se, pre suđenja na kom će odgovarati na optužbe za genocid i druge zločine protiv čovečnosti, utvrdi istina o njegovoj tvrdnji da mu je Ričard Holbruk, nekadašnji američki izaslanik za Balkan, u leto 1996. godine obećao da neće biti hapšen po haškoj optužnici ukoliko se povuče iz političkog i javnog života RS. Pre nekoliko sedmica, ovoj Karadžićevoj tvrdnji novi kredibilitet dao je profesor istorije sa Perdju univerziteta u Indijani Čarls Ingrao. Zatim je, da stvari po Holbruka budu još gore, “NJujork tajms” dao začuđujuće veliki publicitet ovoj tvrdnji profesora iz Indijane. List se, osim na Ingraoa, pozvao i na anonimne izvore iz Stejt departmenta koji su potvrdili ono što Holbruk već godinama, kad god mu se pruži zgodna prilika, žustro demantuje. Ni “NJujork tajms” ni Ingrao ne spadaju u one koji imaju makar i mrvicu simpatije za sudbinu Radovana Karadžića, odnosno za politički projekat na čijem je čelu svojevremeno stajao. Profesor iz Indijane, inače ekspert za Habsburšku monarhiju, prvi put je na sebe privukao pažnju američke javnosti kada je, u jesen 1996. godine, javno protestovao što IFOR neće da hapsi Radovana Karadžića čak ni kada na njega slučajno nabasa na putu. Ingrao je cepteo od indignacije, a svoje ogorčenje objasnio je oktobra te godine u “NJujork tajmsu”: bio je “užasnut” onim što je video u srpskom delu Bosne i Hercegovine tokom svoje druge posete ovoj zemlji (održao je predavanje u sedištu NATO u Sarajevu, da bi ga zatim jedan “međunarodni zvaničnik” odvezao kolima na Pale, gde je navodno u prolazu ugledao Radovana Karadžića kako sedi na parkingu na prednjem sedištu jednog džipa, naočigled barem tuceta švedskih vojnika IFOR-a); osećao se kao da pred sobom vidi “strašnu budućnost”, u kojoj Amerika opet “ravnodušno stoji po strani”; smatrao je da Amerika u srpskom delu Bosne dozvoljava “postojanje jedne nacističke države, koja će zatrovati čitav region” za ceo naredni vek, a nije mogao da shvati zašto Amerika čini toliko ustupaka Srbima koji “nisu bili u stanju da podnesu ni dve nedelje bombardovanja dok su im snage bile pod punom opremom”. Ingrao se narednih godina nastavio interesovati za Bosnu, a zatim i za Srbiju. U međuvremenu je osnovao “Akademsku inicijativu”, tim istoričara iz bivše Jugoslavije koji su zajedno radili na razbijanju mitova o raspadu bivše Jugoslavije. Najgnusniji od svih mitova, po njemu, jeste tvrdnja Miloševićeve propagande mašinerije da je Franjo Tuđman pripremao genocid protiv Srba u Hrvatskoj. Bio je oduševljeni pristalica NATO bombardovanja, a etničko čišćenje Srba iz Hrvatske objašnjavao je njihovom ličnom odlukom u strahu od “pojedinačne osvete hrvatskih boraca” zbog zločina koje su Srbi izvršili u RSK. U međuvremenu je u očima zapadnih novinara postao “ekspert” za naše prilike, iako je početkom septembra 2000. godine u dužem članku (Tri scenarija za postupanje sa Miloševićem, Centralnoevropska revija) potanko objasnio da nema ni mrvice šansi da Milošević izgubi vlast na izborima budući da su Srbi “zaluđeni mitovima”, “nesposobni da donesu razumnu odluku” jer su većinom “funkcionalno nepismeni” budući da zemljom vladaju sredovečni Srbi čije je “obrazovanje prekinuo Drugi svetski rat” (!?) pa ih nedostatak obrazovanja sprečava da dovode u pitanje državnu propagandu ili da kritički analiziraju dokaze”. Opsena je da Koštunica može da pobedi na izborima jer je Srbija, tumačio je ovaj ekspert, “klasični primer fašističke države” koji toleriše postojanje opozicije, ali joj ne da da dođe na vlast. U novije se vreme Ingrao oglašavao i kao stručnjak za Borisa Tadića čija je “politička pozicija slabašna”, kako je profesor objasnio Glasu Amerike: izabrao je Šutanovca umesto Ponoša jer je išao linijom manjeg otpora. U Srbiji nema “Obame” koji bi preuzeo posao šefa Generalštaba i koga bi svi slušali: