Ne mogu naći istomišljenika

DŽon le Kare ima dve kuće: jedna je ona za odmor na liticama Kornvola, a druga gradska kuća iz 1830. godine, na Hemsted hilu u Londonu. DŽon le Kare ima i tri života. Kao Dejvid Kornvel, nekada je radio kao špijun za englesku obaveštajnu službu M.I.5, a sada je otac razgranate porodice (četiri sina, 11 unučadi). Pod pseudonimom DŽon le Kare, napisao je 14 romana, od kojih su mnogi postali bestseleri u svetu, a u gotovo svakome od njih reč je o zaverama ili protivzaverama u svetu međunarodne špijunaže.

NJegova poslednja knjiga, “Prijatelji do kraja”, nedavno je objavljena u Londonu, a gotovo istovremeno biće štampana i u Americi. Roman se bavi terorističkim aktivnostima u vremenu posle 11. septembra, i ratom u Iraku. Kao i u drugim Le Kareovim knjigama, i u ovoj se nelojalnost i nemoralnost pojavljuju kao nešto endemsko. “Prijatelji do kraja” daju sliku zastrašujuće budućnosti u kojoj niko nikome neće moći da veruje, a najmanje oni za koje se čini da imaju zajedničke ciljeve.

Pisac se koristi svetom špijunaže - “moj dečji parkić” - “da bi napravio politički poen”. Tako je radio još od romana “Špijun koji je došao iz hladnih krajeva” (1963), ali od završetka hladnog rata to je još samo pojačao. U nedavnom razgovoru vođenom u njegovoj kući u Hemstedu, sve se stalno vraćalo na politiku, koliko kad je reč o romanima, toliko i kad se radilo o njegovom povećanom aktivizmu.

U 72. godini života, g. Le Kare je podjednako i ljubazan i smireno odlučan; otmen džentlmen koji bi mogao da se proda i kao diplomata. U prošlosti je čuvao u sebi dve tajne: jednu, da je bio britanski špijun; i drugu, da mu je otac bio varalica i kriminalac. (Lik koji je savršeno ostvario u “Savršenom špijunu.”

Da li su preostale i neke druge tajne u njegovom životu? “Mislim da nisu”, kaže on, i dodaje: “Imao sam vrlo nesređen život, ali sad sam se smirio.” Smirio se u svom drugom braku.

Promena je i u tome što se sada jasnijim jezikom izražava o javnim poslovima. Odrešito se suprotstavlja ratu u Iraku i nikada ne izostaje u demonstracijama kojima se traži mir. “Ali u takvom marševanju ne možete naći istomišljenika”, kaže on. “Krenete s rešenošću da zaustavite rat, a otkrijete da koračate uz nekog prijatelja Osame bin Ladena.”

Na upućenu molbu, retrasirao je svoje političko formiranje kroz nekoliko romana koji govore o vremenu hladnog rata. “‘Naša igra’”, kaže on, “bio je pokušaj da se pokaže kako se sovjetska imperija pretvarala u rusku imperiju, i kako su muslimani na severnom Kavkazu i dalje bili pod pritiskom. U “Krojaču Paname”, satirički je ošinuo američke vojne položaje u centralnoj Americi. “Stalni čuvar” bio je “indignirani krik punim grlom kojim se ukazuje kako treći svet u ime naših ciljeva eksploatiše druge”, u ovom slučaju, putem farmaceutskih kompanija.

‘Prijatelji do kraja’ nije iskočio tek tako, kao iz kutije, već je došao sasvim prirodno, posle prethodnih knjiga”, kaže on dalje. “Izvor mog očajavanja je onaj na kojem se nalazi čovek angažovan u hladnom ratu i koji sada vidi da se sve ponovo vraća.” Zatim, bojeći se da bi sve to moglo da zvuči previše politički, Le Kare dodaje: “Takođe me veoma brine kako da održim i ispričam priču. Smešno u svemu ovome - ukoliko uopšte ima smešnog - jeste da su laži koje su širene bile toliko brojne i toliko uporne da je fikcija, po svoj prilici, postala jedini način da se kaže istina.”

