Ples sa istorijom

Dok u Međunarodnom sudu pravde u Hagu počinje nova srpska bitka za Kosovo, na protivničkoj strani se nalaze iste zemlje koje su pre deset godina predvodile NATO agresiju na Jugoslaviju. Tu kao da se ništa nije promenilo, iako su i Balkan i svet danas kudikamo drugačija mesta nego što su bili 1999. Postoje li ikakve šanse da se novi srpsko-američki okršaj oko Kosova, koji će se voditi pravnim sredstvima i u bitno izmenjenim međunarodnim okolnostima, završi drugačije od prvog? Na čijoj je danas strani međunarodno pravo, i ko poseduje moralna preimućstva nad protivnikom? NATO je 1999. godine ratovao protiv Slobodana Miloševića, čiji je režim na domaćem terenu bio moralno poražen i pre nego što su ga vojnički pobedile američke krstareće rakete, laserske i kasetne bombe i druga čuda “pametne” tehnologije koja su ovde isprobavana pre velike premijere u Iraku. Premoć zapadnog bloka bila je tolika da je NATO u neku ruku ponižen već i time što se, posle kumanovske kapitulacije, sa Kosova u dugom, urednom nizu povukla kolona neoštećenih srpskih tenkova za kojim su NATO bombarderi danonoćno tragali i koje je lažljiva NATO komanda nedeljama pre Kumanova proglašavala desetkovanim i onesposobljenim. Nije to bio slavan završetak ratne avanture protiv stostruko slabijeg neprijatelja, pogotovo kada se ima u vidu da su Amerikanci godinama pre toga na Balkanu tobož zagovarali “level pladžing field”, odnosno jednakost u oružju, i pod tim izgovorom naoružavali i pomagali sve srpske protivnike (ili su, kao u Bosni i Hercegovini, dozvoljavali i tada u Vašingtonu omraženim Irancima da ih naoružavaju, zahtevajući od zapadnih vojnih posmatrača da se prave da ne vide šta se istovara na aerodromu u Tuzli). Kada je rat NATO-a protiv Jugoslavije završen srpskim povlačenjem sa Kosova, ali i Miloševićevim ostankom na vlasti, opšti je zaključak u svetu bio da bombardovanja ne bi ni bilo da je jugoslovenska protivvazdušna odbrana raspolagala efikasnim sistemima protiv aviona koji lete na bezbedno visokoj razdaljini od zemlje. Treći svet je pak zaključio da se isplati odvajati od usta za atomsku bombu, jer je to najefikasnija zaštita od sile koja više drži do bezbednosti svojih pilota nego do suverenosti i međunarodnog prava (vidi uvodnik u Times of India, najtiražnijem listu na engleskom jeziku u svetu, iz juna 1999. godine, sa tvrdnjom da je bombardovanje Jugoslavije najbolji dokaz da je Indiji neophodno nuklearno oružje). Srbija i Amerika se danas ponovo bore oko Kosova, ali je poprište bitke ovog puta na terenu na kom ne bi smelo biti bitno koliko ko ima krstarećih raketa. Tim pre što je u međuvremenu došlo do neke vrste preokreta ratne i političke sreće suparničkih tabora. Amerika i Velika Britanija su u protekloj deceniji predvodile sve ratove u svetu, ali je anglosaksonski prestiž u međuvremenu pretrpeo žestoke udarce. Amerika je postala sila koju ostatak planete manje poštuje i uzdiže nego što je se plaši, a ponekad i užasava. Američka reputacija države branioca demokratije i ljudskih prava danas je “u dronjcima”, kako kaže DŽejn Majer u knjizi “Mračna strana: Insajderska priča o tome kako se rat protiv terorizma pretvorio u rat protiv američkih ideala”. Susedna Kanada je stavila SAD na svoju listu “rogue states”, otpadničkih država koje muče zarobljenike. A Srbija je danas demokratska zemlja i najviše što joj se zamera je što, iako vodi prozapadnu