Milka efekt

Ko god je imao priliku da vodi poslove u kojima ima više učesnika, zna da bez pohvala i uvažavanja učinka drugih ne može biti napretka. Reč je o „milka efektu” koji govori da srećna krava daje više mleka i da dresura konja najbolje uspeva toplim rečima, nežnim tapkanjem i milovanjem po glavi i vratu, kao i povremenim davanjem kocke šećera. Zašto onda i među ljudima nema više toplih reči i više međusobnih izmena komplimenata kad se zna da to ulepšava i olakšava život? Verovatno zato što je to stvar vaspitanja i zato što u primitivnim sredinama, ma kako one bile bogate, vlada ubeđenje da iza upućenog komplimenta stoji zadnja namera? Ta namera, naravno postoji, ali ona ne mora biti zla. Ima li nečega nemoralnog u „milka efektu?” Nema. Istina je da svi mi osećamo potrebu, pa čak i čeznemo za pohvalama i komplimentima. Lepe reči su kao najlepše piće, preplavljuju nas, a u nama se stvara osećaj zadovoljstva i srećni smo zbog toga. I zaista, kompliment poput psihoaktivne supstance budi moždane centre za osećaj nagrađenosti, a potom ti centri u krv luče endorfine – materije, po hemijskom sastavu, slične morfijumu, koje su razlog našeg osećanja sreće i zadovoljstva. Osećanje da vas ne shvataju ozbiljno, jer ste manje vredni, ne samo da je kočnica u ispoljavanju ličnih vrlina, veština i sposobnosti, već je nekad, to najbolje znaju psihijatri, razlog neurotičnosti, ali i ozbiljnih mentalnih poremećaja i povlačenja u depresiju koja, nažalost, može prerasti u neku od kliničkih formi. Bez razmene toplih reči, pohvala i bez priznanja nije moguće, niti je vredno živeti. Uostalom, to potvrđuje jedan od prvih eksperimenata u “naučne svrhe” koji je u 13. veku izveo nemački car Fridrih II. Da bi ustanovio koji su mehanizmi sticanja sposobnosti govora i koji je jezik dominantan, uzeo je dve novorođene bebe, predao ih dojiljama koje su ih hranile i oblačile, ali pred bebama nisu smele govoriti. Kojim li će jezikom progovoriti mališani, pitao se Fridrih II? To nikada nije saznao, jer su oba deteta umrla posle nekoliko godina. U antičko vreme hvalospev, tj. enkomion bio je vrhunac retorike i, u suštini, bio je posvećen bogovima i herojima, dok su stari Rimljani svoje laudacije upućivali vladarima. Kasnije, u srednjem veku, pohvale su se okrenule od ličnosti ka njihovim funkcijama i imale su za cilj izražavanje potčinjenosti izabraniku neba. Kod hrišćana je u međuvremenu iskaz „hvali boga svog” postao glavno uputstvo, kao i u drugim dvema monoteističkim religijama. Očigledno, pohvala se kretala odozdo nagore, dok danas imamo dvosmernost koja je započela u renesansi, odnosno, u vreme otkrića ličnosti, tj. velikog „ja”. U to vreme umetnost se otrgla od anonimnosti. jer su umetnici za sebe zatražili pohvale i novac. U renesansi je, takođe, izmišljena i nova nauka pedagogija, koja je postavila pohvalu i prekor kao dva osnovna instrumenta u vaspitanju. Kako je prolazilo vreme, prekor je nekako nestao iz upotrebe i zamenjen je neutralnom rečju kritika, koja, u suštini, potiče od grčke reči proceniti. Danas se sve više govori o fidbeku odnosno, povratnom dejstvu učinka na procenu, i obrnuto. Deca vole pohvale i uglavnom ih opravdavaju. Očigledno je da se koreni komplimenata u detinjstvu. Već od sedme godine deca prepoznaju da li se ozbiljno misli prilikom pohvala ili se njima samo manipuliše. Dok evropske i američke majke deci za bilo šta što dobro urade kažu nešto kao „super”, ili „ti si mamin genije”, u afričkim i azijskim kulturama takve pohvale su neumesne, jer su deci u plemenskim zajednicama već samim rođenjem dodeljene uloge koje će imati u životu. Kad predškolskom detetu iz stabilne, obezbeđene i školovane porodice date papir i olovku i tražite da nacrta sebe, onda je autoportret obično napravljen preko celog lista, a kad to isto tražite od deteta, na primer, u Kamerunu, ono će sebe nacrtati kao nešto majušno na samom dnu velike površine lista. Međutim, ispostavilo se da suvišna pohvala dečjoj pameti dovodi do nesigurnosti i straha pred ozbiljnim zadacima, jer se preterano hvaljena deca plaše grešaka i gubitka zvanja „tatinog ili maminog genija”. Nasuprot tome, pohvale trudu i istrajnosti, a ne pameti, kasnije daju daleko bolje rezultate, što je bezbroj puta pokazano u praksi. Zaista, davanje komplimenata nije lako, jer ukoliko je neumereno izgleda ka ismevanje, u svakom slučaju deluje cinično. Nedavno su objavljeni rezultati ankete berze rada „Stepton” kojom je obuhvaćeno 10.000 Evropljana: oko 30 odsto zaposlenih misli da njihov posao šefovi ne cene onoliko koliko on zaslužuje. To isto, ali nešto drugačije, videlo se i iz odgovora reprezentativnog uzorka menadžera 500 osrednjih evropskih firmi, koji su svesni značaja „milka efekta”, ali znaju da se u praksi pohvale i javna priznanja po pravilu zaboravljaju. U suštini, nova kultura pohvala podrazumeva dvosmerne komplimente i zasnovana je na razumevanju uspeha koji najbolje uspeva ukoliko svi učesnici u njemu vide svoje mesto. O ustezanju od davanja komplimenata najbolje znaju profesionalni književni, likovni i muzički kritičari. Negativna ocena daleko se lakše daje i o njoj se lakše piše, jer se loše obično lako primećuje. Pozitivna kritika je teža, često je dosadna i mlađi kritičari je izbegavaju. Čitaoci ionako više vole negativnu kritiku. Umetnost pohvale je jedna od tajni uspešnog penjanja sa srednjeg na visok društveni nivo i u tome nema ničeg nemoralnog, ma šta ko mislio. U velikodušnim komplimentima i izrazima zahvalnosti signalizira se pripadnost uskom krugu kome se teži. Da bi se ušlo u „inner circle” komplimenti „kome treba” jesu neophodni, ne smeju biti vulgarni, a za to se mora savladati i veština govora tela. Jer kompliment se nekad bolje vidi nego što se čuje. To potvrđuje i cena za „Top Menagement Coaching” koja u Evropi iznosi 1.500 evra po satu.