Beketova pisma

Pored toga što je bio odličan dramaturg, romanopisac i pesnik, Semjuel Beket je pisao i pisma od velike vrednosti. Objavljena je Prva sveska Pisama Semjuela Beketa 1929-1940. koju su pripremili Marta Dou Fezenfeld i Lois Mor Overbek, urednici; Yordž Kreg i Den Gan, izdanje Cambridge Universitdž Press. Projekat je zanimljiv i po tome što je “nastajao uprkos konstantnom protivljenju advokata očekivano ažurnih u odbrani Beketove privatnosti”. U tekstu koji NIN objavljuje, pisac Gabrijel Josipovici je za čitaoce “Tajmsovog književnog dodatka” temeljno analizirao i postupak, i Beketa i vreme i prilike u kojim su ova dragocena pisma nastajala. “Ono što nam sad treba, jesu sledeće tri sveske odabranih pisama sa minimalnim brojem komentara i u džepnom izdanju. Budite sigurni da će efekat tih pisama u novom veku biti jednak efektu koji su Godo i Maloj imali na sumorni posleratni period”, tvrdi Josipovici. Pisma nekih od najvećih umetnika u istoriji, Vordsvorta i Sezana ili Prusta i Eliota, npr, iako na nekim mestima veoma dirljiva i zanimljiva zbog onoga što su njihovi autori u životu postigli, nikada se nisu našla među deset ili dvadeset najboljih savremenih knjiga. S druge strane, pisma čiji su autori Kits, Van Gog, Kafka i Volas Stivens sigurno zaslužuju mesto na takvoj listi. A sudeći i po ovoj knjizi, isto važi i za pisma Semjuela Beketa. Beket je često pisao. Urednici su transkribovali više od 15.000 pisama koje je Beket napisao u periodu od 60 godina, od 1929. kada mu je bilo 23, pa sve do smrti 1989. Od svih tih pisama oni nam u celosti predstavljaju 2.500, dok će se još 5.000 pisama naći u fusnotama. Pisma koja bi za čitaoce mogla da budu posebno značajna ili dramatična, nikada neće biti predstavljena javnosti, jer je sam Beket, odobravajući ideju da se njegova pisma objave, insistirao da se u zbirci nađu samo ona “relevantna za njegova dela”. Iz predgovora se lako može zaključiti da su se urednici izdanja dugo nagađali sa Beketovim advokatima oko toga koja su pisma relevantna. To znači da mi nikada nećemo biti u prilici da pročitamo Beketova pisma koja bi bila ekvivalent Kafkinih pisama Mileni ili Felis. Ipak, i objavljena pisma nude mnogo zanimljivog materijala. Iako je većina njih već godinama dostupna javnosti (npr. neka od pisama Tomu Mekgriviju koje je Dirdre Ber već citirala u Beketovoj biografiji iz 1978), ona će zasigurno na čitaoca ostaviti jači utisak u jedinstvenoj zbirci nego kao rasparčani citati po raznim biografijama. Jer biografija, ma kako vešto napisana, nameće subjektu lažnu teleologiju, kako je to Sartr pre mnogo godina opisao, životu nameće značenja koja osoba čiji se život opisuje u trenutku proživljavanja uopšte nije imala na umu. Pisma, s druge strane, na čitaoca ostavljaju snažan utisak, jer čine da on zajedno sa autorom proživljava svaki trenutak, pri čemu vreme iz pisama ima istu dimenziju kao i čitaočevo vreme: osećamo se kao da konstantno, ali veoma, veoma sporo padamo u duboki bunar, za razliku od ostalih pisanih formi koje stvaraju utisak vožnje duž dobro osvetljenog druma na kraju koga je jasno vidljiva naša destinacija. Do 1929. Beket je već proveo značajno vreme u Italiji i Nemačkoj, boraveći kod rođaka nakon okončanih studija italijanskog i francuskog jezika na dablinskom koledžu Triniti. Te godine je