politiku, još nije uspela da uhapsi optuženog ratnog zločinca kog od 1995. čeka ćelija u Ševeningenu. U vreme kada je na Zapadu smišljana racionalizacija odluke o bombardovanju Jugoslavije, za koju Amerikanci i njihovi saveznici nisu mogli dobiti zakonsko pokriće, odnosno dozvolu Saveta bezbednosti, dosta je mastila utrošeno u propagandu da je reč o pokušaju međunarodne zajednice da spreči nacionalnog lidera da izvrši genocid nad delom stanovništva u svojoj državi. Posle se ispostavilo da je broj žrtava, čak i posle početka bombardovanja (sa kojim su ratni zločini na obe strane zapravo tek i počeli), nedovoljan za ovu argumentaciju, pa je generalni sekretar NATO-a Jap de Hop Shefer prilikom posete Beogradu u leto 2005. godine već pričao o tome kako je NATO zapravo bombardovao kako bi skinuo sa vlasti režim Slobodana Miloševića. (U to je vreme, naime, američki predsednik DŽordž Buš još bio popularan, a na delu je bila njegova doktrina o američkom pravu na preventivni udar i promenu tuđih režima.) Postoji izveštaj Stejt departmenta iz sredine maja 1999, u kom piše da su srpske snage tek “krajem marta” dramatično “uvećale svoje napore: od selektivnih napada na gradove i regione koji su podržavali UČK, tada su prešle na sistematske pokušaje etničkog čišćenja čitave pokrajine” (Stanford Journal of International Relations, 2006). Kod nas se o tome relativno malo govori, valjda iz želje da se ne naljute zemlje od kojih zavise procesi evropskih (odnosno evroatlantskih) integracija Srbije, ali u zapadnim je krugovima odavno prihvaćeno to da je rat na Kosovu bio prethodnica rata u Iraku, odnosno da je bezbolnost i prividno trijumfalna uspešnost tog malog rata, kome Rusija nije imala snage da se efikasnije suprotstavi, proizvela hibris koji je namestio pozornicu za američke ratove u Avganistanu i Iraku. Britanski diplomata koji je u Forin ofisu odobravao sve što je bilo u vezi sa bombardovanjem SRJ ovih se dana vajka da mnogi veruju kako je Kosovo “iskonski greh” koji je invaziju Iraka učinio mogućom” (Dejvid Klark, Gardijan od 16. aprila). Samozadovoljstvo i trijumfalizam Klintonove administracije posle Kosova ugnezdili su se u postklintonovskom Stejt departmentu i Pentagonu i ostali tamo i nakon Klintonovog odlaska iz Bele kuće. Novi američki predsednik Barak Obama je sasvim drugačija sorta svetskog lidera od svog prethodnika Buša, ali neke njegove izjave veoma podsećaju, ako ne na Bušovo ignorisanje ostatka sveta, a ono na tvrdnje Madlen Olbrajt o Americi kao “neophodnoj” (indispensable) naciji, koja “stoji visoko iznad” i “vidi dalje” od drugih. To je slučaj sa izjavom koju je početkom ove sedmice, suočen sa skandalom koji je izbio kada su prave razmere američke torture ratnih zarobljenika izašle na videlo, dao u sedištu Centralne obaveštajne agencije. U želji da ohrabri agente CIA koji su se uznemirili kada je Obamina administracija dala u javnost pravne dokumente na osnovu kojih je Bušova Bela kuća autorizovala mučenje, odnosno brutalno “ispitivanje” zarobljenika u tajnim zatvorima CIA širom sveta, i u bazi Gvantanamo na Kubi, kao i u zatvoru Abu Graib u Iraku, Obama je poručio da zna da će Amerika poraziti svoje neprijatelje, jer se nalazi “na boljoj strani istorije” (on the better side of histordž). Zazvučao je, pored ostalog, i malo hladnoratovski: svet se još seća kako su se zapadnjaci rugali kada se Nikita Hruščov 1956. na prijemu za poljskog lidera