Drži vodu dok MMF-ovci ne odu

Ovdašnja vlast nikako da preuzme vođstvo u trci sa recesijom. Kakve god odluke donosila i mere preduzimala u borbi protiv krize, recesija i dalje ide krupnim korakom ispred nje. Kada je svetom vladao finansijski slom, Srbija je i dalje bila u zlatnim tranzicionim vremenima. Sa prognozom o rastu bruto domaćeg proizvoda od sedam odsto. I dok je ta kriza zahvatala i evropske zemlje, a recesija pokucala na vrata najjačih svetskih ekonomija, kriza je proglašena za našu razvojnu šansu. I opet sa prognozama o rastu bruto domaćeg proizvoda od sedam odsto. Onda je, opet u uverenju da će nas bog pogledati, a kriza zaobići, ugovorila sa MMF-om stend baj aranžman o samo 400 miliona evra pod geslom „te pare nam neće zatrebati, ali neka se nađu”. Danas je vlast barem priznala da smo u recesiji. Ali tek nakon što je MMF došao, otvorio im oči i izračunao da će bez pozajmice od nekoliko milijardi evra Srbija doživeti bankrot. Nevoljno su morali da priznaju da bruto domaći proizvod neće porasti za tri i po procenta, nego da ćemo biti srećni ukoliko pad ne bude veći od isto toliko. Iz dana u dan menjale su se odluke na koji način prikupiti 100 milijardi da bi se nadoknadio manjak. Da li preko leđa privrede, zaposlenih ili nekog trećeg. I posle svih većanja, isprobavanja različitih recepata, lek je pronađen. I svi zadovoljni. Barem delimično. Zaposleni i privreda jer se sve neće slomiti, kako je prvobitno bilo planirano, preko njihovih leđa. Vlada, jer je uspela da smisli kako da smanjenjem potrošnje među svojim redovima i ubiranjem dodatnih prihoda od akciza podmiri deficit. Javnost, jer je vlada konačno pokazala volju da počne da štedi od sebe, smanjenjem rashoda ministarstava kojih je i dalje jednako mnogo, ali će samo trošiti manje. I kao da su svi problemi sada rešeni. Uspostavili smo budžetsku stabilnost, smislili kako će se pokriti deficit, a najbitnije – pomirili sve koalicione probleme. Što bi rekao Boris Tadić, predsednik Srbije, mere vlade već su počele da donose prve pozitivne efekte. Da li će se ovde stati ili Vlada Srbije ima nameru da se uhvati u koštac sa ozbiljnom reformom države i ekonomije? Ili će sada donete mere ostati na snazi dok traje kriza, a onda će se sve vratiti na staro? Skupština Srbije će tek narednih dana raspravljati o prvom rebalansu budžeta, dok ekonomisti sa kojima je NIN razgovarao, predviđaju da nam „ne gine” još jedno prekrajanje državne kase. Oni smatraju da Vlada Srbije mora iskoristiti recesiju kako bi sačinila ozbiljnu strategiju ili plan i fiskalne i sveukupne ekonomske reforme. Nije ni to nepoznanica u Srbiji. Koliko smo puta od 2000. godine čuli reč reforma? Reforma pravosuđa, reforma fiskalnog, poreskog, finansijskog sistema, reforma obrazovanja, reforma administracije... Osam godina je prošlo a samo je malo ili ništa od toga reformisano. Pravile su i sadašnja i sve prethodne vlade Memorandum o fiskalnoj politici za tri godine. I svaki put u jednom takvom dokumentu lepo predvideli rashode, prihode, smanjenje javne potrošnje, uštede... I konačno, budžetski suficit. Samo što, kada tamo oko oktobra dođe na red krojenje budžeta za narednu fiskalnu godinu, sve što piše u tim dokumentima padne u vodu. Političari na vlasti se malo zamašu, počnu da se prisećaju predizbornih obećanja na kojima su i dobili vlast, a zaborave da su dva plus dva uvek četiri. I tako godinama unazad, a da nije bilo krize, nema sumnje tako bi bilo i danas. Ovako, vlada je bila, ne voljna, već primorana da napravi rezove. Da