potpisao i dvogodišnji ugovor za mesto gostujućeg predavača u pariskoj École normale supérieure, zamenivši mnogo starijeg kolegu Mekgrivija. Mekgrivi, koji je ostao u Parizu, upoznao je Beketa sa prijateljima, među kojima su i Yejms Yojs i Ričard Arlington. Tada je usledila veoma uzbudljiva decenija za Beketa. Vratio se u Dablin, prihvatio mesto predavača na Trinitiju, koje je ubrzo i napustio; napisao kraću knjigu o Prustu, veći broj pesama, od kojih su samo neke objavljene, nekoliko kratkih priča, uključujući i remek-delo Dante i jastog, koja je objavljena u zbirci naslovljenoj Više žalosti nego radosti i dva romana od kojih za prvi, Dream of Fair to Middling NJomen, nije uspeo da nađe izdavača, dok je drugi roman Marfi objavljen tek na kraju decenije; preselio se u London i počeo da posećuje psihijatra Vilfreda Biona; sahranio oca za koga je bio veoma vezan i ostao i bez omiljenog psa; ponovo se preselio u Dablin; šest meseci putovao po Nemačkoj proučavajući umetnost i posećujući muzeje, da bi se preselio u Pariz gde je počeo da živi sa Suzan Deševo-Dumesnil. Kad 1940. izbija rat, i Beket i Suzan se sa većinom Parižana povlače na jug pred naletom nemačke armije. Iako je na početku decenije Beket u dablinskim intelektualnim krugovima bio viđen kao čovek s obećavajućom akademskom karijerom, krajem decenije je poznat samo uskim irskim i francuskim intelektualnim krugovima kao boem koji je pisao teško razumljive stihove i jednako nerazumljivu prozu, povučen čovek, sklon piću, veoma bistar i sa uvek spremnim odgovorom. Da ga je rat progutao, kao što je progutao mnoge savremenike, sumnjam da bismo danas čitali njegova pisma. Zbog toga su nam pisma iz tog perioda još dragocenija. Beket je, po svemu sudeći, bio veoma ljubazan čovek koji je čak i na vrhuncu slave nastojao da odgovori na stotine pisama koja je dobijao. Ipak, nasmejani (ili, barem sudeći po fotografijama, blago namršteni) šezdesetogodišnjak znao je da odredi prioritete: nakon jutarnje prepiske, čitavo bi poslepodne posvećivao pisanju. Tridesetih je godina ta ljubazna javna ličnost nestala, zbog čega na pisma iz tog perioda treba da gledamo kao na sredstvo koje je ambiciozni, zbunjeni i haotični mladi pisac koristio ne bi li pronašao sebe i definisao ciljeve života i stvaralaštva. Postoji, naravno, značajan broj pisama agentima i izdavačima, i čak su i ona zanimljiva. Kada je saznao da je jedan američki izdavač zainteresovan za Marfija, ali pod uslovom da ga skrati, prvo je odreagovao kao i ostali pisci rekavši da je roman već dovoljno skraćen. Nekoliko meseci posle ponovo je odgovorio izdavaču: “Zar nema novih vesti o Kvigliju, tj. Marfiju?... Ako se dobro sećam, odgovorio sam vam da sam spreman da skratim naslov. Sada sam spreman da idem i dalje od toga i promenim naslov, ako je on za nekoga uvredljiv, i to u Kvigli, Trompetenšlajm, Eliot ili bilo koje drugo ime koje odgovara izdavaču.” U prvom pismu Mekgriviju, leta 1929. iz Kasela u kome je Beket boravio kod sestre svog oca Frensis (Sisi), njenog muža Jevrejina Abrahama Sinklera i njihove dece Pegi i Morisa, primetan je tipičan Beketov ton i stil u kakvom smo i u drugim tekstovima uživali. Tema pisma, koja će se provlačiti i kroz mnoge druge prepiske, vezana je za probleme objavljivanja teksta: “Dragi moj Mekgrivi, užasni, stari i loptasti Rasel