Gomulku u Moskvi prisutnim zapadnim diplomatama obratio sledećim rečima: “Sviđalo se to vama ili ne, istorija je na našoj strani. Sahranićemo vas”. Obamina sintagma o “boljoj strani istorije” se nije pojavila iznebuha: nešto slično je novi američki predsednik rekao i na svojoj inauguraciji u januaru ove godine. Tada je “onim liderima širom sveta koji žele da izazivaju sukobe i da okrivljuju Zapad zbog sopstvenih slabosti, koji ostaju na vlasti korupcijom i prevarom i ućutkivanjem drugačijih mišljenja”, poručio: “Znajte da ste na pogrešnoj strani istorije”. Ko je danas, pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, na “boljoj strani” istorije, a ko na pogrešnoj? Bil Klinton, DŽordž Buš i Barak Obama (da i ne pominjemo Tonija Blera, koji je Britance obmanjivao da se tek predomišlja šta da uradi u Iraku, mesecima nakon što je Bušu čvrsto obećao da će sa njim ići u rat protiv Sadama i da je samo potrebno da za to nađu pogodan trenutak i dobar međunarodni izgovor)? Ili Zoran Đinđić, Vojislav Koštunica i Boris Tadić, koji su u prvoj dekadi novog milenijuma gradili državu koja razvija demokratske ustanove, koja se trudi da poštuje ljudska prava i ne ugrožava manjine, koja usvaja zakone i utvrđuje merila kakvi su na snazi u zapadnoj hemisferi? Na Internet sajtu Kosovareport, albanskog onlajn medija na engleskom jeziku, kosovske Albance bodri poruka Baraka Obame koja glasi: Podržavam nezavisnost Kosova i njegov demokratski proces u pravcu pune suverenosti. Nezavisnost Kosova je jedinstvena situacija proizvedena nepopravljivim raskidom zbog ono što je uradio Slobodan Milošević; to ni na koji način nije presedan za bilo koga drugog u regionu ili u svetu. Ove reči nose jasnu i nimalo ambivalentnu poruku Amerike kosovskim Albancima, ali nema u njima nagoveštaja da Vašington za svoju politiku ima ikakvo uporište do političkog. Nema u međunarodnom pravu odeljka pod imenom Slobodan Milošević: nigde ne piše da Amerika ima pravo da proizvodi presedane koje drugi ne smeju da koriste kako bi opravdali sopstvene postupke; nigde ne piše ni da američka volja sama po sebi menja principe međunarodnog prava; niko ne tvrdi da se važeći zakoni i propisi mogu ignorisati ukoliko se Slobodan Milošević nalazi negde u blizini. To što se Barak Obama služi metaforama kako bi opravdao krupne poteze kao što je otimačina teritorije, već samo po sebi ukazuje na manjak oslonca u pravu. To, naravno, ne znači da u američkom podnesku Međunarodnom sudu pravde u Hagu neće biti relevantnih pravnih argumenata koji će pravdati davanje prvenstva pravu na samoopredeljenje u odnosu na suverenost i teritorijalni integritet postojećih i priznatih država. Ali toliko pozivanje na mrtvog Slobodana Miloševića, u situaciji kada i profesori sa Prinstona (Geri Bas) podsećaju da “nema prava na secesiju ako secesija podrazumeva podjarmljivanje drugog naroda”, ipak ukazuje na skučenost američkih izgovora za podršku otimanju dela Srbije i kršenju ljudskih i političkih prava Srba na Kosovu (o kršenju rezolucije Saveta bezbednosti UN da i ne govorimo). Bas se poziva na u Americi opšteprihvaćeno pravilo najvažnijeg tamošnjeg političkog filozofa dvadesetog veka DŽona Rolsa. To pravilo se, uzgred budi rečeno, u američkom pravu koristi za teorijsko osporavanje prava američkog Juga na secesiju: logika je, naravno, da bi otcepljenje Juga vodilo produžetku robovlasništva u Americi. Na Kosovu je secesija