U središtu romana nalazi se prijatelj iz naslova : Ted Mandi, Englez stare škole, zanemareni sin britanskog majora koji nije više u milosti, koji je nekada bio špijun a sada vodi turiste i pokazuje im bavarski zamak ludog kralja Ludviga; tu je i Saša, nemački radikal iz 1960-ih godina.

Le Kare objašnjava da je “Mandi u srcu odan prijatelj, sasvim prema uzorku onih ljudi o kojima sam pisao u prošlosti”. Ipak, za njega se ne bi moglo reći da je nova verzija Smajlija, ćutljivog agenta - kako kaže sam g. Le Kare - koga je na televiziji igrao Alek Ginis. U “Prijatelji do kraja” Smajlija je zamenio britanski operativac Amori. Saša, čiji je otac bio luteranski sveštenik povezan s nacistima, dvostruki je, a moguće i trostruki, agent. On je, prema pričanju g. Le Karea, “pristalica haosa, koji verovatno nikada neće biti zadovoljan nijednim društvenim poretkom”. NJihovi životi, kao prijatelja, tajnih agenata i idealista preplitali su se više od 40 godina.

“Namera priče je da ispriča basnu, da ilustruje opasnosti posla kojim smo se bavili”, kaže on. Sjedinjene Države i Britanija vode “virtualni krstaški rat u kojem mi vojnim sredstvima izvozimo demokratiju”.

Kad se “Prijatelji do kraja” pojavio prošlog decembra u Londonu, u prikazu koji je Robert Mekram napisao u “Obzerveru” da “ima malo ljudi koje neće uzbuditi neobuzdani bes koji se izliva iz priče. Ako je u ‘Stalnom čuvaru’ bio uskiptan, sada je užaren.”

Knjiga je, uistinu, bila prokazana. Ili, kako to objašnjava g. Le Kare: “Bio sam počeo da pišem priču o mladom Englezu koji je slučajnošću, ali i po svome poreklu i zbog toga što je po prirodi naivan, otklizao u anarhizam. Kad naiđemo na njega u daljem toku priče, posle 30 godina, njega će nekadašnji kolega pozvati da uzme učešće u jednom terorističkom činu.”

Tada je došao 11. septembar. gospodin Le Kare i njegova žena DŽejn nalazili su se u Hamburgu. On je pratio neke nove televizijske priče o Rudiju Dučkeu i “svim onim usijanim glavama” iz 1960-ih godina. Po povratku u hotel saznali su za teroristički napad. “Prošao sam tačno kroz sve ono”, kaže Le Kare, “kroz šta su prošli i mnogi Evropljani - obuzet neizrecivim sažaljenjem za žrtve, za Ameriku. Bili smo ispunjeni osećanjem tragedije i saznanja da nikada više neće biti kao što je bilo. Nisam znao šta bi trebalo da uradim - osim da je moja knjiga završila život kao utopljenik.”

No, posle osvajanja Avganistana, zaključio je da je “u tom takozvanom ratu protiv terorista objavljena nova vrsta globalnog koncepta, i osetio sam se preplašenim dezinformacijama koje su u Sjedinjenim Državama postajale javno vlasništvo, tako da su sedmoro od deset Amerikanaca bili spremni da poveruju da je u slučaj kula bliznakinja bio umešan Sadam”.

Gonetajući oko onoga što je smatrao “strahovitom pogreškom”, pomislio je da njegova knjiga dobija obnovljenu vrednost, pa i to da bi današnji terorizam mogao imati vezu s radikalizmom iz ‘60-ih godina.

Tragajući za svedocima tog ranog radikalizma, saznao je da su mnogi “ključni igrači iz onog vremena sada pravoverni građani u svojim profesijama”, uključujući i nemačkog izdavača g. Le Karea, Lotara Mena, koji se nekada borio uz Če Gevaru, a sada je “beskrajno poštovan gospodin i vrh velike izdavačke kuće”.