mi je odgovorio na poruku ekonomskim piskaranjem u trećem licu, uredno zapakovanim u kovertu na kojoj je bilo manje markica nego što je potrebno. Blago sam utrnuo od tog ljubaznog gesta. Želim da se već jednom otarasim ove prokletinje, da je prebacim bilo kome (ali da nekako izbegnem ’tranziciju’), ali nisam u stanju da identifikujem nijednu manje gadljivu književnu kantu za otpatke. Ne mogu ni da zamislim da Eliot vrši bilo kakve izmene – naročito kad je poezija u pitanju. Možda bi Simus O’Saliven prihvatio moje tekstove? Bio bih ti zahvalan ako bi me uputio na nekoga.” Beketov stil verovatno podseća na stilove druge dvojice mladih i ambicioznih pisaca koji su jedan od drugog tražili podršku u nastojanju da usavrše svoje tekstove: Kingslija Amisa i Filipa Larkina. Ali sa onim što sledi, to sigurno nije slučaj. Nakon što citira Dantea na italijanskom kako bi dokazao da ne može da zaspi jer je izgoreo na suncu, Beket komentariše Prusta čije je tekstove pročitao kad su mu zatražili da o njemu napiše kraću knjigu: “Pročitao sam prvi tom Put k Svanu i zaključio da tekst nije konstantan. Neke su stvari jednostavno neuporedive – Bloh, Fransoaz, Tant Leoni, Lagrandin, a ima i pasusa koji su iritantni, izveštačeni i skoro neiskreni... On zasigurno pripoveda bolje i interesantnije od Mura, ali ništa manje pompezno, u pitanju je ušećerena, lažna i nezaustavljiva verbalna dijareja. Mislim da je preterao s laksativima. Strašna mi je i sama pomisao da analiziram njegovu stolicu u 16 svezaka! “ Sposobnost da rastrgne ono što mu se ne dopada, ali nikada ne gubeći iz vida i elemente koji vrede, ostaće jedna od glavnih Beketovih karakteristika. Morisu Sinkleru, vežbajući svoj francuski, piše: “Je n’ai jamais pu me réconcilier avec la Sdžmphonie Pastorale où j’ai l’impression ljue Beethoven a versé tout ce lju’il dž avait de vulgaire, de facile et d’enfantin (et c’était beaucoup), pour en finir avec une fois pour toutes.” Da bi odmah zatim rođaku izjavio da mora da čuje Betovenov gudački kvartet op. 130, naročito Kavatinu, dok u sjajnom pismu Akselu Kaunu, koga je upoznao tokom putovanja kroz Nemačku 1936-1937, strasno opisuje Sedmu simfoniju rekavši da “njenu zvučnu površinu... proždiru ogromne crne pauze” – jer ga je delo zaista veoma pogodilo, budući da se, uz skoro identičan komentar, pojavljuje i u njegovom prvom romanu Dream of Fair to Middling NJomen. Ista neobuzdana individualnost oseća se i u reakcijama na književnost: “Čitam (Balzakovu) Rođaku Betu. Stilski i misaoni patos je toliko izražen da se pitam da li piše ozbiljno ili parodira.” “Pročitao sam i Sesilov Life of Conjper... Jako loše. Ali kakav je to život u pitanju! Bacio me je u depresiju i prestravio. Kako to da je pisao tako lošu poeziju?” “Na kraju sam bio primoran da dovršim (Morijakov) roman Le Désert de l’Amour, koji mi se definitivno ne dopada. Reč je o jednoj najobičnijoj, dugačkoj i iritantnoj slini koju je pravo uživanje glasno izduvati u maramicu.” “Čitam i Zle duhe u očajnom francuskom prevodu. I pored toga, mislim da je i original veoma nevešto i loše napisan, pun klišea i novinarštine: ali kakav ritam, kakvi prelazi! Niko se od jedne stvari ka drugoj ne kreće kao Dostojevski. Niko ne zna da uhvati ludilo dijaloga kako to on čini.” Pisma otkrivaju koliko je predano Beket radio na svom