direktno vodila kršenju prava kosovskih Srba – o tome kamo su vodile terorističke akcije UČK uoči bombardovanja da i ne govorimo. Nije se svet, naravno, toliko promenio da Amerika nema uticaja u Hagu, i utemeljenost srpskih argumenata i oslonac na međunarodno pravo ne garantuje procesni uspeh našoj strani. Naravno da nipošto nije isključeno da, negde krajem 2010. ili početkom 2011. godine, sudije najprestižnijeg suda na svetu donesu mišljenje koje našu stranu neće zadovoljiti i koje će biti dovoljno nejasno i dvosmisleno da spasi obraz i Amerikancima, i Englezima, i ostalim NATO bombarderima, kao i njihovim albanskim klijentima. Je li jače pravo na samoopredeljenje naroda, ili suverenost države članice UN? O tome se da beskonačno diskutovati. Ono što je, međutim, isključeno je sledeće: američko-albanska pobeda koja bi ma u čemu nalikovala na trijumf koji je stostruko jača alijansa 1999. godine izdejstvovala u vazdušnom ratu nad bespomoćnom Jugoslavijom, odnosno Srbijom. Isključen je u Hagu ma kakav pravni, moralni ili politički trijumf bombardera i njihovih UČK pomagača sa zemlje. Najviše što je moguće je da se pravno mišljenje metaforično nagne nad nekom pukotinom u pravnoj terminologiji, ili se u nju sakrije. Američka “savršena oluja” Predsednik Obama dao je poseban ton svom predsednikovanju kada je prvog dana izdao seriju naređenja koja su ukinula tajne zatvore CIA, zaustavila “pojačane tehnike ispitivanja zarobljenika” koje su bile eufemizam za srednjevekovno mučenje, i stvorila uslove za zatvaranje baze Gvantanamo na Kubi. Iako i dalje strahovito popularan, postao je predmet žestoke domaće kritike kada je obelodanio dokumente iz kojih se jasno vidi da je mučenje zarobljenika odobrio tim vodećih pravnika u Beloj kući, da su ti pravnici domišljato koristili pravnička umeća kako bi zaobišli Ženevske konvencije i međunarodno pravo (išli su dotle da su smislili da tortura gušenjem vodom ne može da se podvede pod torturu ukoliko mučenju prisustvuje lekar koji će osigurati da zarobljenik misli da se davi, ali da ipak ne podlegne do kraja). Advokati potpredsednika Čejnija tako su “formulisali” pravno mišljenje koje je omogućilo da se nad dvojicom zarobljenika gušenje primeni čak 266 puta. Tehnike mučenja preuzete su iz priručnika programa SERE (Survival, Evasion, Resistance and Escape) pomoću kog su Amerikanci nekada učili svoje vojnike kako da se odupru kineskom mučenju koje je zarobljene Amerikance u korejskom ratu navodilo da priznaju dela koja nikad nisu počinili. U priručniku je lepo pisalo da je napisan za slučaj da američki vojnici padnu u ruke “takvom neprijatelju koji ne poštuje Ženevske konvencije”. Obama, koji je predavao ustavno pravo na fakultetu u Čikagu, smatra da su ove metode nanele Americi ogromnu štetu, i da joj nisu donele ništa dobro. Zbog osude tih metoda, njegovi ga kritičari iz redova Republikanske stranke sada podrugljivo nazivaju “legalistom”, što će domaćoj publici možda zazvučati ironično i poznato. Šta je rekla Moskva Javnost još nema uvid u sadržaj podnesaka 35 zemalja članica UN koji su stigli u Hag u okviru postupka za utvrđivanje legalnosti proglašenja nezavisnosti Kosova, i koji su u ovoj fazi poverljive prirode. Pisana dokumenta dostavile su Češka, Francuska, Kipar, Kina, Švajcarska, Rumunija, Albanija, Austrija, Egipat, Nemačka, Slovačka, Rusija, Finska, Poljska, Luksemburg, Libija, Velika