Radi tih istraživanja putovao je ponovo u Berlin, Minhen i Hajdelberg, pozornice najviolentnijih scena njegovog romana. Vratio se i u školu u Dorsetu, iz koje je izašao sa 16 godina, a koju je u novom romanu iskoristio kao model za školu koju je pohađao Mandi. Tamo je stigao izvečeri i, “opako prerušen” prošetao terenima za sportska nadmetanja, uranjajući u sećanja i nekadašnju atmosferu.

Dva manje važna lika - Berni Luger, umetnik, i dr Mandelbaum - uzeti su neposrednije iz života. Mandelbaum je napravljen prema modelu jednog univerzitetskog profesora sa Univerziteta Bern u Švajcarskoj, “blistavog autoriteta za Getea, klasicizam i romantizam”. Gospodin Le Kare je studirao s njim, a kao posledica toga “u mojim knjigama dosta često pojavljuje se lik sličan dr Mandelbaumu, kao mentor i kao neko ko me izdiže iznad izolovanosti engleskog kulturnog života”. Što se Lugera tiče, on je bio prisna ličnost u vreme obaveštajnog rada g. Le Karea: “neko ko je iz hvalisavosti tvrdio da je počinio i mnogo drastičnije stvari nego što ih je stvarno počinio”.

Ovo podsećanje na Nemačku onog vremena koincidira s londonskim uspehom drame “Demokratija” autora Majkla Frejna, koja govori o padu Vilija Branta kao nemačkog kancelara. Drama je osenčena likom Markusa Volfa, velikog majstora istočnonemačke špijunaže. Kad je “Gardijan” objavio da je Markus Volf poslužio kao model za Karla u Le Kareovom romanu o Smajliju, on je to tada odbio i rekao da je jedini Volf koga poznaje neki čovek zadužen da kosi travnjake. Kaže kako je list na to odgovorio objavljivanjem dve fotografije na naslovnoj strani: Markusa Volfa i čoveka koji kosi travnjak.

Knjigu je napisao dosta brzo, završavajući je prošlog juna, da bi zatim uneo izmene u tri postavke njegove galerije likova. Kad ne piše romane, povremeno piše eseje, uključujući i predgovore za njegova dva omiljena ali različita dela: norveško izdanje Markesove “LJubavi u vreme kolere”, i celokupna dela o Šerloku Holmsu. “Volim Konana Dojla”, kaže on. “Ideja da se čitalac stavi na pola puta između polulakrdijaša, kakav je Votson, i jednog zagonetnog genija, kakav je Holms, veoma je, veoma mudra.” Le Kare kaže da je ideju pozajmio od Konana Dojla i da je nešto slično napravio u svojim romanima o Smajliju.

Kao i uvek, i sada odbija da njegove knjige budu predlagane za Bukerovu ili bilo koju drugu nagradu. “Nije to zbog neizvesnosti, taštine ili moguće ljutnje, već zbog toga što je pisanje čin koji podrazumeva jednog čoveka koji nastoji da nadvlada sopstveni talenat, a ne nečiji tuđi. To je ono što je Štefan Cvajg nazivao borbom s đavolom. “Jedan od izvora mojih zadovoljstava jeste što znam da sam pisac. Bez toga ne bih preživeo. Svakako bih na neki način prešao na đavolovu stranu.”

Još kaže: “Uvek sam pisao o ljudima s nastojanjem da izrazim njihovu individualnost pod ogromnim teretom istorije, o ljudima koji vode ratove koje su nasledili, koji žive od slučajnih susreta koje su imali.”Prijatelji u ‘Prijateljima do kraja’ “borili su se da postignu ono što svi mi hoćemo da postignemo, naime da naše poreklo ne mora da bude i naša sudbina.”Svako želi” da se otrgne svog porekla, uprljanog kulturnog tereta koji je nasledio”.

Ovo poslednje, svakako, može da se kaže i za g. Le Karea.

(The New York Times Mel Gasou)
Prevod sa engleskog: Đorđe Dimitrijević