obrazovanju, nakon što je shvatio da akademski život nije za njega. Čita Dekarta i njegovog učenika Gelinksa (na latinskom), Lajbnica, Spinozu, Kanta (na nemačkom) i Šopenhauera (koji mu je bio omiljeni filozof), kao i Ariosta, Tasa, Šilera, Getea, Fildinga, Yejn Ostin, Eliota, kao i mnoge druge manje poznate engleske, francuske, nemačke i italijanske autore. Ipak “obrazovanje” možda nije odgovarajuća reč za to. Beket je čitao sa žudnjom i strasno, stalno tragajući za tekstovima koji će stimulisati njegovo stvaralaštvo i pronalazeći ih na najneočekivanijim mogućim mestima. Od Yejn Ostin, kaže on Mekgriviju, “mogu da naučim dosta toga”, Yozef Endjus (koga definiše kao mešavinu fatalističnog Žaka i vejkfildskog vikara) potpuno ga očarava, zbog čega rado komentariše “ironične replike i otkrivanje radnje koje ide u korak sa samom radnjom”, dok je “glavna ideja izražena u veoma kratkim poglavljima”. Beket je u jednom trenutku 30-ih godina poželeo da se bavi trgovinom umetničkim delima. NJegovi se komentari umetničkih dela blago razlikuju od komentara vezanih za muziku i književnost. Provodi sate u Nacionalnoj galeriji u Dablinu, redovno izveštavajući Mekgrivija (koji je tada trebalo da postane direktor pomenute galerije) o odlukama tadašnjeg direktora i detaljno ga izveštavajući o utiscima koje su na njega ostavila dela omiljenih holandskih i flamanskih slikara. Kada je u Londonu, posećuje Nacionalnu galeriju, dok u Parizu ne propušta priliku da ode u Luvr ne bi li posmatrao dela omiljenih umetnika, uvek uredno referišući Mekgriviju. Iznenađujuća i najfascinantnija Beketova pisma su ona koja je slao rođacima i prijateljima tokom šestomesečnog putovanja kroz Nemačku, od septembra 1936. do aprila 1937, koje je posvetio izučavanju umetnosti i lokalnih običaja. Putovao je od Hamburga do Berlina, preko Hanovera i Brunsvika do Lajpciga, a potom preko Branberga i Nirnberga i do Minhena. Kuda god da je išao, nastojao je da pogleda sve što je bilo izloženo, ali i ono što nije, budući da su nacisti povukli iz javnosti mnoga umetnička dela, smatrajući ih “dekadentnima”. Beket je molio direktore da ga puste da pogleda slike sakrivene u sefovima, često sklapajući prijateljstva sa mecenama i kolekcionarima (uglavnom Jevrejima) koji su ga pozivali u goste i upoznavali sa delima zabranjenih umetnika. Vreme je bilo loše, a Beket veoma ogorčen, što zbog svog zdravstvenog stanja, što zbog dešavanja u Nemačkoj; naposletku je, iscrpljen, odustao od posete Štutgartu i Frankfurtu i vratio se kući. Pisma ne samo da nam otkrivaju mnogo toga o Beketu, već nas i informišu o stanju nemačkih muzeja i galerija 30-ih godina, budući da sadrže opise Van Gogovih i Sinjorelijevih slika kojima se izgubio svaki trag, što nakon nacističkih pljački, što nakon savezničkih bombardovanja. Do kraja decenije prijatelji su mu počeli pokazivati kupljene slike, tražeći od njega dodatne informacije o delima i potvrde autentičnosti. Ipak, šanse da se Beket posveti trgovini umetničkim delima bile su jednake onima da postane lektor u Francuskoj, pilot, Ajnštajnov student ili bilo šta drugo što ga je na trenutke zainteresovalo i što bi napuštao čim bi se približilo ostvarenju, kako bi se posvetio drugim mogućnostima. Razlog je činjenica da je Beket želeo samo jedno: da piše. Čak su i pisma posvećena likovnoj umetnosti