Britanija, SAD, Srbija, Španija, Iran, Estonija, Norveška, Holandija, Slovenija, Letonija, Japan, Brazil, Irska, Danska, Argentina, Azerbejdžan, Maldivi, Sijera Leone i Bolivija. Podnesak su podnele i vlasti Kosova, a mišljenje suda će, kao što je poznato, biti neobavezujuće, iako svakako važno za šanse samoproglašene države Kosovo da jednog dana postane, ili ne postane, članica UN. Podnesak Srbije ima oko tri stotine stranica, a kako saznaje NIN, ruski podnesak sudu u Hagu gotovo isključivo će se usredsrediti na Rezoluciju 1244, odnosno nesaglasnost jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova sa tom rezolucijom i njenim garantovanjem suvereniteta Srbije nad Kosovom. Rusiji sada, zbog Južne Osetije i Abhazije, nije u interesu da se načelno bavi time je li pravo na teritorijalni integritet jače od prava na samoopredeljenje (što će biti glavni argument drugih zemalja koje su podnele podneske sudu u znak podrške Srbiji), a Rezolucija 1244. je ono što odvaja Kosovo od Južne Osetije i Abhazije. Udarac za Beograd (ali diplomatski, a ne pravni) je to što su, među zemljama u regionu, Slovenija i Češka odlučile da se umešaju u spor sa svojim podnescima (bilo je očekivanja da će se uzdržati, kao što su to učinile Bugarska i Mađarska, na primer, iako su priznale Kosovo). Kinezi: Da je Milošević imao A-bombu Posebnu pažnju treba ipak pokloniti činjenici da se Kina javila sudu sa svojim podneskom. Reč je o zemlji koja se ne razbacuje jakim rečima u diplomatiji (zapadni eksperti vole da kažu da se njena glavna strategija da se u međunarodnim odnosima pritaji i “pretvara da je slaba”). Zato vredi citirati iskaz američkog eksperta sa Huverovog instituta Vilijama Ratlifa, koji je u septembru 2000. u Pekingu razgovarao sa uticajnim savetnikom u kineskom Ministarstvu spoljnih poslova. Dok su Amerikanci uglavnom već zaboravili na bombardovanje Jugoslavije, rekao je Kinez, ostatak sveta užurbano uči lekcije tih bombi. A lekcije su sledeće: Sjedinjene Države podržavaju vladavinu prava dok im ne postane zgodnije da ga odbace i poduzmu vojnu akciju; SAD ne poštuje nacionalni suverenitet i u stanju je da interveniše u bilo kojoj zemlji, uključujući tu i Rusiju i Kinu, ako Amerikancima zasmeta ono što se tamo dešava. Kinu posebno brine mogućnost intervencije na Tibetu i u Južnom kineskom moru; Zemlje izvan američke orbite koje ne žele da im SAD diktiraju moraju da se udruže u odbrani, otuda i jačanje međusobnih veza Moskve i Pekinga; Odbrambene sposobnosti se moraju jačati, a naročito nuklearna moć jer Jugoslavija gotovo sigurno ne bi bila bombardovana da je Milošević imao bilo kakvo nuklearno oružje. Vredi se prisetiti da je Henri Kisindžer, koji je žestoko kritikovao “humanitarnu intervenciju” protiv Jugoslavije (mada je istovremeno iznosio mišljenje da se jednom započeta akcija mora uspešno okončati “zbog kredibiliteta NATO”), u maju 1999. upozoravao da “svaka zemlja posmatra intervenciju kroz prizmu sopstvene istorije” i da nova NATO doktrina Kinu podseća na evropsku samoproklamovanu “civilizacijsku misiju” iz 19. veka, koja je dovela do mnoštva zapadnih intervencija i fragmentacije Kine. Kineze je u 20. veku uznemirila Brežnjevljeva doktrina, po kojoj Moskva ima pravo da kažnjava otpadnike iz komunističkog tabora: Kisindžer je tim povodom još jednom ponovio svoje mišljenje da su Kinezi baš zbog Brežnjevljeve doktrine 1971. godine obnovili diplomatske odnose sa Vašingtonom.