smanji sopstvene troškove, za putovanja, reprezentaciju... Da snizi zarade direktora javnih preduzeća... I opet su ti rezovi doneti ad hok, a uštede napravljene tako što je budžet ministarstava smanjen. A da je, na primer, država samo prošle godine odustala od povećanja penzija za 10 odsto, što je bilo predizborno obećanje nekih političkih partija, danas bi imala nekoliko milijardi dinara uštede. Da zarade u javnom sektoru nisu rasle iznad zarada u privredi, tog novca bi bilo još više. A novac od velikih privatizacija da se i ne pominje. Milijarde evra slile su se u potrošnju, umesto u kilometre novih puteva ili u mostove. I zato sada, ni para da se pokrije budžetski deficit, ni puteva i mostova. Umesto ušteđevine, ostalo je samo da se država zaduži kod Međunarodnog monetarnog fonda, Rusije, Kine, Japana, ko god bude spreman i voljan da nam pozajmi novac. I da se moli bogu da ti krediti dođu što pre, jer će u suprotnom Srbija bankrotirati. Ni dalje, međutim, nema naznaka da Srbija namerava da se ozbiljno posveti reformisanju, najpre budžeta, a onda i svega ostalog. Uzalud privrednici i stručnjaci upozoravaju da je potrebno zavrnuti rukave i uveliko početi pripreme za vreme posle krize. Da je umesto gašenja požara uštedama, koje su opet došle kasno, jer ne štedi se onda kada nema novca, potrebno menjati zakone. Promeniti poreski sistem, rešiti pitanje vlasništva nad zemljištem, ulagati u infrastrukturu i kadrove... Pavle Petrović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže za NIN da je država, pošto nije štedele onda kada je bilo novca, sada primorana da pravi jednokratne odluke. „Mere jesu iznuđene i da nije bilo krize, verovatno bi sve bilo kao i do sada. Da su 2006. godine kada je bilo novca od velikih privatizacija štedeli, sada su mogli da pokriju budžetski deficit umesto da se zadužuju za te namene. Jer je normalno da se u vreme krize taj deficit povećava. Ali veći deficit bi sada pokrili parama koje su uštedeli onda kada ih je bilo. Ovako, pošto ništa od toga nije urađeno kada je trebalo, postoji opasnost da sada umesto da uštedi, država ne bude u mogućnosti da izmiri svoje obaveze.” Petrović kaže da je ovo pravo vreme da se napravi srednjoročni plan budžeta, ali pod uslovom da se od njega ne odstupa kao do sada. „Mislim da će to morati da se desi, htela vlada ili ne. Samo potrebno je to što se napravi i da se realizuje.” I Vladimir Gligorov, sa bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije, smatra da će Srbija bez sistemskih reformi i nakon krize stagnirati, jer su mere koje je vlada donela samo pokušaj da se ugasi požar izazvan krizom. „Svaka kriza je vreme kada je potrebno napraviti ozbiljnu strategiju, na srednji rok, za narednih nekoliko godina. Kako bi kada kriza prođe ova zemlja imala što brži i veći rast. Ovako ćemo iz krize izaći institucionalno neizgrađeni, nekonkurentni, sa javnim sektorom u gubicima... Neke zemlje centralne Evrope već su počele da prave strategiju za povećanje konkurentnosti.” Umesto toga Vlada Srbije i dalje pravi nerealistične prognoze i pretpostavke. Zbog toga, Gligorov očekuje da će pored već najavljenog rebalansa budžeta, državna kasa pretrpeti još jedno prekrajanje. „Na osnovu podataka koji su nam dostupni, nesumnjivo se radi o recesiji. Prognoza je da ćemo imati negativnu stopu rasta u domenu od četiri do pet procenata, a možda i veću. Dodatan rizik je to što mere štednje koje vlada preduzima podstiču recesiju, time što smanjuju tražnju, a time i proizvodnju.” Gligorov smatra da