usmerena ka istom cilju kao i ona o muzici, filozofiji i književnosti: sva ona su pokušaji da spozna šta želi da postigne i kako mu umetnost u tome može pomoći. To objašnjava inače nerazumljivu strast ka tri suprotnosti: Antoanu Vatuu, Sezanu i Yeku B. Jejtsu. Rođaci Sisi Sinkler 14. avgusta 1937. piše o Yeku Jejtsu, koga je otkrio i zavoleo tokom boravka u Dablinu i čiju je sliku Jutro kupio iako za to nije imao sredstava i pomno čuvao do kraja života: “Način na koji je položio mušku glavu uza žensku, lice uz lice, zastrašujući je, to je predstava dve neukrotive samotnosti sa nepremostivim ponorom između. Pretpostavljam da zbog toga slika odiše mirom, kao da su sve konvencije naglo ukinute. .. Slika je okamenjen uvid u iskonsku, nepremostivu, organsku samoću.” Tri godine pre toga pisao je Mekgriviju iz Londona, mučeći se da izrazi svoja najdublja osećanja: “Ono što osećam kod Sezana je odsustvo bilo kakvog odnosa, što funkcioniše u Rozovom i Ruisdelovom slučaju, jer je kod njih oduhovljenje validno rešenje, dok kod Sezana izgleda lažno, jer je on bio svestan svoje nemerljivosti ne samo sa postojanjem drugačijih sistema poput pejzaža, već i sa postojanjem njegovog ličnog sistema, sa postojanjem – kada gledam njegov autoportret u galeriji Tejt, ne vidim ćelavog Sezana, već Sezana sa velikim šeširom – koje se odvija unutar njega samog.” Još neko vreme pokušava da nađe odgovarajući izraz, da bi na kraju završio banalnim: “Comprends pas.” Što ne iznenađuje. On nikada neće moći da shvati – niko nikada neće moći da shvati – njegovu nemerljivost sa samim sobom, spoznaju samog sebe i kao pojedinca koji oseća i pati i kao dela većeg sistema, nezainteresovanog za lična osećanja. U delima koja su tako prirodno usledila nakon rata, od Čekajući Godoa i trilogije romana i Srećnih dana, pa sve do poslednjih velikih drama, Beket je otkrio kako da to postojanje otelotvori. Ipak, u tom je periodu malo toga bilo prirodno. Beket 1930. piše predstavniku izdavačke kuće Šato i Vindus Čarlsu Prentisu, čoveku punom entuzijazma zbog njegove knjige o Prustu, kome je obećao i nekoliko dodatnih stranica: “Ništa nisam dodavao Prustu. Ne mogu ništa – ni da čitam, ni da mislim o tome, ni da pišem... Izvinjavam se zbog apsurdnosti čitavog događaja. Mislio sam da će moja paraliza povremeno popuštati.” Dve godine nakon toga iz Londona piše Mekgriviju: “Nisam ni pokušavao da pišem. I sama pomisao na pisanje čini mi se suludom.” Kad naposletku napiše neke stihove ili kratku priču, čini se da oni nastaju bez ikakve veze s njim ili njegovom voljom: “Prilažem jedini tekst koji je nastao nakon mog povratka iz Pariza i koji mi, po mom mišljenju, ne donosi ništa.” Ono što Beket prezire, jeste nasumičnost, nepotrebnost i besmislenost celog poduhvata. U predivnom pismu Mekgriviju od 18. oktobra 1932, koje svojom lucidnošću i nepomirenjem zaslužuje da se nađe na istom nivou sa pismom Hofmanštalovog junaka Lorda Handosa iz 1901, Beket piše: “Žalim za integritetom obešenog čoveka koji prosipa svoje seme, za onim što nalazim kod Homera, Dantea, Rasina i ponekad Remboa, za integritetom kapaka koji se spuštaju i pre nego što mozak postane svestan prašine koju vetar nosi.” Ako nema toga, zar pisanje nije samo smešno udovoljavanje sopstvenom egu? Pa ipak, ne može da se zaustavi: “Škrabam uprkos sebi