Čekajući dno

U nemogućnosti da ostanem ravnodušan na sliku ministra trgovine Slobodana Milosavljevića kako svečano, uz sevanje bliceva i osmeha, preseca crvenu vrpcu na ulazu u prvu prodavnicu za siromašne u Beogradu, koristim priliku da se javno zapitam šta je sledeće? Svečano otvaranje narodne kuhinje? Svečana dodela kokoški, peva Andrea Bočeli? Bez obzira na činjenicu da je teško bilo šta očekivati od režima čiji nosioci svojim najvećim uspehom smatraju to što su uspeli da (ras)prodaju nešto (i još se hvale time), iznova me je zaprepastila apatija društva koje kao da ne očekuje bilo kakvo poštovanje. Da je Tito živ, zaključio bi da Srbima ni značke nije morao da deli. Osvrnuo bih se i na obeležavanje desetogodišnjice NATO (North Atlantic Teroristic Organization, znate već) agresije. Tom prilikom ministar odbrane Šutanovac je izjavio da je NATO bombardovanje bilo greška?! Pošto ne verujem da je ministrov vokabular toliko ograničen da nije uspeo da pronađe adekvatniji izraz, postavio bih mu pitanje: da li je sadističko bombardovanje Jugoslavije (Srbije), od strane NATO alijanse, bilo zločin? Odgovorom na ovo pitanje, a pre svega postupcima po istom, saznaćemo da li je Šutanovac „ministar odbrane Srbije” ili „ministar odbrane agresije”. Istog dana, naš lepi predsednik (Tadić), izjavljuje da „Srpska politika nikad više ne sme dovesti građane u opasnost”, čime posredno okrivljuje Srbiju za sopstveno bombardovanje! Navedene izjave predstavljaju nastavak samoponižavanja i političkog prostituisanja režima, i uvredu građana. Najstrašnije je što dolaze od ljudi koji su zaduženi za (vojnu i propagandnu) odbranu ove zemlje. Predsednik valjda zna staro pravilo „da se sukob ne može izbeći ako jedna strana svim silama želi da do njega dođe” (N. Makijaveli), a građani „da je najopasniji režim koga se niko ne plaši” (M. Milivojević). Miloš Milivojević, Beograd