pred Srbijom je još dug put do demokratije i Evrope, zaključio je Ingrao 3. januara ove godine. Poslednjih se godina inače posebno interesovao za status Vojvodine koju je Srbija, po njegovom sudu, “anektirala”. Uočio je još 2001. da je severna srpska pokrajina krenula “istim putem kao Slovenija i Hrvatska”, insistirajući na svojoj fiskalnoj autonomiji i svom “zapadno orijentisanom” društvu, “bez obzira na etnicitet”. Radovan Karadžić nema razloga da se nervira zbog političkih stavova i simpatija Čarlsa Ingraoa: on je po svoj prilici oduševljen što je dobio upravo takvog saveznika u svojoj borbi da se pred Haškim tribunalom rasvetli šta mu je tačno obećano kada je u leto 1996. iščezao iz javnog i političkog života Republike Srpske. Ni Karadžić ni njegovi pravni savetnici ne žive u iluziji da lažljivo, odnosno iznevereno ili izmišljeno obećanje Ričarda Holbruka može da zaštiti bivšeg predsednika Republike Srpske od odgovornosti za genocid. Ali njima odgovara da troše vreme Tribunalu, da odlažu početak suđenja i da pokreću stalno nove pravne, moralne i političke nedoumice o kojim se sudsko veće mora izjašnjavati. Tužilaštvo haškog suda se u startu oštro suprotstavilo Karadžićevom nastojanju da Holbrukovo navodno obećanje imuniteta od haškog gonjenja pretvori u pravno pitanje, ali je sudsko veće odlučilo da to pitanje možda nije bitno optužbi, ali jeste odbrani. Stejt department je načelno prihvatio da, na zahtev Karadžićevog američkog advokata Pitera Robinsona, haškom sudu da na uvid sve dokumente i transkripte vezane za julski sporazum između Slobodana Miloševića i Ričarda Holbruka (uključujući i zabeleške o Holbrukovim telefonskim pozivima Vašingtonu za vreme pregovora sa Miloševićem). Ako ih nađe, naravno. Glavni Karadžićev pravni savetnik, beogradski advokat Goran Petronijević, pretpostavlja da je američka ideja u tome da se papiri ustupe sudu, ali pod tako restriktivnim uslovima da to Karadžiću ne bude od stvarne pomoći pred sudom. (Pod takvim američkim uslovima se pred ovim sudom svojevremeno pojavio Vesli Klark: svedočio je protiv optuženog ratnog zločinca i iz toga za sebe izvukao maksimalni publicitet, ali sudije Miloševiću nisu dopustile da ga unakrsno ispituje o NATO bombardovanju.) Odbrani odgovara i takav pristup dokumentima, jer ono što se ne sme koristiti javno ipak može biti rečeno za zatvorenoj sednici suda, i tako ući u anale Tribunala. Niko za sada ne može sa apsolutnom sigurnošću da tvrdi da je Karadžićeva strategija odugovlačenja unapred osuđena na neuspeh. Tribunal je, kao što je poznato, osnovan početkom devedesetih godina odlukom Saveta bezbednosti, što će reći uz saglasnost Putinovog prethodnika Borisa Jeljcina. Brisel i Vašington složno lobiraju da se trajanje ovog ad hoc suda produži dok na optuženičku klupu ne sedne i Ratko Mladić, a niko još nije naglas ni postavio pitanje šta će biti ako UN zamandale sud pre završetka procesa Radovanu Karadžiću. Pitanje nije glupo, jer koliko god se Brisel i Vašington trudili da sve svedu na pitanje finansiranja (ako Savet bezbednosti odbije da dalje finansira sud, pojaviće se države sponzori koje će uskočiti), nije sigurno da će Moskva na takvo tumačenje pristati. Ako se Karadžiću u međuvremenu u Hagu ne pridruži Ratko Mladić (bilo bi celishodno da im se zajedno sudi), onda će se možda stvarno postaviti pitanje da li suditi Karadžiću u Sarajevu, Beogradu, ili na nekom trećem mestu. Međunarodni krivični sud u Hagu, onaj stalni, ne dolazi u obzir jer su dela za koja su optuženi počinjena pre njegovog osnivanja 2002. godine. Teško je zamisliti da se političke okolnosti u Srbiji mogu toliko promeniti da bilo koja vlast ovde rado kontemplira beogradsko suđenje Karadžiću. Čarls Ingrao i “NJujork tajms” su nehotice i nerado bili od posredne koristi Karadžiću u svemu ovome, ali