samom, svestan sam da to činim iako ne bi trebalo i nijedna od tih spoznaja mi nije od koristi.” Zatim, šest meseci nakon toga: “Pisanje je užasan posao. Napisao sam još dve kratke priče, potpuno izolovane, tako, bez ikakvog ubeđenja, jer čovek mora da radi nešto da ne bi umro od dosade.” Januara 1934. piše Morisu Sinkleru na francuskom: “Nemam vremena, čak i kada bih imao želje, da se bavim bilo čime u vezi s književnošću. Možda tako i treba da bude. Već sam previše uradio, malo ali ipak previše, budući da nikada ni o čemu nisam imao nikakvu predstavu.” Ipak, priznaje Mekgriviju: “Ponekad me plaši pomisao da sam uspeo da potisnem želju za pisanjem.” Ta mreža kompleksnih i kontradiktornih čežnji veoma podseća na Kafku. Sličnosti se ne iscrpljuju na tome. Kao i Kafka, i Beket se često žalio na fizičke probleme, kao da je nemogućnost pisanja imala direktne posledice po njegovo telo: zubi su mu se kvarili, boleo ga je vrat, imao je disajne tegobe i osećao bol u stopalima. Kao i Kafka, bio je paralisan dosadom. Mrzelo ga je da se bilo čime bavi. I kao što je Kafka krivio Prag, Beket je za svoje stanje krivio Dablin: “Ovaj umorni i apstraktni bes – ovaj neartikulisani pasivni otpor – tako je tipičan za Dablin.” Kafka je posećivao Rudolfa Štajnera i Martina Bubera, ali nije našao nikakvu pomoć u njima; Beket je u Londonu išao na terapiju kod Biona i osećao se bolje zbog toga, ali je ubrzo potom priznao da mu psihoanaliza nije pomogla. Kafka je putovao u Italiju, Nemačku i Francusku i maštao da se jednog dana preseli u Palestinu, samo da bi pobegao od oca; kada mu je otac umro, Beketova majka je postajala sve posesivnija, tako da se za njega odlazak iz Dablina pretvorio u odlazak od majke. Period tokom koga je pisao ova pisma nije bio samo period učenja književničkog zanata, već i period tokom koga je Beket neprestano pokušavao da pobegne od užasa i dosade Dablina, uvek se vraćajući poražen (a ponekad i sa olakšanjem), od Dablina u kome su živeli majka i brat, koji nikada nisu znali šta smera, ali kod kojih je uvek imao slobodnu sobu i zahvaljujući kojima nije morao da se muči jedva sastavljajući kraj s krajem. Pred kraj decenije je ipak uspeo da počne da sagledava odnos s majkom malo objektivnije: “Ne želim joj ništa, ni dobro ni loše, mene je u ovo pretvorila njena divlja ljubav, i dobro je da je jedno od nas konačno to prihvatilo.” Kako bilo, ostaje pitanje da li je to prihvatanje, kao u slučaju odnosa Kafke i oca, samo iluzija: “Kao da ti nakon čitavog prepodneva mučenja krvnik naredi da odsviraš njegovu omiljenu pesmu, bez emocija i bez reči.” Kao i kod Kafke, sve zavisi od pisanja: ono što radi, može biti čista glupost, čisto udovoljavanje egoizmu, možda niko nikada neće želeti da pročita tekstove, ali to je i dalje jedina stvar koju on želi da radi: “Frenk se prošlog utorka vratio sa desetodnevnog puta u Donegal... Kada je čuo da je Hajneman odbio da štampa Marfija, rekao je: ‘Zašto ne pišeš onako kako ljudi žele da pišeš?’, kada sam mu rekao da je ovo jedini način na koji mogu da pišem, najbolji način (što je, uzgred, bio i najpogrešniji mogući odgovor), rekao mi je da je srećan što i sam nema takav stav, jer ne bi daleko dogurao u Šestoj stanici u ulici St. Kler (u kojoj je radio).” Ali, ako to nije pravi odgovor, šta jeste? U pismu Akselu Kaunu, Beket