je za reforme u kriznim vremenima potrebna i vlast koja uživa veliki kredibilitet i poverenje u narodu kakvo ova aktuelna vlast nema, ali da je još gore po Srbiju što nema ni alternative ili neke nove ekipe koja bi imala poverenje, a u isto vreme i volju i snagu da se neophodne reforme sprovedu. Stojan Stamenković, urednik „Makroekonomskih analiza i trendova”, kaže da su vladine mere štednje takve kakve jesu upravo zbog kašnjenja u odgovoru na ekonomsku krizu i recesiju. „Kada kriza prođe, nema šanse da živimo kao što smo živeli od 2001. do 2007. godine. Model privređivanja u Srbiji bio je neprekidno povećavanje tekućeg platnobilansnog deficita, koji se, nažalost, selio uglavnom u potrošnju, a ne na investicije. To se pokrivalo velikim prilivom kapitala od prodaje preduzeća i rastućim zaduživanjem u inostranstvu. Srbija mora da krene u ozbiljne reforme ekonomskog sistema, najpre fiskalnog sistema i javne potrošnje, a onda i svega ostalog”, kaže Stamenković. Kola su se na kraju slomila na državnoj administraciji, tom trnu u oku celokupne javnosti u Srbiji. Što zbog broja zaposlenih, što zbog efikasnosti na najnižem nivou, što zbog njihovih zarada koje su rasle mnogo brže nego u privredi. Wih osam hiljada ostaće u narednom periodu bez posla, mada još nije jasno ko su ti ljudi, te na kojim radnim mestima su zaposleni i kakve su njihove kvalifikacije. Sa ili bez tih 8.000 činovnika Srbija će imati isto toliko nepotrebnih propisa koji koče privrednu aktivnost i usporavaju ekonomiju. I dalje će imati neefikasnu administraciju, gomile nepotrebnih procedura i papira, čekanje u redovima, bezgranično mnogo nepotrebnih dozvola... Bez ukidanja tih propisa, pojednostavljenja procedura, bez veće administrativne efikasnosti državi će ubrzo tih 8.000 ljudi ponovo zatrebati, a još nije jasno ni da li se oni otpuštaju trajno ili će biti vraćeni na posao čim kriza okrene leđa. Baš kao što je i od 2000. godine uporedo sa „reformama” administracije koje su podrazumevale i smanjenje broja zaposlenih činovnika, Srbija dobijala svake godine sve veći broj zaposlenika u upravi, jer je baš svaka nova vlada imala potrebu da u državnu službu smesti nekoliko stotina partijskih poslušnika. Miodrag Zec, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da su nam vlasti od 2000. godine obećavale i uveravale nas da ćemo imati racionalan ekonomski sistem, a umesto toga dobili smo državu koja je preskupa, veću potrošnju od proizvodnje, skoro više nezaposlenih od zaposlenih, duplo veći uvoz od izvoza, ogroman broj penzionera... „Ova država nema nikakvu ideju, a kamoli strategiju šta nama treba. Kakva država, kakva ekonomija, kolika administracija? Umesto 12 ministarstava mi imamo 25, umesto 8.000 činovnika imamo 28.000, umesto 150 poslanika, mi imamo 250. Nikada ovde neće biti reformi, jer nikada nije vreme za reforme. Ko bi hteo da se reformiše, kada to znači da mora da krene od sebe”, kaže Zec i pita vladu: „Zašto bi bilo ko u Srbiji želeo da štedi kada vlast i danas pomaže i favorizuje dužnike, a kažnjava štediše?” U Vladi Srbije i dalje ne sumnjaju da su na dobrom putu. Željno očekuju odgovor od Međunarodnog monetarnog fonda i još nestrpljivije da stigne novac koji su uzajmili. Kada on stigne, eto Srbiji i budžetske stabilnosti. Svi problemi time će biti rešeni, a priča o manjem broju ministara ili poslanika pašće u zaborav. Čemu manji broj ministarstava ili poslanika kada je i sa ovoliko novac za pokrivanje rupa obezbeđen? I opet sve isto, barem dok dugovi ne stignu na naplatu.