vlast u Beogradu aktivno radi na tome da ničim ne bude na usluzi bivšem Miloševićevom savezniku sa Pala. Primera radi, Goran Petronijević je svojim kanalima saznao da je Tužilaštvo za ratne zločine u Beogradu (navodno još 2006. godine) istraživalo postojanje sporazuma Holbruk – Karadžić, na zahtev iz Haga, i da je s tim ciljem saslušano sedam svedoka, što u Beogradu, što u Hagu: Aleksa Buha, Momčilo Krajišnik, Jovica Stanišić, Vladimir Nadeždin, Franko Simatović, Milan Milutinović i Nebojša Vujović. Advokat je zatražio uvid u izjave tih ljudi u cilju pripreme za suđenje Radovanu Karadžiću, ali ga je Nacionalni savet za saradnju sa Haškim tribunalom odbio pod izgovorom da su te izjave “službena tajna”, da razgovori nisu obavljeni “u smislu Zakonika o krivičnom postupku” (šta god to značilo), i da se ne mogu koristiti ni u jednom sudskom postupku, pa ni pred Haškim tribunalom. Beleške o razgovorima nose oznaku “službena tajna”. Karadžićevi advokati će se obratiti sudu u Hagu ne bi li taj sud svojim autoritetom pribavio beleške za potrebe odbrane. Ne bi bilo prvi put da je Beograd široke ruke prema Tribunalu i tužilaštvu, a odbojan prema advokatima odbrane. Potonji, na kraju krajeva, nemaju na raspolaganju alate kojim se provodi politika uslovljavanja prema našoj zemlji. Kome veruje “NJujork tajms” Ričard Holbruk se, kako saznaje NIN, veoma rasrdio što je pariska dopisnica “NJujork tajmsa” Marliz Simons poverovala anonimnim izvorima iz Stejt departmenta koji su je uveravali da pouzdano znaju, što od Ričarda Holbruka lično, što od drugih izvora iz ministarstva, kako je američki izaslanik “onom gadu” sa Pala lično obećao da neće biti gonjen zbog ratnih zločina, a ovaj ga je ipak izneverio i mešao se u politiku SDS-a i Republike Srpske. Zahtevao je da Simons povuče tvrdnje koje je iznela u tekstu u kom je citirala anonimne izvore. Potegao je lične veze i veze u Savetu za spoljnopolitičke odnose, i na kraju je postigao da Marliz Simons u novom članku još jednom objavi njegov demanti (prvi tekst u “Tajmsu” izašao je 22, a drugi 27. marta), kao i izjave njegovih najbližih saradnika da Karadžićeve tvrdnje nisu istinite. Kako je moguće da najprestižniji list na svetu naizgled više veruje tvrdnjama optuženog ratnog zločinca nego reči novoizabranog predsednikovog ličnog izaslanika za Pakistan i Avganistan? Ciničan odgovor bi mogao da glasi da je i Holbrukova šefovica Hilari Klinton o događajima u Bosni svedočila sasvim drugačije od drugih očevidaca, kao i televizijska vrpca na kojoj je zabeležena njena navodno opasna poseta Tuzli pod snajperskom vatrom, barem pola godine posle obustavljanja ratnih dejstava. Ali tačniji odgovor bi bio da Amerikanci često po svetu postupaju upravo onako kako je, izgleda, uradio Ričard Holbruk. Obećavaju lošim momcima da će mirno živeti ako se sklone sa političke scene. Tako su učinili sa Pinočeom, i u mnogim drugim slučajevima. Kod nas su, međutim, uglavnom prevarili one sa kojima su trgovali (počev od Biljane Plavšić do Miloševića). Čarls Ingrao je to objasnio na sledeći način, u odličnom intervjuu koji je sa njim uradila Qubica Gojgić sa Televizije B92: “Neće ga hapsiti – to jeste bilo obećano! Treba, međutim, razumeti da je jedan od ključnih koncepata u međunarodnim odnosima nešto što bi se moglo opisati španskim izrazom disimular, znači, prikriti nešto. sugerisati sagovorniku nešto, navesti da ga da poruku shvati onako kako biste vi želeli a da pri tom to ne mora biti istina.” Bivši dopisnik “NJujork tajmsa” iz Beograda Dejvid Bajnder citiran je u tekstu Marliz Simons: on i analitičar Obrad Kesić su se u septembru 1996. godine sreli sa Karadžićem, koji im je rekao da mu je Holbruk u julu obećao tri stvari: neće biti gonjen, porodica mu neće biti progonjena, a njegova Srpska demokratska stranka neće biti zabranjena.