pokušava da nađe objašnjenje: “Postaje mi sve teže i teže, ako ne i besmisleno, da pišem na formalnom engleskom. I sve mi se više jezik koji koristim čini poput vela koji moram da rastrgnem kako bih došao do onoga (ili ništavila) sakrivenog iza njega. Gramatika i stil! Mislim da su mi oni postali nebitni koliko i Bidermajerov kostim ili džentlmenska uzdržanost. Maska. Nadam se da će nastupiti vreme, a hvala Bogu, ono je u nekim krugovima već nastupilo, kada će zloupotreba jezika u stvari biti njegova najbolja upotreba... A možda će jedino književnost ostati sama na tom starom i pogrešnom putu koji su muzika i slikarstvo već napustili? Postoji li nešto parališuće sveto u neprirodnosti reči što ne pripada elementima drugih umetnosti? Postoji li razlog zbog koga arbitrarna materijalnost površinskog sveta ne treba da bude dezintegrisana kao što je, na primer, zvučna površina Betovenove Sedme simfonije dezintegrisana ogromnim crnim pauzama, tako da je na kraju vidimo samo kao krivudavu zvučnu stazu koja povezuje neuhvatljiva ostrva tišine? Odgovor na to pitanje je neophodan.” Ne znamo da li je Kaun dao odgovor, budući da Beket nije čuvao primljena pisma. Ipak, odgovor je stigao nakon više godina i to od samog Beketa, i to ne kao filozofski ili estetski traktat, već kao fikcija i drame, i to u obimu koji bi iznenadio 31-godišnjeg autora pomenutog pisma. Beket je tokom naredne decenije naučio lekciju koju je mogao naučiti i od Prusta, da je samo bio spreman da je sasluša, a to je da ono na šta se žalio Mekgriviju i ostalima nisu problemi koje je morao da reši ne bi li počeo da piše, već ono o čemu je trebalo da piše. Sledeća grupa pisama otkriva kako je on došao do te spoznaje. Mnoga od njih, a naročito ona upućena Nuali Kostelo, u koju je verovao da je zaljubljen, otkrivaju briljantnog i duhovitog Beketa, ali čitalac oseća, kao što je slučaj i sa većinom njegovih ranih pripovedaka i stihova, da se on previše trudi da se dokaže, istovremeno se hvaleći i braneći. Tu i tamo osetimo ono što prepoznajemo kao autentičnog Beketa. To se dešava kada on piše nekome kome veruje (kao u slučaju Mekgrivija), kada je spreman da prizna zbunjenost, ili kada piše na stranom jeziku, u slučaju pisama Morisu Sinkleru ili Akselu Kaunu, ili pak kada se zbog previše patnje sruše svi zidovi oko njega, kao u pismu Mekgriviju u kome govori o očevoj smrti: “Ne mogu da pišem o njemu: mogu samo da šetam poljima i preskačem jarke iza njega.” Sumnjam da bi Kafka napisao takvo nešto. Postoji kod Beketa određena doza samouverenosti koju Kafka nije imao. Možda se čini da je to u suprotnosti sa njegovim fizičkim stanjem ili pisanjem, ali on je to svejedno osećao duboko u sebi, bio je svestan da mu jezik nije neprijatelj već najbolji prijatelj, ali – da li je sve to dolazilo iz istog izvora? Još uvek je mogao da reaguje na pejzaže. Vožnja bicikla ili šetnja okolinom Dablina su skoro uvek bili prijatni i tu i tamo možemo da nazremo ljubaznog i uviđavnog (iako veoma stidljivog) čoveka sakrivenog iza govorničkog vatrometa. Osim njegove čudesne transformacije iz nepoznatog avangardnog umetnika u verovatno najznačajnijeg pisca druge polovine HH veka, sledeće će zbirke pisama sigurno otkriti i kako je on uprkos slavi uspeo da zadrži kvalitete. The Times Literary Supplement Prevod sa engleskog Milana Babić